Mama iz Srbije u suzama: Čula sam šta su deca rekla mojoj Nori

Jedna rečenica izgovorena u parku otkrila je koliko daleko još moramo da idemo kao društvo. I koliko sve počinje – od kućnog vaspitanja.

Deca nisu kriva. Odrasli su ti koji ćute.

„Juče je dečko, pet godina, prišao da se igra s Norom i odmah pred njom, s gestikulacijom čuđenja – pa i gađenja – izgovorio: ‘Mama, vidi kako loše priča!’ Pa to i ponovio.“

Ovako počinje status Milene Berić, majke šestogodišnje devojčice Nore, devojčica koja ima teškoće u razvoju usled prevremeno rođenog stanja – zbog čega govori i hoda nešto drugačije od svojih vršnjaka. Ali sve razume.

Njena objava se ubrzano deli po društvenim mrežama. I to ne bez razloga. Ono što je trebalo da bude još jedno obično popodne u parku, pretvorilo se u još jedno bolno podsećanje na to koliko je društvo – čak i ono najmlađe – spremno da marginalizuje, isključi i povredi.

Majka tog dečaka nije mu skrenula pažnju, nije mu objasnila da takve rečenice mogu zaboleti. Samo je uputila Mileni ono što ona zove „čuveno, toliko puta ponovljeno“:
„Pa to su samo deca. Vidite, on voli da pita.“

Nora zna. Sve razume.

Milena je pokušala da razume. Pitala je ide li dete u državni vrtić – da li mu je različitost daleka? Odgovor je bio suprotan: dete ide u privatni vrtić, u grupi imaju dete s dijagnozom autizma. Dakle – nije do izloženosti različitosti. Nije do neznanja.
Do koga je onda?

„Norin govor je drugačiji jer je prevremeno rođena“, piše Milena. „Svako četvrto dete u Srbiji rađa se ranije, pa i Nora. Malo je kasnije prohodala, progovorila. Ali sve razume. I zna kad je neko gleda drugačije. I zna kada beži – da beži s razlogom. Zato što zna da sledi komentar.“

Šta da kažemo svojoj deci?

Milena je uradila ono što mnogi ne bi – pokušala je da edukuje i majku i dete. Noru je posavetovala da svoju različitost nosi kao dijamant. Da je objasni, da je ne krije. Ali ona zna: nema te rečenice koja briše pogled pun osude.
I zna: ovo se ne dešava prvi put. Ovo je svakodnevica.

„Ovakve se situacije ponavljaju doslovno svakog dana čim istupimo iz sigurnog okvira vrtića i terapija. U parku, igraonici, na ulici – Nora je svakodnevno izložena začuđenim pogledima samo zato što malo drugačije hoda i priča.“

Najteže od svega: Ćutanje i sistem

„Gušim se u sebi gledajući direktnu diskriminaciju“, piše Milena. „To mi pada teže od bilo kojeg spašavanja Norinog života – a bilo ih je nekoliko u ovih šest godina.“

Majka ne traži da se svet promeni preko noći. Ali traži da svi počnemo od sebe. Od onoga što govorimo svojoj deci. Da ih ne učimo samo da budu dobri đaci, već i – dobri ljudi.

Molba svih roditelja dece koja su „drugačija“

„Ne mogu da promenim sistem. Ali mogu da zamolim vas – da pričate sa svojom decom o tome da smo svi različiti. Da je baš to naša najveća vrednost. Da im neumorno objašnjavate da iz različitosti dolazi empatija. Da kada vide nekoga ko nije ‘tipičan’, ne gledaju ga – nego mu priđu. Da nauče nešto kroz kontakt i igru. Bez straha. Bez osuđivanja. Jer to boli. Jako.“

„Deca nisu kriva. Nikada. S decom treba raditi. Uvek. Da bi bila bolja od nas.“
„A nema li većeg uspeha?“

(Ona.rs) 

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.