Psiholog Vanja Tolj otkriva zašto svi krive snaju, a tu ne leži problem: "Majke, niko vam ne otima sinove"

Na Balkanu se i dalje vodi jedan pogrešan rat, i gotovo uvek ima iste aktere. Sa jedne strane stoji žena koja ga je rodila, sa druge ona koju je izabrao da dođe u njegov život, a između njih muškarac koji bi trebalo da bude most. U praksi, međutim, on često ostaje između - bez jasne pozicije, bez odluke, bez odgovornosti. On je tu, nije oduzet, ali ipak, oko njega se vodi neki tih rat koji, često, najmanje ima veze sa njim kao ličnošću.

Zato, kako za Ona.rs objašnjava psiholog, psihoterapeut i magistar socijalnog rada Vanja Tolj, na mrežama poznat i kao "Psiholog duše", sukob koji svi vide gotovo nikada nije pravi problem. On je samo površina nečega što se mnogo teže vidi, ali mnogo dublje razara.

- Na Balkanu sin često nije samo dete nego projekat, ponos i produžetak majčinog identiteta, objašnjava Tolj, i dodaje da se upravo zato njegov brak ne doživljava kao proširenje porodice, već kao gubitak kontrole.

U takvom sistemu snaja ne dolazi kao nova osoba, već kao pretnja. Ona vrlo brzo prestaje da bude deo porodice i postaje "ona koja je uzela sina", što otvara prostor za sukob koji deluje lično, a zapravo je duboko strukturalan.

- To nije borba dve žene. To je borba između ljubavi koja oslobađa i ljubavi koja poseduje.

Granice nisu problem, nego prvi znak da nešto nije zdravo

Jedan od ključnih trenutaka u ovom odnosu dešava se onda kada snaja prvi put postavi granicu. Taj trenutak se gotovo uvek doživljava kao napad, iako je, kako Tolj objašnjava, reč o nečemu sasvim drugom.

- Granice nikada nisu problem. One samo otkrivaju gde je moć do tada bila.

U mnogim porodicama majka je godinama imala poslednju reč, donosila odluke i postavljala pravila. Kada se pojavi druga žena koja kaže da se od tog trenutka odluke donose unutar odnosa, dolazi do potresa koji nema veze sa neposlušnošću, već sa promenom poretka.

- Često čujem "ona ga je promenila" ili "isprala mu je mozak". U realnosti, niko nikoga nije promenio, samo je sin konačno počeo da odrasta, kaže Tolj.

Najveći problem je tišina muškarca

U ovoj dinamici fokus se često pogrešno zadržava na odnosu svekrve i snaje, dok ključna figura ostaje po strani. Tolj insistira na tome da neutralnost ne postoji i da je upravo izbegavanje odluke ono što razara odnos.

- Ako supruga pati, a muškarac kaže "neću da se mešam", on se već umešao, samo je izabrao da zaštiti sopstvenu nelagodu.

Kako dodaje, to nije nužno zloba, već obrazac koji se formira godinama.

- Mnogi muškarci su odgajani da nikada ne razočaraju majku, ali brak zahteva novu lojalnost. Zauzeti stranu ne znači napasti majku, već jasno reći da je brak prioritet.

Upravo u toj tački dolazi do najdubljeg loma. Jer, kako kaže, žena tada prestaje da vidi konflikt kao problem sa svekrvom i počinje da ga doživljava kao problem sa partnerom.

- Ne boli je svekrvina reč. Boli je njegovo ćutanje, ističe psiholog.

Sitnice koje razotkrivaju suštinu odnosa

Ovi konflikti retko počinju velikim dramama. Mnogo češće nastaju iz svakodnevnih situacija koje na prvi pogled deluju bezazleno. Tolj navodi primer koji se često ponavlja u praksi: roditelji imaju jasna pravila u vezi sa detetom, dok se kod bake ta pravila brišu uz rečenice koje zvuče kao šala, ali nose mnogo dublju poruku.

- Kod bake pravila nestaju. Televizor se pali uz "kod bake može jedan crtać", a kada majka reaguje, dobija odgovor "eto, mi nismo imali decu". Tu se više ne brani dete, već autoritet generacije.

Problem nastaje onda kada muškarac na to ne reaguje. Tada žena ne vidi samo neslaganje, već odsustvo podrške, a upravo taj osećaj usamljenosti postaje okidač za udaljavanje.

Majka ne gubi sina, ali gubi centralnu poziciju

Jedno od najosetljivijih pitanja u celoj priči jeste upravo ovo. Ideja da majka "gubi sina" duboko je ukorenjena i često se koristi kao opravdanje za otpor prema promeni. Međutim, Tolj pravi jasnu razliku koja menja perspektivu.

- Majka ne gubi sina. Ona gubi ekskluzivnost.

Iako je taj proces prirodan, u porodicama gde je identitet snažno vezan za tu ulogu, on se doživljava kao lični gubitak.

- Kada je identitet majke vezan za ulogu "najvažnije žene u njegovom životu", taj gubitak se doživljava kao izdaja, kaže nam Vanja Tolj.

U psihologiji, kako objašnjava, to nije pitanje ljubavi, već identiteta.

- To zovemo narcistička povreda, ne zato što majka ne voli sina, već zato što joj je teško da prihvati da više nije centar njegovog sveta.

Zašto je na Balkanu sve intenzivnije

Iako ovaj obrazac postoji svuda gde se formiraju partnerski odnosi, na Balkanu on ima dodatnu težinu. Razlog nije samo u tradiciji, već u načinu na koji su porodice organizovane i povezane.

- Obrazac je univerzalan, ali je na Balkanu intenzivniji, jer su porodice emocionalno i praktično vrlo povezane.

Granice između generacija su često nejasne, a krivica je jedan od glavnih načina održavanja bliskosti.

- Poruke poput "posle svega što sam učinila za tebe" imaju ogromnu emotivnu težinu i zato se odvajanje često doživljava kao izdaja.

Zbog toga proces odrastanja, koji bi trebalo da bude prirodan, postaje emocionalno opterećen i konfliktan.

Brakovi se ne raspadaju naglo, već tiho

Najveća zabluda u vezi sa odnosima jeste da oni pucaju u jednom trenutku, zbog jedne svađe, jedne rečenice ili jednog pogrešnog poteza. U realnosti, raspad gotovo nikada ne izgleda tako dramatično. On je spor, tih i često neprimetan dok već ne postane kasno.

Kako objašnjava Vanja Tolj, problem retko kada leži u onome što se izgovori. Mnogo češće leži u onome što se prećuti, u lojalnostima koje nikada nisu jasno definisane i u odnosima koji spolja funkcionišu, a iznutra su već počeli da se prazne.

- Mnogo brakova ne puca zbog velikih drama. Puca zbog neizgovorenih lojalnosti, otkriva Vanja Tolj za Ona.rs.

U takvim odnosima partneri često ostaju zajedno, nastavljaju svakodnevicu, dele obaveze, ali se gubi ono osnovno, osećaj da su na istoj strani. Ne dolazi do eksplozije, već do laganog gašenja, koje se najpre vidi u sitnicama, a onda u potpunom izostanku bliskosti.

Trenutak kada se odnos zapravo lomi

Taj proces gotovo uvek ima jednu prelomnu tačku. Nije glasna, ali je duboka. To je trenutak kada žena prestaje da konflikt doživljava kao problem sa svekrvom i počinje da ga vidi kao problem u odnosu sa partnerom.

- Kada žena oseti da u konfliktu stoji sama, ne doživljava to kao nesporazum. Doživljava ga kao napuštanje.

I upravo tu dolazi do loma koji se ne vidi spolja, ali se jasno oseća iznutra. Nije problem u izgovorenim rečima, već u njihovom izostanku, u onome što partner nije rekao, nije uradio i nije zauzeo.

- Ne boli je svekrvina reč. Boli je njegovo ćutanje.

Jer brak, u svojoj osnovi, ne funkcioniše na velikim gestovima, već na jednom tihom, ali presudnom osećaju savezništva. Na ideji da, bez obzira na sve spoljne pritiske, postoji neko ko stoji uz vas.

U trenutku kada to nestane, odnos počinje da se menja iznutra, čak i ako spolja ostaje isti.

Kada manipulacija postaje moguća

Istovremeno, Tolj upozorava da nijedna porodična dinamika nije jednostavna i da uloga "žrtve" ili "krivca" nikada nije trajno rezervisana za jednu osobu. I snaja, kao i svaki drugi član sistema, može imati manipulativne obrasce, ali oni ne nastaju u praznom prostoru.

- Naravno da snaja može biti manipulator. Nijedna porodična dinamika nije crno-bela.

Ključno pitanje, međutim, nije da li manipulacija postoji, već gde i zašto uspeva. U stabilnim odnosima, gde su granice jasne i uloge definisane, prostor za takvo ponašanje gotovo da ne postoji.

- U praksi, manipulacija uspeva samo tamo gde granice već nisu jasne.

Drugim rečima, problem nikada nije samo u jednoj osobi, već u sistemu koji dopušta da jedna osoba preuzme kontrolu nad odnosima koji bi trebalo da budu ravnotežni.

- Manipulacija se najčešće pojavljuje tamo gde postoji neodlučnost i emocionalna zavisnost.

Pogrešan rat koji i dalje vodimo

I zato se cela priča, koliko god izgledala kao sukob između dve žene, uvek vraća na isto mesto, na sposobnost partnera da preuzme odgovornost i jasno definiše gde pripada.

Na Balkanu se, međutim, i dalje najčešće vodi pogrešna borba. Konflikt se personalizuje, svodi na odnose između snaje i svekrve, dok se suština, a to je pitanje emocionalne zrelosti i granica, sistematski zaobilazi.

U takvom okviru, majka često doživljava partnerkin dolazak kao gubitak, snaja kao stalnu borbu za mesto, a muškarac kao pritisak da zadovolji obe strane, ne shvatajući da upravo to održava problem.

Zato Tolj insistira na jednoj, naizgled jednostavnoj, ali suštinskoj stvari, bez koje nijedan odnos ne može da opstane.

- Traži jednu jedinu stvar: da partner zna da u svetu punom glasova postoji jedno mesto gde nikada nije sam.

Ako taj osećaj postoji, mnoge stvari mogu da se nauče, od komunikacije do rešavanja konflikta. Odnos ima kapacitet da raste i da se menja bez raspada.

- I ako to postoji, sve ostalo može da se nauči, poručuje psiholog Tolj.

Međutim, u odsustvu tog osećaja, čak i najjače emocije gube svoju stabilnost.

- Ako toga nema, ni najveća ljubav ne može dugo da preživi.

Šta brak zapravo jeste

I tu dolazimo do onoga što se često pogrešno interpretira. Brak nije arena u kojoj se meri ko je važniji, niti prostor u kojem se rešavaju porodične hijerarhije iz prošlosti.

- Brak nije rat između dve žene, niti test majčine ljubavi.

On je, pre svega, prostor u kojem dvoje ljudi prvi put jasno preuzimaju odgovornost za sopstveni život i sopstvene izbore.

- Brak je mesto gde odrasli ljudi stoje zajedno, preuzimaju odgovornost i prave svoj svet.

Sve što se dešava mimo toga, svi tihi konflikti, balansiranja i strahovi da će neko biti razočaran, postepeno narušavaju ono što bi trebalo da bude temelj odnosa, poverenje i bliskost.

Gde nastaje prava porodica

Zato se ključ vraća na ono najteže, ali i najvažnije.

- Ako muškarac nauči da voli bez straha i krivice, ako postavi granice bez agresije i jasno stane uz svoj izbor, tada se rađa prava porodica.

Takva porodica nije bez problema, ali ima jasnoću. Ima strukturu u kojoj svako zna gde pripada, bez potrebe da neko drugi bude isključen ili poražen.

- Brak nije produžetak roditeljske kuće. Brak je nova kuća. Nova lojalnost. Novi krug. I ako muškarac nema hrabrosti da to jasno postavi, onda u toj kući uvek živi još nečiji autoritet. Istina je zapravo vrlo jednostavna, ali na Balkanu često bolna: majka koja je zaista sigurna u svoju ljubav ne takmiči se sa ženom svog sina. A muškarac koji je zaista odrastao ne pokušava da balansira između dve žene - on jednostavno zna gde mu je porodica koju je izabrao.

Jer na kraju dana, poručuje Vanja, brak ne traži savršenstvo. Traži jednu jedinu stvar: da partner zna da u svetu punom glasova postoji jedno mesto gde nikada nije sam. I ako to postoji, sve ostalo može da se nauči.

I tek tada ljubav prestaje da bude borba za poziciju i postaje ono što bi zapravo trebalo da bude.

- Prava ljubav ne uzima, ne kontroliše i ne takmiči, ona oslobađa.

Na kraju, suština je jasna: brak nije rat između dve žene, niti test majčine ljubavi. Brak je mesto gde odrasli ljudi stoje zajedno, preuzimaju odgovornost i prave svoj svet. Sve ostalo tihi konflikti, balansiranje, strah od razočaranja samo polako troši poverenje i bliskost. Brak na Balkanu neće prestati da bude konfliktan kada se promene uloge ili kada se neko "povuče", već kada se jasno definiše odgovornost i kada partneri zaista postanu tim.

Jer tek tada odnos prestaje da bude prostor borbe i postaje ono što bi od početka trebalo da bude, sigurna luka za dvoje ljudi koji su odlučili da ostanu jedno uz drugo.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.