Najpoznatija KINESKA SNAJKA u Srbiji: Zbog ljubavi prema Nemanji i česnicu naučila da pravi, a pečenje obožava

Ljubav ju je iz Kine dovela u malo selo nadomak Gornjeg Milanovca, gde je pronašla novi dom, porodicu i život potpuno drugačiji od onog koji je nekada poznavala. Ičen je zbog ljubavi prema Nemanji prešla hiljade kilometara, ostavila poznati svet iza sebe i zakoračila u srpsku svakodnevicu - među tradiciju, običaje i mir prirode.

Danas, u njihovom domu, u porodici Jovanović odzvanjaju dva jezika, spajaju se dve kulture, a njihova priča pokazuje da granice nisu prepreka kada se pronađu razumevanje, poštovanje i ljubav. U razgovoru za naš portal, Ičen i Nemanja govore o upoznavanju u Kini, preseljenju u Srbiju, roditeljstvu, razlikama između dve zemlje i tome kako su pronašli zajednički život između dva sveta.

Upoznali su se neočekivano. A ono što je počelo kao susret dvoje ljudi iz različitih svetova, preraslo je u ljubav.

- On je radio u mom gradu, Šamen. I mi smo se upoznali preko drugarice i tako dalje - kaže nam nasmejana Ičen.

Zanimalo nas je koliko je trajalo to upoznavanje, pa se i suprug Nemanja ubacio u razgovor.

- Njena drugarica je radila kod mene u školi, bila je moja asistentkinja i preko nje smo se i upoznali. I nema šta, pozvao sam je, izašli smo, videli smo se i odatle je krenulo, da tako kažemo. Nije sad neka vau bajka, sad da se ne znam šta desilo. Videli smo se jednom, shvatili smo da imamo hemiju, ona se posle vratila u Češku pošto je tamo studirala. Ja sam u jednom momentu pomislio da od toga neće biti ništa, ali smo ostali u kontaktu. Ona se posle toga vratila i to je to. Došli smo u Peking, počeo sam da radim, počeli smo da živimo zajedno, a 2022. smo rešili da se vratimo ovde - objasnio je detaljnije Nemanja kako je tekla njihova ljubavna priča.

Iako dolaze iz različitih kultura, Ičen i Nemanja su shvatili da su stvoreni jedno za drugo. Kod Nemanje joj se posebno dopalo što je porodična osoba.

- Sviđa mi se kako Nemanja misli, njegove misli i briga za porodicu. Ima veliku želju da bude dobar otac i zato mi se dopao. I zato što je smešan - kroz smeh nam je rekla Ičen shvatajući da ćemo je pogrešno shvatiti.

Zato se ubacio Nemanja da objasni.

- Pitala me je sinoć: "Kako da kažem smešan si?" Rekoh, smešan si, znaš, ne zvuči baš lepo, a zapravo želi da kaže da sam duhovit - nasmejano je dodao Nemanja.

Odlazak u Kinu kao presudni trenutak

- Ja sam inače otišao u Kinu 2018. godine. Našao sam posao tamo, predavao sam engleski deci od 3 do 12-15 godina. Promenio sam dva-tri grada pre nego što sam došao kod nje u grad. I tamo sam četiri godine boravio, ali pošto je to bilo vreme korone, možda dve i po godine sam radio kao nastavnik engleskog jezika u privatnim školama - kaže Nemanja.

Zanimalo nas je da naprave paralelu između Kine i Srbije.

- Pa slični smo po tom pitanju da volimo druženje. Slični smo po nekom tom načinu razmišljanja u smislu porodičnih vrednosti i kako vide druge u smislu i strance i svoje. Disciplina je na jako visokom nivou od malih nogu i to mi se jako dopada. To se kod nas malo poremetilo, u moje vreme dok sam išao u školu to je bilo što se kaže, klimavo. Ali dopada mi se ta disciplina, dopada mi se to što uče decu od ranih godina da mora da se radi da napraviš nešto, da ništa neće s neba da padne i sviđa mi se to što sva deca imaju to u glavi od malih nogu. Nije to kao "E, meni će mama, meni će tata" - kaže Nemanja i dodaje jednu bitnu stvar.

- Kod njih ima dosta manje izlazaka, žurki i uopšte tog načina života iako ima klubova. Ja sam prvi put izašao u grad sa 12, 13, možda 14 godina, kod njih to nema šanse da vidiš. Tek možda u 21 i tad su oni već naučeni da ne treba da idu tamo i retko da ih vidiš u izlascima da se opijaju. Na primer njeni roditelji su veoma dobri, stanovali smo neko vreme kod njih. U globalu sve pozitivno što se tiče Kine. Postoje naravno neke individue koje ne predstavljaju sliku Kine kakva ona zapravo izgleda. Ali generalno hrana i kultura su dobri, ljudi se veoma ljubazni, prijatni. Ima i koji nisu ljubazni, ali generalno su ljubazni gde god da se pojavim, uvek su me sa osmehom dočekali. Tako da jedno veoma lepo iskustvo, jedno uzbudljivo i da kažem zanimljivo - kaže Nemanja.

Pre snimanja intervjua, Ičen nam je rekla da je jedinica, roditelji su joj na drugom kontinentu pa nas je zanimalo kako podnose daljinu. Majka joj je, kako nam je rekla, bila jednom kod njih u Gornjem Milanovcu, ali karta je skupa i zbog posla ne može da ostane duže od sedam dana, a na tako dalek put se ne isplati dolaziti na tako kratko.

- Nemaju moji roditelji neki specijalan osećaj što sam daleko zato što ja sam bila u Češkoj, tamo sam studirala. Oni su već navikli da sam daleko od kuće. Kada sam im rekla da osnivam porodicu u Srbiji, nisu bili iznenađeni. Rekli su mi da su znali da ću živeti negde drugde, daleko od Kine samo nisu znali gde. Mi u Kini baš volimo Srbiju, to je za nas lepa zemlja, uvek kad sam čula za Srbiju kod nas, čujem lepe reči tako da su i moji roditelji srećni što sam ovde - rekla nam je Ičen.

Kako je Ičen živela na jednom ostrvu, vodu i obale mora je zamenila šumom okruženo selo Majdan nadomak Gornjeg Milanovca. I za njene roditelje i prijatelje je pravi ugođaj.

- Mi živimo u selu, mi smo u prirodi svaki dan. To nema šanse da imamo u Kini zato što mi smo u gradu, uvek je gužva, a baš je mir ovde i oni kažu: "E, to je život i to je lep život. To je najbolje za sve, nije samo za nas". Mi imamo more, ali to nije priroda zato što ima ljudi svuda i baš je gužva. Uvek moraš da trčiš, da radiš nešto i ima mnogo automobila. Ovde je šuma, nema nikog da te dira, imaš mir - kaže Ičen.

Ako pitate Nemanju, on bi imao samo jednu reč da opiše gužvu u Kini.

- Mravinjak - nasmejano je rekao.

Pribojavanje od nove sredine

- Ja se retko kad pribojavam bilo čega. Jednostavno smatram da to pribojavanje priziva te neke stvari koje ne bi trebale da se dese. U smislu sve može, sve ćemo napraviti. Moja perspektiva nije bila uopšte "Jao šta, kako, ovo ono" nego je bilo "E kako da napravimo da može da uspe". Naravno, postoje ljudi koji ne vole Kineze, koji su govorili kao što smo imali dosta situacija, da neko doziva, da viče "A vidi ovu, a Kinezi, ovo ono". Po mom mišljenju ljudi koji to rade to nisu Srbi, to nije naša država. To su neki individualci koji jednostavno postoje svuda. Samo kažem: "Važi, jeste Kineskinja, budi dobar ti meni" i to je to. Koliko puta su u Kini mene isto nazivali svakakvim imenima. Ne dozvoljavam sebi da mi to promeni perspektivu jer sam skapirao neke stvari kako to funkcioniše i onda gledam samo pozitivno. Ako fali nešto napravićemo, imamo najosnovnije, to nam je najbitnije, nismo gladni, nismo žedni, imamo krov nad glavom. A svega ostalog, sve može da se reši - detaljno nam je rekla Nemanja.

Da li su oboje oduvek želeli da žive na selu?

- Pa ja sam još kao mali razmišljao o tome da se preselim na selo, da imam svoju baštu, da živim u miru i tišini. Međutim u jednom momentu mi je grad bio mali. Bio sam pun elana, mlad, hoću da idem, hoću da vidim, da naučim. Pre nego što sam otišao u Kinu bilo mi je samo da odem odavde, da se nešto promeni, da se mrdnem iz komforne zone. I tako sam za bukvalno mesec dana otišao. Dobio sam ponudu za posao, kupio kartu, rekao sam majci i ocu "Odoh u Kinu, kad se vratim, vratim se, ako se ne vratim, ne vratim se, šta da vam kažem, daću sve od sebe da se vratim". I evo, vratio sam se - kaže nam sagovornik.

Nemanja je oduvek voleo selo, a Ičen je ovde pored njega pronašla svoj mir.

- U suštini ja sam oduvek voleo selo. Živeo sam u gradu dvadeset godina, međutim kad sam otišao u Peking, kad sam otišao u Gvanžo, tek sam tad shvatio da meni gradovi ne odgovaraju. Nema apsolutno nijedan razlog zašto bih bio tamo. I dok sam bio u Beogradu, tamo sam i video te gužve, taj haos, to nema mira. To legneš da spavaš, non-stop nešto svira, nešto zviči, ovaj se dere, ovaj pijan. Mene to izluđuje. I onda ja sad ovde kad izađem, ima reka, ima dva slapa, ptičice - objasnio nam je suštinu mira i uživanja u prirodi.

Učenje srpskog jezika

- Ne sećam se koja je prva reč, zato što je srpski veoma sličan kao češki. Ja sam vež znala češki i kad sam prvi put bila u Srbiji, ja sam otišla u prodavnicu sama i pričala na češkom i sve su me razumeli. Ja sam rekla: "Dobro, to je to". Nije baš teško da pričam sa ljudima. Ali teški su mi padeži, da pravim ispravnu rečenicu. Sve je greška za mene, ali dobro - nasmejano je rekla Ičen.

Nemanja je ipak istakao tu jednu stvar.

- Češki je grupa slovenskih jezika tako da joj nije bila velika komplikacija shvatiti srpski i da ga izgovara. Međutim, padeži, gramatika... Ja ne znam to. Engleski mogu, ali srpski slabo. Znam neke stvari, ali ne mogu ja to da joj objasnim - rekao je on.

A onda se logično postavlja novo pitanje: koliko Nemanja poznaje kineski jezik?

- Pa ona kaže dosta, ali ja ne bih rekao tako. Umem da izgovorim, da objasnim, pošto ja radim sa decom, sa Kinezima najviše, i onda sam naučio uz decu te neke fraze i u toku prevođenja rečenica da pitam. Međutim, na primer ako bi mi njena majka pitala nešto sa njenim naglaskom, nema šanse da je razumem. Na skali od jedan do deset rekao bih možda neka trojka, možda malo manje. Ali kao da imam talenat za to. Izgovaram ga dobro odmah. Ne treba mi mnogo da vežbam. Baš smo razgovarali pre nekoliko dana, kada Vukan krene da uči da drži i kad krene da piše kineska slova, da krenem i ja sa njim. Znam "Ni hao" da pročitam, to prepoznajem. Sve ostalo umem samo što se kaže u prodavnici da pitam za nešto, koliko ima sati, daj pivo, daj meso, kad hoću da kupim neko povrće, brojeve, boje neke znam. Umem da sklopim neku prostu rečenicu. Ali nije to neki nivo sad da mogu da se ponosim na to - rekao nam je on.

Vukan ima dve godine i već sada lako razume oba jezika. Roditelji veruju da će biti poliglota.

- Ona sa njim gura više kineski. Priča ona i na srpskom sa njim, samo što ja gledam da izbegavam to zato što ni ona gramatički ne može da pogodi baš kako valja, a on onda uči u smislu kako ne valja. Sve je slatko, sve je super, i treba ona da uči srpski, ali neka Vukan uči ispravno. Razume i srpski i kineski, čak i engleski razume, dobar je, napreduje - objasnio nam je Nemanja.

Srpska tradicija je puna običaja pa nas je zanimalo koji običaji i praznici su Ičen najdraži.

- Božić, zato što je to vreme baš za porodicu i samo za porodicu. Ne izlazimo da se vidimo sa drugarima, samo sa porodicom. I za mene porodica je najbitnija i najvažnije. Ja volim kada cela porodica zajedno slavi uveče (Badnji dan), a za Božić jedemo zajedno i posle idemo u crkvu zajedno. To je baš lepo i mir - rekla nam je Ičen.

Da li imate takve praznike u Kini?

- Imamo, kinesku Novu godina. To je vreme kada se viđamo sa porodicom i to onu porodicu koji nisi video cele godine. Svi se oni vrate kućama da bismo se videli i da budemo zajedno - dodala je ona.

Njen muž je želeo da doda vrlo interesantnu informaciju.

- Tokom kineske Nove godine je zapravo najveća migracija ljudi na planeti. Ne postoji dan u godini gde se više ljudi kreće iz mesta u mesto, a to je upravo zbog kineske Nove godine. I ako hoćete da idete u nekom tom periodu, jedno šest meseci unapred morate da rezervišete kartu jer pred kraj to je sve puno. To je ljudi, ja ne znam, ja to nisam video nikad u životu. To je mravinjak, kao što sam malopre pomenuo. Ali ide, funkcioniše, nema velike gužve. U Beogradu gužva ne funkcioniše, u Beogradu sve stane i gotov kolaps. Ali ovamo nešto se dešava. Kineska Nova godina je nešto najbliže što bih uporedio sa Božićem ili sa Uskrsom. Imaju oni u godini par tih festivala, ali kineska Nova godina, lunarna Nova godina je najveća i traje jedno 15 dana minimum. I svi moraju otići kući i zato je zapravo najveća migracija, jer dosta ljudi iz svojih sela, odnosno manjih gradova ide u veće gradove da radi, i onda kad dođe taj praznik onda se oni vraćaju - objasnio je bračni par Ičen.

Isto tako, zanimalo nas je onda da li je umesila česnicu.

- Jesam spremala čenicu. Nemanja mi je pomogao i moja svekrva nas je naučila. Ona je pričala kako da napravimo i mi smo sedeli na telefonu i polako korak po korak napravili smo. I bilo je dobro, mislim za mene dosta dobro - kaže Ičen.

Osim praznika i običaja, njoj se dopada i što su Srbi opušten narod, što ne žure jer znaju da će sve da završe. Polako i ona se uči manjem stresu jer je shvatila da je lepše za život.

U njihovom domu se naravno sprema i kineska hrana.

- Da, ali ja sam sa ostrva, zato baš volim da jedem morsku hranu. A nažalost u Šumadiji nemamo more i ja ne mogu da jedem morsku hranu kao kad sam u Kini, ali nema veze, navikla sam. Ali zato ima jagnje, ima prase... Volim pečenje i ono mora da ide sa kiselim kupusom, ne salata od paradajza ili krastavca - odala nam je koje joj je omiljeno srpsko jelo.

Koja je njihova poruka ljudima koji žele da naprave promene u životu kao što je uradila Ičen?

- Samo pokušaj, probaj ako hoćete. Ako ne želite, isto je lepo sa porodicom i sa drugarima koje ste već upoznali. Ne odeš nigde, nema veze ako nećete. Ako volite da putujete, samo probajte, pokušajte, biće dobro, biće lepo. Ako nije lepo, vratite se - dala nam je vrlo lepo objašnjenje Ičen.

I Nemanja se slaže sa njom.

- U suštini treba uvek imati to na umu da ako ne ide, ne ide, vrati se. Sve ti je u glavi, ako ti gledaš to kao na avanturu, kao na nešto što ti hoćeš, nešto nepoznato da naučiš, to je dobro. Promena je dobra. Svaka promena je dobra. Čak i ako nešto nije dobro, e znam da to sad nije dobro, sad sam naučio nešto iz toga, sledeći put ću znati. Ponekad je bilo teško, ali na kraju sve je lepo i dobro - završili su oni razgovor lepom rečenicom.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.