Kako da znate da li vas neko laže? Zaboravite pogled i govor tela - postavite mu ovih 5 pitanja

Kada posumnjamo da nam neko ne govori istinu, gotovo instinktivno počinjemo da ga posmatramo. Da li izbegava pogled? Da li se vrpolji? Dodiruje lice, prekršta ruke, trepće više nego obično? Godinama smo učili da se laž "vidi" na čoveku, kao da telo mora da oda ono što reči pokušavaju da sakriju.

Psihološka istraživanja, međutim, sugerišu da smo možda sve vreme gledali na pogrešno mesto.

Nervoza nije isto što i laganje. Osoba može da skreće pogled zato što joj je neprijatno, da se vrpolji zato što je pod stresom ili da potpuno mirno gleda sagovornika u oči - i pritom govori neistinu. Štaviše, neko ko svesno laže može upravo zbog straha da će ga govor tela odati namerno da kontroliše pokrete i deluje mirnije nego inače.

Zato stručnjaci koji proučavaju otkrivanje laži sve više pažnje posvećuju rečima, strukturi priče i načinu na koji osoba odgovara kada je suočena sa pitanjem koje nije očekivala.

A razlog je vrlo jednostavan: istinu uglavnom treba prizvati iz sećanja. Laž treba napraviti, održavati i zapamtiti.

Laganje je mnogo veći posao za mozak nego što izgleda

Kada pričate o događaju koji se zaista desio, imate nešto na šta možete da se oslonite - sopstveno sećanje. Možda ćete pogrešiti vreme, zaboraviti detalj ili se naknadno setiti nečega što prvi put niste pomenuli, ali događaj već postoji u vašem pamćenju.

Kod izmišljene priče situacija je drugačija.

Osoba mora da smisli verziju događaja, vodi računa da ona ne bude u suprotnosti sa činjenicama koje sagovornik možda već zna, zapamti šta je prethodno rekla, prati reakciju osobe kojoj govori i istovremeno kontroliše sopstveno ponašanje kako ne bi delovala sumnjivo.

Psihološkinja dr Šeron Leal sa Univerziteta u Portsmutu, koja se bavi proučavanjem verbalnih znakova obmane, objašnjava da su naročito laži koje mogu imati ozbiljne posledice često unapred pripremljene. Osoba razmišlja šta će reći i pokušava da zapamti svoju verziju kako bi mogla ponovo da je ispriča ako bude pitana.

Upravo tu se pojavljuje prostor za dobra pitanja.

Prvo pravilo: Ne pokazujte odmah sve što znate

Jedna od tehnika koje se koriste prilikom ispitivanja zasniva se na veoma zanimljivoj ideji - ne otkrivajte odmah informacije koje već imate.

Zamislite da znate da je neko bio na određenom mestu, ali on ne zna da vi to znate.

Umesto da odmah kažete: "Znam da si bio tamo", korisnije može biti da prvo pitate gde je bio, šta je radio, ko je bio sa njim i kako je protekao određeni deo dana.

Osoba koja govori istinu može slobodnije da opisuje događaje jer ne pokušava da svoju priču uklopi u nepoznate dokaze. Osoba koja nešto skriva mora istovremeno da razmišlja o tome koliko vi zapravo znate.

Tada nedoslednosti mogu postati mnogo vidljivije.

Drugo pitanje koje može mnogo da otkrije: "Ko može da potvrdi to što govoriš?"

Ovo je posebno zanimljiv detalj.

Ljudi koji govore istinu češće mogu spontano da ponude informacije koje omogućavaju proveru njihove priče: ko je bio prisutan, gde su bili, kome su se javili ili šta se dogodilo pre i posle određenog događaja.

Zato pitanje ne mora da bude optužujuće.

Umesto: "Lažeš li me?", mnogo korisnije može biti:

"Ko je još bio tamo?"

Ili:

"Postoji li nešto što može da potvrdi da se dogodilo baš tako?"

Osoba koja govori istinu nema garancovano savršeno sećanje, ali ima stvarni događaj iz kojeg može da izvlači dodatne informacije. Kod izmišljene priče svaki novi detalj predstavlja potencijalni problem - jer kasnije mora da bude zapamćen i usklađen sa svim ostalim.

Treći trik: Zamolite osobu da vam ponovo ispriča šta se dogodilo

Ovde postoji zanimljiv paradoks.

Često mislimo da je znak istine kada neko svaki put ispriča identičnu priču.

Ali stvarno sećanje ne funkcioniše nužno tako.

Kada ponovo pričamo o događaju koji smo zaista doživeli, možemo se setiti nečega što prvi put nismo pomenuli: gde je neko sedeo, šta je rekao, šta smo videli kada smo ušli ili šta se dogodilo nekoliko minuta ranije.

Kod osobe koja je pripremila laž postoji drugačiji problem. Ona možda pokušava da se drži već naučene verzije upravo zato što svaki novi detalj povećava mogućnost da će kasnije napraviti kontradikciju.

Zato ponavljanje priče može biti zanimljivije od posmatranja nečijeg lica dok govori.

Ali postoji važna ograda: promena ili dodavanje detalja sama po sebi ne dokazuje ni istinu ni laž. Ljudsko pamćenje nije snimak kamere i sasvim iskreni ljudi mogu pogrešiti.

Četvrto: "Ispričaj mi šta se dogodilo - ali od kraja"

Ovo je verovatno najneobičniji deo.

Ako želite da povećate mentalni napor potreban za održavanje izmišljene priče, osobu možete zamoliti da događaj ispriča obrnutim redosledom.

Na primer:

"Šta se dogodilo neposredno pre nego što si otišao?"

Pa zatim:

"A pre toga?"

Osoba više ne može jednostavno da ponovi unapred složenu priču od početka do kraja.

Neko ko se oslanja na stvarno iskustvo može pokušati da "vrati film" kroz sećanje, dok osoba koja je konstruisala priču mora da manipuliše već napravljenim nizom događaja. To povećava kognitivno opterećenje i može otežati održavanje neistinite verzije.

Ni ovo, naravno, nije detektor laži. Nekim ljudima je hronološko prisećanje teško čak i kada govore potpunu istinu.

Peto: Postavite pitanje za koje nije mogao da se pripremi

Dobro pripremljena laž obično ima odgovore na očigledna pitanja.

"Gde si bio?"

"S kim?"

"Koliko dugo?"

"Zašto?"

Mnogo je teže unapred pripremiti desetine sporednih detalja.

Zato neočekivano pitanje može biti korisnije od deset optužbi.

Ako neko kaže da je bio u restoranu, pitanje može da se odnosi na raspored prostora, mesto za kojim je sedeo ili osobu koja je bila prisutna. Ako opisuje određeni događaj, može se tražiti detalj koji nije ključan za glavnu priču, ali bi mogao da bude deo stvarnog sećanja.

Cilj nije da nekoga "uhvatite" zato što se ne seća boje zida. I iskren čovek može da ne zapamti nevažan detalj. Važnije je posmatrati šta se događa sa celom pričom kada razgovor izađe iz unapred očekivanog scenarija.

Zašto češkanje nosa i skretanje pogleda ipak nisu dokaz

Upravo ovde pada jedan od najpopularnijih mitova o laganju.

Ne postoji jedan pokret tela koji pouzdano znači: ova osoba laže.

Izbegavanje pogleda može biti posledica stida, socijalne anksioznosti, neprijatnosti ili obične navike. Nemir može biti znak straha da vam neće verovati čak i kada govorite istinu.

A iskusan ili dobro pripremljen lažov može da uradi upravo ono što očekujemo od "iskrene" osobe - da nas mirno gleda pravo u oči.

Zato stručnjaci upozoravaju da je verbalno ponašanje često korisnije za procenu verodostojnosti od lova na navodne mikroznakove na licu i telu.

Ipak, nijedno pitanje ne može sa sigurnošću da dokaže laž

Ovo je možda najvažniji deo cele priče.

Ako se neko zbuni kada ga zamolite da događaj ispriča unazad, to ne znači automatski da laže. Ako se ne seća detalja, ni to nije dokaz. Ako dva puta ispriča događaj malo drugačije, moguće je da ljudsko pamćenje jednostavno radi ono što inače radi - rekonstruiše događaj umesto da ga reprodukuje kao video-snimak.

Zato se nijedan pojedinačni znak ne bi smeo koristiti kao presuda.

Ali ako želite da razumete da li nečija priča ima smisla, možda je korisnije da prestanete da brojite koliko je puta dodirnuo nos.

Slušajte šta govori. Pitajte za detalje. Vratite se kasnije na isti događaj. Postavite pitanje koje nije očekivao.

Jer laž ponekad ne odaju oči, ruke ni nervozni pokreti.

Odaje je priča koja postaje sve teža za održavanje.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.