"Kako mogu da odem dok moje dete pati?" Pedagog otkriva šta se zaista dešava iza vrata vrtića i šta plač znači

Nova školska godina za mnoge porodice ne donosi samo nove obaveze, ranija ustajanja i promenu svakodnevne rutine. Za roditelje čija deca prvi put kreću u vrtić, ali i za one čiji mališani menjaju grupu ili se posle duže pauze vraćaju u kolektiv, septembar znači i jedno od najtežih jutarnjih pitanja: kako otići kada dete plače i čvrsto vas drži za ruku?

Roditelj zatvara vrata vrtića, odlazi do automobila, a onda počinje ono najteže. Da li sada plače? Da li me traži? Da li misli da sam ga ostavila? Da li sam požurila? Da li je trebalo da ostanem još pet minuta? Da li sam loš roditelj ako odem dok moje dete nije prestalo da plače?

Pedagog i osnivač Pedagoškog savetovališta Dragana Denčić kaže da je potpuno prirodno što je adaptacija emotivno teška i za roditelje. Štaviše, smatra da bi bilo mnogo neobičnije da roditelju uopšte nije teško kada vidi svoje dete uznemireno.

„U prirodi je da želimo da zaštitimo svoje najmlađe. Dete koje je uplakano nam pokazuje svojim ponašanjem da mu nešto ne prija, da je u nekoj vrsti frustracije ili tuge. Prirodna reakcija je da želimo detetu da pomognemo i da ga zaštitimo“, objašnjava Denčić.

Zato, kaže, nije čudno što roditelji u periodu adaptacije često odlaze iz vrtića sa nemirom u telu i suzama u očima.

„Znam, oba puta sam bila taj roditelj“, priznaje.

Roditeljska krivica nije samo zbog dečjeg plača

Kada roditelj oseća krivicu zato što ostavlja dete u vrtiću, razlog nije nužno samo plač koji je video na vratima.

U glavi se u isto vreme odvija čitav niz pitanja. Roditelj možda mora na posao. Možda nema mogućnost da ostane kod kuće. Možda se pita da li je izabrao pravi vrtić. Možda razmišlja da li je trebalo drugačije da pripremi dete.

A onda tu dolazi i pritisak savremenog roditeljstva – sve ono što slušamo o tome kako „treba“ da se ponašamo prema deci.

„Želimo da budemo sa detetom, ali iz nekog razloga dete mora da krene u kolektiv, gledamo dete koje je uznemireno a ne znamo kako da pomognemo, nemoć da utešimo dete, krivica što možda biramo (ili moramo) posao a ne ostajanje kod kuće, nesigurnost da li radimo ono što je ispravno, informacije koje dobijamo kako ‘treba’ da bude roditeljstvo a nikako da dostignemo to...“, kaže ona.

Zbog svega toga, adaptacija postaje proces kroz koji prolaze i dete i roditelj.

I upravo je to važno zapamtiti.

Ne plače svako dete koje se teško adaptira

Jedna od najvećih grešaka jeste da roditelj dečji plač automatski protumači kao dokaz da dete nije spremno za vrtić.

„Plač jeste signal, način komunikacije. Ali plač sam po sebi nije znak nespremnosti“, kaže Denčić.

Dete može da plače jer je tužno, umorno, frustrirano, uplašeno ili mu je potrebna bliskost. Plač je način da kaže da mu je nešto teško.

Ali isto tako, izostanak plača nije automatski dokaz da je dete srećno i da je adaptacija prošla savršeno.

Denčić je to, kako kaže, naučila i kroz sopstveno iskustvo.

„Moja ćerkica nije plakala, ali adaptacija nije tekla dobro. Na kraju sam je brzo i prekinula.“

Kasnije je, kako objašnjava, shvatila da njena ćerka nije bila dovoljno sigurna da pokaže tugu kroz plač.

„Moja ćerka nije plakala, ali ne kao pokazatelj dobre adaptacije već da se ona nije osećala dovoljno sigurno da bi mogla da zaplače kad je tužna.“

Zato suze nisu jedina stvar koju treba posmatrati.

Dete koje ne plače može biti dete koje se dobro adaptira, ali može biti i dete koje svoje emocije pokazuje na neki drugi način. Isto tako, dete koje plače ne mora biti dete koje „ne može“ da se adaptira.

„Svako ponašanje može da znači 100 stvari. Nije univerzalno“, ističe Denčić.

Šta dete doživljava kada roditelj zatvori vrata?

Ne postoji jedna univerzalna priča o tome šta se dešava u glavi deteta kada roditelj ode.

Neka deca su već imala iskustva odvajanja. Neka se lako upuštaju u istraživanje novog prostora. Drugoj je potrebna dodatna podrška i osećaj sigurnosti.

Ali za svako dete promena može biti izazovna.

Odjednom su tu novi ljudi, nova pravila, drugačiji ritam dana, buka, odvajanje od roditelja, pospanost i mnoštvo novih stimulusa.

„Izazovno je i za nas roditelje koji imamo više životnog iskustva“, kaže Denčić.

Posebno kod mlađe dece ne treba očekivati da razumeju vreme na način na koji ga razume odrasla osoba. Ako detetu kažete „mama će doći za dva sata“, to mu možda neće značiti mnogo.

Mnogo razumljivije mogu biti odrednice poput „posle ručka“, „pre spavanja“ ili „kada se probudiš“, u zavisnosti od uzrasta i ritma deteta.

Cilj nije da dete ne oseti neprijatnost

Možda je ovo jedna od najvažnijih razlika koju roditelj treba da napravi.

Cilj adaptacije nije da dete nikada ne bude tužno.

Nije ni da roditelj pronađe čarobnu rečenicu kojom će zaustaviti svaki plač.

Cilj je da dete kroz neprijatnu situaciju prođe uz osećaj da je viđeno, shvaćeno i sigurno.

„Ne u cilju da dete ne plače, već da se dete oseća sigurno i viđeno. Da mama razume da je teško i izazovno, da je u redu da je tužan i ljut, a da je mama ipak tu. Taj osećaj je detetu potrebniji od izostanka suza“, objašnjava Denčić.

To znači da roditelj može istovremeno da kaže „znam da ti je teško“ i „danas ipak ideš u vrtić“.

Te dve stvari nisu suprotstavljene.

Odlučnost ne znači da treba ignorisati emocije

Ako je roditelj doneo odluku da dete ide u vrtić zato što mora da radi, to nije odluka o kojoj se svakog jutra pregovara.

Ali to ne znači ni da emocije deteta treba skloniti sa strane.

Denčić navodi primer iz sopstvenog života. Njena ćerka joj je jednog jutra rekla da bi volela da ostane sa njom. Znala je da tog dana ima važne sastanke i da ne može da ostane kod kuće.

„Rekla sam joj samo da bih i ja to volela. I to je bilo to. Odluka da se ide u vrtić taj dan je ostala, bez ignorisanja njenih emocija.“

Drugim rečima, nije potrebno ubeđivati dete da nema razloga da bude tužno.

Možemo priznati da bismo i sami voleli da ostanemo zajedno, ali da neke stvari jednostavno moramo da uradimo.

„Uvažavanje dečijih emocija nije u suprotnosti sa donetom odlukom“, kaže Denčić.

Danas može da uđe nasmejano, sutra opet da traži zagrljaj

Adaptacija nije prava linija.

To što je dete jednog dana ušlo u vrtić bez problema ne znači da će narednog jutra biti isto.

„Dete će danas ući nasmejano u vrtić a već sutra mu može biti potrebno više zagrljaja. Tu nema mesta za ono ‘pa šta ti je odjednom’.“

Roditelj tada treba da pokuša da razume šta detetu tog dana treba.

I tu postoji važna razlika između onoga što dete želi i onoga što mu je potrebno.

Možda dete želi da ostane kod kuće.

Ali ono što mu je potrebno jeste da roditelj prizna da mu je teško, da ga zagrli i pokaže mu da njegova tuga nije pogrešna.

Dugo opraštanje ili kratak rastanak?

Ne postoji jedno pravilo koje odgovara svakom detetu.

Denčić kaže da je njen sin voleo da zna detalje – šta će ona raditi dok je on u vrtiću i kada će doći po njega. Ćerki je bilo dovoljno okvirno vreme.

Zato roditelj treba da upozna svoje dete i proceni šta mu više prija.

Ali dodatno vreme ne mora nužno da se potroši ispred vrata vrtića.

Ako detetu treba više bliskosti, ona može da počne još kod kuće.

Možete se duže maziti ujutru, krenuti ranije, izabrati duži put do vrtića, pričati ili pevati usput.

„Danas želim da budem malo duže sa tobom, imamo malo vremena, hajde da idemo dužim putem“, jedan je od primera koje navodi Denčić.

Tako dete dobija ono što mu je potrebno, dodatnu povezanost, a da se sam rastanak ne pretvori u višeminutno pregovaranje na vratima.

Deca "skeniraju" roditelja

Roditelji često misle da dete ne primećuje njihovu nervozu ako se smeju i govore „sve je super“.

Ali deca mogu da osete da nešto nije u redu čak i kada odrasla osoba pokušava da sakrije emociju.

Denčić opisuje situaciju sa svojim sinom. Dok se igrala sa njim, u pozadini glave razmišljala je o poslu i o tome da li je zaboravila nešto važno. Iako je sedela nasmejana, dete je primetilo da se nešto dešava i pitalo je da li je ljuta zbog kockica koje je uzeo.

"Deca osete", kaže ona.

Zato roditelj ne treba da glumi savršenu smirenost.

Ako je uznemiren, može da prizna da razmišlja o poslu ili da mu je teško. Važno je samo da pronađe način da se reguliše koliko može.

A ako jednog jutra ne može?

I to je u redu.

„Bilo je dana kada ja nisam mogla da se regulišem i tada ih je tata vodio u vrtić. I to je u redu!“ kaže Denčić.

Najgore rečenice izgovorene u najboljoj nameri

Kada dete plače, roditelju je često prvi cilj da ga umiri.

Problem nastaje kada pokušamo da umanjimo emociju samo da bismo što pre zaustavili suze.

Denčić upozorava na rečenice koje roditelji često izgovore upravo iz najbolje namere:

„Nemoj da plačeš, ružan si kad plačeš.“

„Šta plačeš bezveze?“

„Vidi kako je on dobar i ne plače.“

„Hajde danas budi dobar i nemoj da se prenemažeš.“

Takve rečenice ne pomažu detetu da razume sopstvenu emociju, već mogu da ga postide zbog načina na koji je pokazuje.

Posebno treba izbegavati poređenje.

„Vidi kako on lepo ulazi“ možda deluje kao motivacija, ali detetu zapravo šalje poruku da sa njim nešto nije u redu jer reaguje drugačije.

Ne morate ni da imate odgovor

Roditelji često misle da moraju da pronađu pravu rečenicu.

Ali ponekad je dovoljno slušati.

Ne morate da znate zašto dete plače. Ne morate odmah da rešite problem. Ne morate da kažete bilo šta samo da bi dete prestalo.

„Ne moramo da znamo pravi odgovor, ne moramo da imamo nikakav odgovor i ne moramo da kažemo nešto da bi dete prestalo da plače. Samo da su tu“, kaže Denčić.

I tu dolazimo do važnog pojma - validacije.

Validirati emociju ne znači ispuniti svaku detetovu želju.

Ako dete plače zato što je pala noć jer više ne može da se igra napolju, možemo razumeti zašto mu je teško, ali to ne znači da ćemo zbog toga vratiti dan.

„Stvarno jeste tužno što je pala noć ali smo svakako ušli u kuću“, objašnjava Denčić kroz sopstveni primer.

Isto je i sa vrtićem.

Možemo reći: „Znam da bi volela da ostaneš sa mnom. I meni je teško što moramo da se razdvojimo.“

Ali odluka da se ide u vrtić i dalje može da ostane.

Kada "neću u vrtić" krije nešto sasvim drugo

Ponekad iza detetovog „neću u vrtić“ zaista stoji mnogo veći problem.

Ali ponekad razlog može biti iznenađujuće mali – barem iz perspektive odraslog.

Denčić navodi simpatičan primer svog sina, koji sredom nikako nije želeo da ide u vrtić.

Tek kada je primetila obrazac i razgovarala sa njim, shvatila je razlog: sredom je za doručak bio ajvar koji on nije voleo.

Zato „neću u vrtić“ nije odgovor, već početak razgovora.

Šta se dogodilo? Kada je počelo? Da li je nešto drugačije nego prethodnih dana? Da li postoji konkretan trenutak koji detetu posebno teško pada?

Ponekad se odgovor krije tamo gde ga odrasli uopšte ne bi tražili.

A šta kada dete dobije fizičke simptome?

Tu, kaže Denčić, treba biti posebno pažljiv.

Neka deca su sklonija tome da emocije osete kroz telo, a bol u stomaku može biti signal da dete nešto duže vreme tišti.

„Ne znači da je trenutak za paniku već za dodatnu pažnju“, kaže ona.

Roditelj najbolje poznaje svoje dete i zato je važno primetiti kada se njegovo ponašanje razlikuje od uobičajenog.

Ako nešto traje nekoliko dana, pojavljuje se više različitih signala ili roditelj jednostavno oseća da „ovo nije moje dete“, sasvim je u redu potražiti stručnu pomoć.

„Lično sam uvek za pomoć. Stručna lica mogu da vas umire, daju vam smernice ili drugačiji pogled na situaciju. A i podršku naravno“, kaže Denčić.

Ne pomaže ni poređenje sa drugom decom

„Onaj mali ne plače, samo moje dete pravi scenu.“

Ovakva misao može proći kroz glavu gotovo svakom roditelju, ali upravo ona dodatno hrani krivicu.

Denčić smatra da današnji roditelji već nose previše pritiska – posao, kuću, decu, društveni život, sopstvene probleme i očekivanje da u svemu budu savršeni.

„Roditelji su preopterećeni danas. Nametnut je neki ideal savršenog roditelja koji ne postoji. Svi grešimo! Ja grešim svaki dan!“ kaže ona.

Zato je poređenje sa drugim detetom posebno opasno.

Vidimo samo nekoliko sekundi tuđeg jutra i na osnovu toga donosimo zaključak o svom roditeljstvu.

A ne znamo šta se događa kasnije.

Ne znamo kako se to dete ponaša kod kuće. Ne znamo šta oseća. Ne znamo da li je zaista dobro ili samo drugačije pokazuje emocije.

Ritual može da bude mala stvar koja mnogo znači

Denčić kaže da obožava svakodnevne rituale.

I ne misli na komplikovane rituale koji zahtevaju posebnu pripremu.

Najbolji su oni u kojima uživaju i roditelj i dete.

To može biti zajedničko spremanje, izbor garderobe, pevanje tokom puta do vrtića, igra „na slovo, na slovo“, drugačija ruta do vrtića ili izmišljanje priče o nečemu što su videli usput.

Poenta nije da se napravi spektakl.

Poenta je povezivanje.

„Rituali su da se povežete vi i da se nervni sistem opusti. Onda i odvajanje prolazi lakše“, objašnjava ona.

Poverenje u vaspitača je ogromno, ali nije slepo

Jedan od najvećih strahova roditelja jeste šta se događa nakon što zatvore vrata.

Zato je poverenje u vaspitače važno, ali Denčić naglašava da to ne znači idealizovanje ili slepo poverenje.

Važno je da roditelj zna da je dete zbrinuto, ali i da oseća da može da razgovara sa vaspitačem i postavi pitanja.

„Za poverenje je potrebno i vreme, tako da nekada je potrebno i nekoliko razgovora da bi roditelji osetili tu sigurnost“, kaže ona.

I roditelji ne treba da čekaju da vaspitač sam pogodi koja im je informacija najvažnija.

Denčić navodi sopstveni primer: danima je očekivala da čuje kako se njen sin uklapa u grupu vršnjaka, dok je na vratima dobijala informacije o tome da li je jeo ili spavao.

Tek kada je rekla šta joj je važno, počela je da dobija upravo te informacije.

Zato treba pitati.

Saradnja između roditelja i vaspitača nije dodatna obaveza - ona može da bude jedan od ključnih delova adaptacije.

A šta ako roditelj sam ima traumu iz vrtića?

Ponekad ono čega se roditelj plaši nema mnogo veze sa njegovim detetom.

Ima veze sa njim samim.

Ako je roditelj imao loše iskustvo u vrtiću, moguće je da se stare emocije ponovo aktiviraju kada vidi svoje dete na istom mestu.

Denčić kaže da je upravo svest o tome veoma važna.

„Ukoliko sam ja svesna da su moji strahovi za neku situaciju moji, i da nemaju veze sa mojim detetom, način na koji pristupam toj situaciji je drugačiji“, objašnjava.

Strah možda neće nestati.

Ali kada znamo da je to naš strah, a ne nužno ono što se događa našem detetu, možemo drugačije da reagujemo.

Roditelj ne mora da krije da mu je teško

Da li dete sme da vidi mamu kako plače?

Denčić smatra da je najbolje pronaći sredinu.

Nema potrebe pretvarati se da roditelj nema emocije, jer deca ionako mogu da ih osete. Ali odrasla osoba ipak treba da pokuša da bude dovoljno regulisana da bi detetu mogla da bude sigurna baza.

A kada roditelj izađe iz vrtića, nema potrebe da glumi da mu ništa nije.

Denčić priznaje da je i sama umela da se skloni, sedne u automobil ili na klupu i isplače.

„Roditelji često misle da moraju da budu snažni u tom periodu i da ta snaga podrazumeva skrivanje emocija“, kaže.

Ali snaga, po njenom mišljenju, nije u tome da ne zaplačemo.

Snaga je u tome da prepoznamo šta osećamo, damo sebi prostor da to proživimo i onda nastavimo dalje sa dovoljno kapaciteta da budemo uz dete.

"Ne može sve i ne može odmah"

Upravo zbog toga Denčić roditeljima savetuje da budu nežniji prema sebi.

Današnji roditelji često pokušavaju da sve urade odjednom – da budu uspešni na poslu, da imaju sređenu kuću, da budu prisutni roditelji, da kuvaju, treniraju, održavaju društveni život i istovremeno rešavaju sopstvene probleme.

A onda sebe dodatno kažnjavaju jer nešto nije bilo savršeno.

„Ako je današnji maksimum nečijih kapaciteta da preživi dan, suludo je nervirati se što je za ručak bio pasulj od juče“, slikovito objašnjava.

Isto važi i za adaptaciju.

Ne mora svaki dan biti savršen.

Nekada će roditelj imati strpljenja za dodatni zagrljaj. Nekada neće. Nekada će dete ući nasmejano. Nekada će plakati. Nekada će mama moći da ga odvede, a nekada će biti bolje da to uradi tata.

Sve je to deo procesa.

I možda je baš to najvažnija poruka roditeljima: ne morate da uradite sve savršeno da biste svom detetu bili dovoljno dobar roditelj.

Šta roditelj može da uradi već danas?

Denčić izdvaja tri stvari.

Prvo, da pogleda sopstvene kapacitete i razmisli šta je danas zaista prioritet. Ne sve. Ne savršeno. "Nešto i dovoljno dobro."

Drugo, da pokuša da situaciju vidi iz perspektive deteta, čak i kada odrasloj osobi deluje bezazleno.

I treće - komunikacija.

"Ako ne bi tako nešto rekli prijatelju koji pati, ili ne bi voleli da se neko tako ponaša prema njima, onda ne treba ni detetu", kaže Denčić.

A šta onda reći mami koja upravo sada stoji na vratima vrtića?

Možda joj nije potrebna nikakva velika teorija.

Ne treba joj još jedan savet o tome koliko minuta treba da traje rastanak.

Ne treba joj ni priča o tome kako „sva deca prođu kroz to“.

Ako joj dete upravo plače u naručju, možda joj je u tom trenutku potreban samo zagrljaj i razumevanje.

"To je trenutak za podršku, ne informacije", kaže Denčić.

A kada ostane sama, kada udahne i kada emocije malo popuste, onda može da razmisli: šta je mom detetu potrebno, kako se ja osećam, šta ja mogu da pružim i postoji li nešto što možemo sutra da uradimo drugačije?

I možda, kaže Denčić, sutra ne mora mama da bude ta koja će ostaviti dete.

"Probaj da popiješ kafu dok tata dovodi dete", njen je savet roditelju koji zna da se teško reguliše tokom jutarnjeg rastanka.

Ne zato što treba pobeći od problema.

Već zato što je ponekad najzrelija odluka upravo ona u kojoj roditelj prepozna da i njemu treba malo prostora da se sabere.

Jer tokom adaptacije u vrtić ne kreće samo dete.

I roditelj se adaptira na novu fazu detetove samostalnosti.

A možda najvažnije što oboje treba da nauče jeste da odvajanje ne znači napuštanje.

Dete može da bude tužno i da bude bezbedno.

Može da plače i da se adaptira.

Može da želi mamu i da istovremeno nauči da uživa u svom danu.

A mama može da ode, da joj bude teško, da zaplače u automobilu - i da i dalje bude dobra mama.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.