Veliki vodič za roditelje đaka prvaka: Fizijatar, psiholog, učiteljica i logoped otkrivaju sve što vas zanima

Polazak u prvi razred jedan je od onih velikih porodičnih trenutaka koji istovremeno donose uzbuđenje, ponos, ali i čitav niz pitanja. Da li je dete dovoljno samostalno? Da li treba već da zna da čita i piše? Koliko treba da mu pomažemo oko domaćeg zadatka? Šta ako ne poznaje nikoga u odeljenju? Koliko težak sme da bude ranac i da li je normalno da ga posle škole bole leđa? A šta ako ne izgovara sve glasove pravilno ili se plaši da ostane bez roditelja?

Za roditelje je početak škole često potpuno novo iskustvo, posebno kada u školsku klupu prvi put seda njihovo dete. I dok se spisak školskog pribora može lako napraviti, mnogo je teže pripremiti dete - i sebe - za sve ono što prvi razred donosi.

Zato smo na jednom mestu okupili stručnjake iz četiri različite oblasti kako bismo odgovorili na najvažnija i najčešća pitanja roditelja budućih prvaka. Sa učiteljicom razgovaramo o tome šta dete zaista treba da zna kada dođe u školu, kako izgleda adaptacija, domaći zadaci i koliko roditelj treba da pomaže. Fizijatar nam objašnjava kako da zaštitimo dečju kičmu i stopala, kako treba da izgleda pravilno sedenje i kakav ranac izabrati. Logoped govori o govorno-jezičkoj spremnosti, čitanju i pisanju, dok psiholog daje smernice za emocionalnu pripremu, strahove, sklapanje prijateljstava i prve školske izazove.

Cilj nije da roditeljima napravimo još jednu listu stvari koje „moraju“ da urade pre 1. septembra. Naprotiv - želimo da razdvojimo ono što je zaista važno od nepotrebnog pritiska i da ponudimo odgovore na situacije koje će se pojaviti onda kada školska godina zaista počne.

Jer dete ne mora da bude savršeno pripremljeno za školu. Važno je da zna da u novom periodu svog života neće biti samo  i da ima roditelje i učitelje koji će mu pomoći da korak po korak postane samostalnije, sigurnije i spremnije za sve što ga čeka.

U nastavku donosimo veliki vodič za roditelje đaka prvaka - od poslednjih priprema kod kuće do prvih nedelja u školskoj klupi.

Fizijatar Katarina Ljubinković kako da sačuvate zdravlje deteta tokom školske godine

Pitali smo fizijatra Katarinu šta roditelji treba da znaju pre nego što njihov mališan prvi put sedne u školsku klupu - od toga da li je potreban preventivni pregled, preko pravilnog sedenja i izbora ranca, do fizičke aktivnosti, obuće i znakova koje nikako ne treba ignorisati.

Da li dete treba da ide kod fizijatra pre polaska u školu?

Za početak nas je zanimalo da li bi dete trebalo preventivno da pregleda fizijatar, čak i kada roditelji ne primećuju nikakve tegobe.

Katarina kaže da je polazak u školu dobra prilika da roditelji obrate pažnju na nekoliko važnih aspekata fizičkog razvoja deteta.

„Polazak u školu je dobra prilika da roditelji obrate pažnju na način sedenja detata, posturu-držanje pri stajanju i pri hodu, mišićnu snagu i opštu fizičku spremnost deteta.“

Posebno je važno obratiti pažnju ukoliko već postoje određeni simptomi ili navike koje mogu ukazivati na problem.

„Posebno bih preporučila pregled fizijtra ako roditelji primećuju asimetriju tela, nepravilno držanje, dugo sedenje, učestalo zamaranje, probleme sa stopalima ili ako dete izbegava fizičke aktivnosti. Preventivni pregled može biti veoma koristan jer se eventualne funkcionalne smetnje u ovom uzrastu često mogu korigovati jednostavnim promenama navika i terapeutskim vežbama.“

Koje promene roditelji mogu sami da primete?

Mnoge stvari koje se tiču držanja, hoda i kretanja roditelji mogu da primete i u svakodnevnim situacijama. Pitali smo Katarinu na šta konkretno treba obratiti pažnju.

„Roditelji mogu mnogo toga da uoče u svakodnevnim situacijama. Na primer: da li dete stoji pravo ili stalno se oslanja na jednu nogu, da li su ramena u istoj visini, da li jedna lopatica više štrči, da li dete pri hodu gazi izrazito po unutrašnjoj ili spoljašnjoj ivici stopala, često se sapliće ili se brzo zamara.“

Posebno treba posmatrati i način na koji dete sedi, naročito sada kada će sedenje postati veliki deo njegove svakodnevice.

„Pažnju treba obratiti i na to kako dete sedi. Ako stalno zauzima izrazito asimetričan položaj, približava lice svesci, oslanja glavu na ruku ili se žali na bolove u leđima, to je razlog za pregled.“

Ipak, jedan izolovan znak ne mora automatski značiti da postoji problem.

„Jedan znak sam po sebi ne znači nužno da postoji problem. Važnije je da li se određeni obrazac ponavlja, traje i utiče na formiranje deteta.“

Koliko dugo prvak treba da sedi?

Jedno od pitanja koje će roditeljima biti posebno važno jeste koliko sedenja je zapravo previše za dete ovog uzrasta.

Katarina upozorava da je ukupno vreme koje školsko dete provede sedeći veoma veliko.

„Istraživanja su pokazala da školsko dete sedi i do 10 , čak i 12h sati dnevno.“

Zato je svakodnevno kretanje od ogromne važnosti.

„Da bi se dete pravilno razvijalo potrebno je prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije da ima fizičku aktivnost duže od 60 minuta svakodnevno.“

Katarina savetuje da roditelji ne čekaju da dete završi školu da bi tek tada počelo da se kreće, već da tokom dana postoje česte promene položaja i pauze.

„Važno omogućiti česte promene položaja i kratke periode kretanja. Ustajanje je potrebno na maksimum 45 do 60 minuta. Važno je da ustaje i zbog vida i promeni fokus gledanja u jednu tačku, da pogleda u daljinu ili udaljenije predmete.“

Posebno je važno šta se dešava nakon škole. Ako je dete već nekoliko sati provelo sedeći, nije dobro da ostatak dana izgleda isto.

„Ako je dete u školi dugo sedelo, kod kuće ne bi trebalo da nastavimo isti obrazac – škola, domaći zadatak, ekran i ponovo sedenje. Dete treba da ima priliku da se igra, šeta, trči, penje, skače i na drugi način prirodno kreće.“

Kako ističe, kretanje ne bi trebalo posmatrati samo kao način da dete „poništi“ sate provedene u školi.

„Kretanje nije samo „nadoknada“ za sedenje. Ono je osnovna potreba deteta u razvoju.“

Kako treba da izgleda pravilno sedenje?

Kada dete sedne da radi domaći zadatak, važno je da mu radno mesto bude prilagođeno. Pitali smo Katarinu kako bi trebalo da izgleda pravilan položaj.

„Stopala treba da budu oslonjena na pod ili odgovarajuću podlogu, kolena savijena približno pod pravim uglom Naslon treba da je odgovarajuće visine , tako da se leđa oslanjaju u nivou lopatica, a dete ne bi trebalo da se stalno savija nad stolom.“

Važna je i visina radne površine.

„Radna površina treba da bude dovoljno visoka da ramena ostanu opuštena, a laktovi približno pod pravim uglom.“

Ali postoji jedna stvar koju roditelji često zaborave: dete ne mora i ne treba da sedi potpuno nepomično.

„Ali postoji jedna važna stvar: pravilno sedenje ne znači nepomično sedenje. Dete će menjati položaj, i to je normalno. Mnogo je važnije da ne provodi dugo vreme u jednom istom položaju.“

Sto i stolica nisu samo pitanje udobnosti

Zanimalo nas je koliko je zapravo važan izbor stola i stolice i da li roditelji treba da ih biraju prema uzrastu deteta.

„Veoma su važni. Nameštaj bi trebalo birati prema detetovoj telesnoj visini, a ne samo prema uzrastu.“

Katarina ima i jednostavan savet kako roditelji mogu sami da provere da li nameštaj odgovara detetu.

„Najjednostavnija provera je da dete sedne: stopala treba da budu oslonjena, kolena savijena pod pravim uglom, a kada spusti podlaktice na sto, ramena ne bi trebalo da budu podignuta niti da dete mora da se saginje.“

Postoje i jasni signali da sto ili stolica nisu odgovarajući.

„Ako dete stalno podiže ramena, sedi na samoj ivici stolice ili se naginje napred da bi dohvatilo radnu površinu, nameštaj verovatno nije dobro prilagođen.“

Ranac: koliko sme da bude težak?

Jedna od večitih roditeljskih dilema pred polazak u školu jeste i izbor ranca. Nije važno samo kakav ranac dete želi, već i koliko će on težiti kada se napuni svim što mu je potrebno.

„Opšte pravilo koje se često koristi jeste da ranac sa sadržajem ne bi trebalo da prelazi približno 10–15% telesne mase deteta. Kod mlađeg školskog deteta težinu bih držala što bliže donjoj granici kad god je to moguće.“

Katarina navodi i mogućnost ranca sa točkićima, ali naglašava da ni on nije idealno rešenje u svakoj situaciji.

„Savetuje se racan sa točkićima tako da ne mora se nosi , sem na stepenicama.“

Kada je u pitanju klasičan ranac, važno je kako se nosi.

„Ranac treba da ima dve široke, podesive naramenice i da se nosi na oba ramena. Trebalo bi da prijanja uz leđa, a ne da visi daleko iza tela.“

A šta je sa rančevima koji se vuku?

„Ranac sa točkićima može biti alternativa u određenim situacijama, posebno ako dete ima mnogo stvari da nosi, ali nije idealno rešenje za svako dete i svaku školu. Njegovo povlačenje može biti nezgodno na stepenicama, neravnim površinama ili u gužvi.“

Nije važna samo težina ranca, već i raspored stvari

Čak i kada ranac nije pretežak, način na koji su stvari raspoređene može uticati na opterećenje.

„Oboje je važno. Prvi kriterijum je svakako da ranac ne bude nepotrebno težak, ali i raspored sadržaja značajno utiče na opterećenje.“

Katarina savetuje da se teži predmeti nalaze bliže leđima.

„Teže stvari treba staviti bliže leđima, dok lakše mogu biti dalje od tela. Predmeti treba da budu raspoređeni tako da se ranac ne povlači na jednu stranu.“

I postoji jednostavna navika koju roditelji mogu da uvedu.

„Dete ne treba svakodnevno da nosi ono što mu tog dana nije potrebno. Roditelji mogu pomoći tako što će zajedno sa detetom napraviti malu rutinu provere sadržaja ranca.“

Ako dete ranac nosi samo nekoliko minuta - da li je to problem?

Možda deluje da nekoliko minuta nošenja ranca ne može biti značajno, ali i to treba uzeti u obzir.

„I to treba uzeti u obzir. Nije isto nositi ranac pet minuta i nositi ga 30 minuta, ali opterećenje postoji i tokom kraćih perioda.“

Pri tome treba gledati širu sliku, a ne samo put od kuće do škole.

„Pored puta od kuće do škole, treba razmišljati i o tome koliko dete ranac nosi u školi - između učionica, do fiskulturne sale, na vannastavne aktivnosti i slično.“

Zato Katarina kao najbolji pristup izdvaja kombinaciju nekoliko stvari.

„Zato je najbolja strategija kombinacija: što lakši ranac, pravilno podešavanje i racionalan sadržaj.“

Koliko je kretanja potrebno prvaku?

Ako postoji jedna navika koju roditelji treba posebno da neguju nakon polaska u školu, to je svakodnevno kretanje.

„Izuzetno je važna. Dete školskog uzrasta treba da ima više od 60 minuta fizičke aktivnosti dnevno, pri čemu ne mora sve da bude organizovani trening.“

To ne znači da dete mora svakog dana da ide na trening. Aktivnost može izgledati veoma jednostavno.

„To može biti vožnja bicikla, igra u parku, trčanje, penjanje, šetnja, igra sa vršnjacima ili sport.“

I možda najvažnije – dete ne treba da stekne utisak da je fizička aktivnost još jedna obaveza.

„Važno je da dete ne doživljava kretanje kao obavezu koju mora da „odradi“, već kao prirodan deo svakog dana, igru, zadovoljstvo i nešto što ga raduje.“

Da li su dovoljna dva ili tri treninga nedeljno?

Mnogi roditelji smatraju da je dete dovoljno fizički aktivno ako dva ili tri puta nedeljno ide na sport. Katarina objašnjava zašto to ipak nije cela slika.

„Organizovani treninzi su odlični, ali sami po sebi uglovnom nisu dovoljni , ukoliko nisu svakodnevno organizovani . Ne bi trebalo da budu jedini oblik fizičke aktivnosti, poželjno je kombinovati različite vidove fizičke aktivnosti.“

Dakle, trening nije zamena za svakodnevno kretanje.

„Detetu je potrebno svakodnevno kretanje, dok trening dva ili tri puta nedeljno predstavlja dodatnu, strukturisanu aktivnost.“

Drugim rečima:

„Drugim rečima: trening je odličan, ali igra napolju, šetnja, bicikl ili trčanje nisu manje važni samo zato što nisu organizovani.“

Koji sport je najbolji za budućeg prvaka?

Ne postoji univerzalan odgovor, ali postoje aktivnosti koje mogu doprineti razvoju različitih motoričkih sposobnosti.

„U ovom uzrastu bih pre svega birala aktivnosti koje razvijaju koordinaciju, balans, snagu, fleksibilnost i osećaj za sopstveno telo.“

Kao neke od mogućih izbora Katarina izdvaja:

„Plivanje, gimnastika, atletika, ples, borilačke veštine uz adekvatan stručni nadzor, biciklizam i različite igre sa loptom mogu biti odličan izbor.“

Ipak, najvažnije je da dete u aktivnosti uživa.

„Ne postoji jedan „najbolji sport“ za svako dete. Najbolji je onaj koji dete voli i kojem može redovno da se posveti.“

Kod dece koja već imaju određene tegobe potreban je drugačiji pristup.

„Kod deteta koje već ima izražene tegobe ili dijagnostikovan problem ne bih uvodila ozbiljniji sportski program bez prethodne procene fizijatra ili drugog odgovarajućeg stručnjaka.“

Šta ako dete već ima ravna stopala, problem sa držanjem ili bolove?

Ovo je jedna od tema oko koje roditelji često imaju dilemu - da li čekati da problem prođe ili odmah potražiti savet stručnjaka.

„Tada ne bih savetovala roditeljima da čekaju da „prođe samo od sebe“, naročito ako dete ima bolove ili se problem pogoršava.“

Katarina naglašava da nije svaki slučaj isti.

„Važno je razlikovati stepen ravnih stopala, koja su veoma čestdeformitet u dečjem uzrastu, od stopala koja stvaraju tegobe i funkcionalne probleme. Slično je i sa držanjem - nije svako pogrbljeno držanje znak deformiteta kičme.“

Važno je, kaže, dete posmatrati individualno.

„Škola i dugo sedenje mogu povećati zamor i tegobe kod deteta koje već ima problem, ali ne treba automatski kriviti sedenje za nastanak svake deformacije. Potrebno je proceniti dete individualno.“

Kada je dete samo umorno, a kada ga nešto zaista boli?

Posle škole ili fizičke aktivnosti umor je očekivan. Međutim, postoje simptomi koje roditelj ne bi trebalo da pripisuje samo napornom danu.

„Normalno je da se dete umori nakon igre, treninga ili napornog dana. Ono što nije uobičajeno jeste uporan ili ponavljan bol, bol koji ograničava igru ili aktivnosti, šepanje, otok, izražena asimetrija ili bol koji se progresivno pogoršava.“

Posebno je važno ne zanemarivati ponavljane tegobe.

„Takođe, ako dete često govori da ga bole leđa, vrat, kolena ili noge, ne treba odgovor automatski da bude „to je od rasta“.“

A poruka roditeljima je jasna:

„Bol je informacija koju treba saslušati. Ne znači svaki bol ozbiljan problem, ali zaslužuje pažnju kada se ponavlja.“

Kakvu obuću izabrati za školu?

Pitali smo Katarinu i koliko su važne patike i obuća koju dete svakodnevno nosi.

„Obuća treba pre svega da bude odgovarajuće veličine i oblika detetovog stopala, udobna i stabilna.“

Posebnu pažnju treba obratiti na prostor za prste.

„Prsti treba da imaju dovoljno prostora za prirodan položaj, a obuća ne sme da steže stopalo niti da bude prevelika, preširoka.“

I još jedna stvar koju roditelji često zaborave – veličinu obuće treba proveravati tokom godine.

„Važno je i proveravati veličinu obuće tokom godine jer dečje stopalo raste. Ne treba birati obuću samo prema broju koji je dete ranije nosilo.“

Da li su anatomski ulošci potrebni svakom detetu?

„Anatomska“ obuća i ulošci često se kupuju preventivno, ali Katarina kaže da za tim nema potrebe kod svakog deteta.

„Ne. Anatomski ulošci nisu obavezni za svako dete.“

Uložak treba koristiti kada za to postoji konkretan razlog.

„Uložak ima smisla kada postoji konkretna indikacija i kada je deo individualnog plana koji je preporučio lekar. Preventivno stavljanje uložaka zdravom detetu bez procene nije potrebno.“

Cilj, kako objašnjava, nije da se stopalo pasivizira.

„Cilj nije da stopalo „naučimo“ da zavisi od uloška, već da intervenišemo kada za to postoji razlog.“

Dodaje i:

„Uložak čini mišiće pasivnim , pa se uz nošenje uloška savetuju vežbe.“

Šta sa ekranima nakon škole?

Ako dete već nekoliko sati sedi u školi, roditelji se često pitaju koliko je dodatnog sedenja kod kuće previše.

Katarina savetuje da se ne gleda samo vreme pred ekranom, već ukupna količina vremena koje dete provodi bez kretanja.

„Računa se je ukupno vreme provedeno bez kretanja. Ako je dete već nekoliko sati provelo sedeći u školi, a zatim još dugo sedi uz telefon, tablet ili televizor, problem nije samo ekran.“

Zato preporučuje jasnu dnevnu rutinu.

„Za decu ovog uzrasta preporučujem jasnu rutinu: prvo obaveze i, kada je moguće, kretanje i igra više od 60 minuta dnevno, a zatim ograničeno vreme za ekran.“

I jednu naviku posebno bi trebalo izbegavati:

„Posebno treba izbegavati da ekran bude podrazumevani način odmora posle škole.“

Da li treba stalno govoriti detetu da se „ispravi“?

Roditelji često primete da dete sedi pogrbljeno ili nakrivo i tada kreće poznato: „Ispravi se“, „Sedi lepo“, „Nemoj tako da sediš“. Ali Katarina upozorava da ni to nije pravi pristup.

„Za dečiji uzrast nije realno očekivati da sat vremena sede potpuno mirno i simetrično.“

Promena položaja je normalna.

„Menjanje položaja je zapravo korisno. Problem je kada dete uvek sedi izrazito asimetrično, ne može da izdrži kratko sedenje bez oslanjanja ili bola, stalno zauzima isti nepravilan položaj ili se žali na tegobe.“

Zato roditelji ne bi trebalo da budu stalni „kontrolori“ detetovog držanja.

„Roditelji ne treba da budu „policija za držanje“ i da detetu na svakih nekoliko minuta govore: „Ispravi se!“ Mnogo je korisnije obezbediti dobar nameštaj i praviti pauze za kretanje.“

Koje greške roditelji najčešće prave?

Na kraju smo Katarinu pitali koje greške najčešće primećuje kada je reč o fizičkom razvoju dece školskog uzrasta.

„Jedna od najčešćih grešaka je previše sedenja, a premalo spontanog kretanja.“

Druga greška odnosi se upravo na stalno korigovanje držanja.

„Druga je prevelika pažnja usmerena samo na držanje – roditelji pokušavaju da dete stalno „ispravljaju“, umesto da rade na tome da dete bude fizički aktivno i da razvija snagu mišića i koordinaciju.“

Tu su i svakodnevne stvari poput ranca i radnog prostora.

„Treća greška je kupovina ranca koji je pretežak ili se nosi na jednom ramenu, kao i neadekvatan sto i stolica.“

A jedna od najvažnijih poruka jeste da prevenciju ne treba odlagati.

„I možda najvažnije: ne treba čekati da dete počne da se žali na bol da bismo počeli da razmišljamo o prevenciji.“

Pet saveta fizijatra za roditelje budućih prvaka

Ako sve prethodno treba svesti na nekoliko praktičnih saveta koje roditelji mogu odmah da primene, Katarina izdvaja sledeće:

„Prvo: Neka dete ima svakodnevno vreme za kretanje i igru - više od 60 minuta fizičke aktivnosti dnevno.“

„Drugo: Prilagodite sto i stolicu detetovoj visini i omogućite mu da menja položaj i pravi pauze.“

„Treće: Ranac neka bude što lakši, pravilno podešen i obavezno na oba ramena, poželjno je da ima točkiće.“

„Četvrto: Birajte obuću koja odgovara stopalu, a ne obuću koja samo izgleda lepo ili ima oznaku „anatomska“.

„Peto: Slušajte dete. Ako se ponavljaju bolovi, zamaranje, šepanje, asimetrija ili izbegavanje fizičke aktivnosti, nemojte to pripisivati automatski „rastu“ ili školi – potražite savet stručnjaka.“

Najvažnija poruka roditeljima: dete ne mora da sedi savršeno

Za kraj smo Katarinu pitali šta bi volela da svaki roditelj budućeg prvaka zna kada je reč o držanju, kičmi, stopalima, sedenju, rancu i fizičkoj aktivnosti.

Njena poruka zapravo sažima čitav ovaj deo vodiča:

„Mislim da je najvažnije da roditelji shvate da zdravo držanje nije nepomična postura koju dete može da održava ceo dan. Zdravo telo je telo koje može da menja položaj, kreće se, trči, skače, odmara i prilagođava različitim zahtevima.“

Polazak u školu jeste velika promena za dete, ali roditelji ne treba da pokušavaju da kontrolišu svaki pojedinačni detalj.

„Polazak u školu jeste velika promena za dete: više sedenja, više obaveza, ranac, nova obuća, manje spontanog kretanja. Zato ne treba da pokušavamo da „popravimo“ samo jednu stvar, već da napravimo zdravo okruženje u celini i obezbedimo svakodnevnu fizikču aktivnost.“

A ako bi morala da izdvoji samo jednu poruku, Katarina bi roditeljima budućih prvaka rekla:

„Ako bih morala da izdvojim jednu poruku roditeljima, bila bi: ne tražite od deteta da sedi savršeno – omogućite mu da se kreće dovoljno. Dobar sto, odgovarajuća stolica i ranac jesu važni, ali svakodnevno kretanje, igra i razvoj motoričkih sposobnosti predstavljaju najbolju osnovu za zdravu kičmu, stopala i pravilno držanje.“

Logoped Anja Lovaš: Šta budući prvak zaista treba da zna i zašto su pitanja važnija od naučenih slova

Sa logopedom i doktorandom Anjom Lovaš razgovarali smo o tome koje govorno-jezičke veštine su zaista važne pre polaska u školu, da li dete mora da zna da čita i piše, koje teškoće roditelji često ne primete i kako kroz svakodnevnu igru mogu da pripreme dete za čitanje i pisanje.

Šta dete treba da ume pre polaska u prvi razred?

Za početak nas je zanimalo koje su govorno-jezičke veštine zaista važne za uspešan početak škole. Anja objašnjava da se oko šeste godine očekuje veoma razvijen govor i jezik, ali posebno izdvaja sposobnosti koje predstavljaju osnovu za kasnije čitanje i pisanje.

„Oko šeste godine govor i jezik deteta već su veoma razvijeni. Razumevanje govora trebalo bi da bude dobro razvijeno, dete može da prati i izvršava višestruke verbalne naloge, koristi složenije, gramatički pravilne rečenice i jasno prenosi svoje misli i iskustva. Izgovor glasova maternjeg jezika trebalo bi da bude formiran. Sa polaskom u školu rečenica deteta sve više podseća na rečenični oblik odraslih, iako se razvoj jezika, naravno, nastavlja i tokom školovanja.“

Posebno mesto ima fonološka svesnost - odnosno sposobnost deteta da čuje i razume od kojih se glasova reči sastoje.

„Za uspešan početak škole posebno su važne fonološke sposobnosti - sposobnost deteta da više ne čuje reč samo kao celinu koja nešto znači, već da postane svesno njene zvučne strukture.“

A kako to izgleda u praksi?

„Budući prvak bi trebalo da može da deli reči na slogove, prepoznaje i produkuje rimu, uočava prvi i poslednji glas u reči, postepeno analizira glasove od kojih je reč sastavljena i spaja glasove u reč. Važno je i da može da prebroji reči u kraćoj rečenici.“

Važan je i rečnik, kao i sposobnost da dete razume odnose među pojmovima.

„Očekujemo i razvijen rečnik, sposobnost imenovanja i prizivanja pojmova iz različitih kategorija - životinja, boja, oblika, zanimanja i slično - kao i dobro razumevanje prostornih i vremenskih odnosa: u, na, ispred, iza, ispod, iznad, pored, pre, posle…“

I nije dovoljno da dete samo govori - važno je da ume da organizuje ono što želi da kaže.

„Važno je da ume da ispriča događaj ili prepriča priču tako da sagovornik može da je prati.“

Zato Anja spremnost za školu ne svodi na poznavanje slova.

„Dakle, spremnost za školu nije samo pitanje: „Zna li slova?“ Mnogo važnije pitanje je: „Da li je njegov jezički sistem dovoljno razvijen da preko njega može da uči?“

Da li prvak mora već da zna da čita i piše?

Ovo je jedno od pitanja koje roditelji najčešće postavljaju. Da li dete koje u školu dolazi bez razvijenog čitanja i pisanja zaostaje za drugima?

Anja je jasna:

„Dete ne mora da krene u prvi razred sa razvijenim veštinama čitanja i pisanja. To su veštine kojima će se sistematski baviti u školi.“

Naravno, postoje određene veštine koje je poželjno da dete ima pre polaska.

„Poželjno je da prepoznaje slova i pokazuje interesovanje za pisani jezik, da ume da napiše svoje ime i možda određeni broj drugih slova, ali nije cilj da roditelji pre škole kod kuće završe program prvog razreda.“

Mnogo važnije od toga koliko slova dete može da nabroji jeste da razume kako funkcioniše veza između govora i pisanog jezika.

„Mnogo su važniji preduslovi za čitanje i pisanje.“

Anja to objašnjava kroz jednostavan primer:

„Pre nego što nauči da napiše reč „slika“, dete treba da razume da izgovorena reč nije nedeljiva celina, već da je sastavljena od glasova koji se nižu određenim redosledom. Potrebno je da razume i da glas koji čujemo možemo predstaviti slovom koje vidimo i pišemo.“

Zato poznavanje azbuke samo po sebi nije garancija da je dete spremno za čitanje.

„Dete može znati sva slova napamet, a ipak imati teškoće sa njihovim povezivanjem u reč. Zato poznavanje azbuke samo po sebi nije pokazatelj da je dete spremno za čitanje.“

Koje greške u izgovoru više ne bi trebalo ignorisati?

Roditelji često čuju da će dete „samo naučiti“ da pravilno izgovara određeni glas. Međutim, pred polazak u školu Anja savetuje da se na takav pristup više ne oslanjamo.

„Pred polazak u školu očekujemo pravilan izgovor glasova maternjeg jezika i dobro razumljiv govor.“

Zato nije dobro beskonačno čekati da problem spontano nestane.

„U ovom uzrastu ne bih savetovala roditeljima da se oslanjaju na „proći će samo od sebe“ ukoliko dete neki glas izostavlja, zamenjuje drugim ili ga nepravilno izgovara.“

Posebno je važno uraditi procenu kada postoji više teškoća.

„Posebno je važno uraditi procenu kada postoji više nepravilnih glasova, kada je govor deteta zbog toga teže razumljiv ili kada uz izgovorne teškoće postoje i teškoće u razlikovanju i analizi glasova.“

Anja pritom pravi važnu razliku između pravilnog izgovora i fonološke obrade.

„Važno je naglasiti da izgovor glasa i sposobnost fonološke obrade nisu ista stvar, ali obe oblasti treba sagledati pred početak opismenjavanja.“

A odlazak kod logopeda ne znači automatski dugotrajan tretman.

„Procena kod logopeda ne znači automatski da će dete ići na dugotrajne tretmane. Ona treba da odgovori na mnogo jednostavnije pitanje: gde se dete trenutno nalazi i da li mu je potrebna podrška.“

Šta ako dete teško pronalazi reči ili ne ume da prepriča priču?

Neke govorno-jezičke teškoće mogu biti manje upadljive od problema sa izgovorom, ali mogu postati veoma važne kada dete krene u školu.

Pitali smo Anju koliko detetu mogu otežati početak školovanja teškoće poput pronalaženja odgovarajuće reči, sklapanja rečenica ili prepričavanja.

„Može značajno, jer je škola u ogromnoj meri zasnovana na jeziku.“

To postaje jasno kada razmislimo o tome koliko dete tokom jednog školskog dana mora da koristi jezik.

„Dete preko jezika prima instrukcije, sluša objašnjenje učitelja, postavlja pitanje, daje odgovor, čita zadatak, prepričava tekst, objašnjava postupak i pokazuje šta je naučilo.“

Zato inteligencija i znanje deteta nisu jedini faktori koji određuju koliko će lako moći da pokaže šta zna.

„Zato dete može biti veoma inteligentno, radoznalo i posedovati mnogo znanja, a ipak imati problem da to znanje jezički organizuje i pokaže.“

Roditeljima savetuje da obrate pažnju na nekoliko konkretnih stvari.

„Posebno bih obratila pažnju na dete koje često ne može da pronađe odgovarajuću reč, koristi gramatički nezrele rečenice, ima siromašniji rečnik ili ne uspeva da organizuje priču po logičnom redosledu.“

Zato pitanje nije samo da li roditelj razume svoje dete.

„Pitanje zato nije samo: „Da li ga mi kod kuće razumemo?“, već i: „Da li će jezik kojim trenutno raspolaže moći da odgovori zahtevima učionice?““

Zašto je važno da dete ume da prati instrukcije?

U školi dete neće dobijati samo jednostavne zadatke tipa „otvori svesku“. Često će morati da zapamti nekoliko informacija i izvrši ih određenim redosledom.

Anja daje veoma konkretan primer:

„Izuzetno je važno.“

„U učionici dete neće uvek dobijati samo jednu kratku naredbu. Učiteljica može da kaže: „Otvorite sveske, napišite datum, prepišite naslov i podvucite ga.““

Da bi dete uspešno uradilo ono što se od njega traži, mora da obradi više informacija odjednom.

„Da bi dete to uradilo, mora da razume verbalnu instrukciju, zadrži informacije u pamćenju, sačuva njihov redosled i zatim ih izvrši.“

Isto važi i za prepričavanje.

„Slično je sa prepričavanjem. Kada dete priča šta mu se dogodilo ili prepričava priču, ono mora da se priseti informacija, izdvoji važno od nevažnog, organizuje događaje, razume vremenske i uzročno-posledične odnose i sve to izrazi razumljivim rečenicama.“

Zato Anja upozorava da „pričljivo dete“ nije nužno isto što i dete sa dobro razvijenim narativnim sposobnostima.

„Zato „pričljivo dete“ i dete koje ima dobro razvijene narativne sposobnosti nisu nužno isto.“

Koje znake roditelji često previde, a mogu biti važni za čitanje i pisanje?

Neke teškoće nisu toliko očigledne kao nepravilan izgovor ili problem sa držanjem olovke.

„Postoje, a često nisu toliko očigledni kao nepravilan izgovor glasova ili nepravilno držanje olovke.“

Jedan od ključnih pojmova je ponovo fonološka svesnost.

„Jedan od važnih pokazatelja jeste fonološka svesnost, odnosno sposobnost deteta da razume i analizira zvučnu strukturu reči.“

Anja roditeljima daje veoma konkretnu listu stvari koje mogu da posmatraju:

„Obratila bih pažnju ako dete pred školu teško:

• uočava i smišlja rimu,
• deli reči na slogove,
• određuje prvi ili poslednji glas,
• određuje gde se određeni glas nalazi u reči,
• rastavlja kraću reč na glasove ili spaja glasove u reč,
• pamti verbalne nizove,
• priziva poznate reči,
• prepričava ono što je čulo ili pročitalo.“

A zašto je sve ovo toliko važno?

„Kada dete određuje da li se neki glas nalazi na početku, u sredini ili na kraju reči, ono zapravo uči da reč ne posmatra samo kroz njeno značenje, već kao precizan niz glasova.“

„Upravo ta sposobnost analize zvučne strukture jezika predstavlja važnu osnovu za usvajanje čitanja i pisanja.“

Ipak, jedan znak sam po sebi ne znači da dete ima određeni poremećaj.

„Nijedan od ovih znakova izolovano ne znači da će dete imati disleksiju ili neku drugu specifičnu teškoću. Kada ih ima više i kada su izraženi, svakako su razlog da dete procenimo pre nego što školski zahtevi postanu veliki.“

Šta ako dete teško razlikuje glasove, ne rimuje ili ne prepoznaje prvi glas?

Pitali smo Anju i direktno: da li su ove teškoće razlog da se dete proceni pre škole?

„Da, posebno kada se više ovih teškoća javlja zajedno.“

Jedna od stvari koju roditelji treba da razumeju jeste razlika između glasa i slova.

„Ovde je važno napraviti razliku koju često objašnjavam roditeljima: glas čujemo i izgovaramo, a slovo vidimo i pišemo.“

Pre povezivanja glasa i slova dete prvo mora da postane svesno samog glasa.

„Pre nego što dete uspešno poveže glas sa odgovarajućim slovom, mora da postane svesno da taj glas uopšte postoji unutar reči.“

Zato se priprema za čitanje može odvijati kroz sasvim jednostavne igre.

„Zato se pre čitanja i pisanja igramo zvukom jezika: tražimo šta se rimuje, tapšemo ili skačemo slogove, pronalazimo reči na određeni glas, određujemo šta čujemo na početku ili kraju reči.“

Anja čak daje i konkretan primer:

„Kada kažemo „mmmmama“, „ssssat“ ili „aaaaauto“ i produžimo početni glas, detetu možemo olakšati da ga izdvoji iz ostatka reči.“

Iako deluju kao obične igre, one imaju važnu razvojnu funkciju.

„Te igre izgledaju jednostavno, ali iza njih se razvijaju veoma ozbiljne sposobnosti potrebne za kasnije opismenjavanje.“

Da li je grafomotorika važna i šta roditelji mogu da rade kod kuće?

Priprema za pisanje nije isto što i svakodnevno ispisivanje slova na radnim listovima.

„Važne su, ali priprema ruke za pisanje ne počinje radnim listom.“

Anja navodi niz aktivnosti koje roditelji mogu da uvedu kroz igru:

„Pre nego što očekujemo precizno ispisivanje slova, potrebna nam je stabilna i dovoljno vešta ruka. Zato su odlična priprema plastelin, nizanje, slaganje sitnijih elemenata, sečenje makazama, lepljenje, crtanje, bojenje, presipanje, hvatanje pincetom, zavrtanje i odvrtanje i različite konstrukcione igre.“

Ove aktivnosti razvijaju različite sposobnosti potrebne za pisanje.

„Kroz njih razvijamo finu motoriku, koordinaciju oko-ruka, kontrolu i preciznost pokreta.“

A zatim se grafomotoričke aktivnosti postepeno mogu usložnjavati.

„Grafomotoričke aktivnosti zatim mogu postepeno da postaju složenije - od slobodnog crtanja i jednostavnih linija i oblika ka preciznijim grafičkim zadacima.“

I cilj nije da dete pre škole piše stranice i stranice.

„Nije cilj da dete pre škole ispisuje stranice slova. Cilj je da njegova ruka bude dovoljno spremna da mu sam čin pisanja ne predstavlja ogroman napor.“

Ako dete još ne izgovara pravilno neki glas - čekati ili otići kod logopeda?

Pred polazak u prvi razred, Anja savetuje da je bolje proveriti nego čekati.

„Pred polazak u školu pravi je trenutak za procenu.“

Objašnjava i zašto:

„Sačekajmo, možda će samo proći“ može biti opravdano u pojedinim fazama ranog govornog razvoja. Kod budućeg prvaka više ne govorimo o veoma malom detetu čiji se glasovni sistem tek intenzivno formira.“

Pri proceni je važno utvrditi o kakvoj se teškoći zapravo radi.

„Posebno je važno sagledati da li dete samo nepravilno realizuje određeni glas ili ima teškoću i da ga razlikuje, prepoznaje ili locira unutar reči.“

A stručna procena može biti korisna čak i kada na kraju ispostavi da intervencija nije potrebna.

„Bolje je dobiti stručnu procenu da intervencija trenutno nije potrebna nego izgubiti dragoceno vreme čekajući da teškoća spontano nestane.“

Kako roditelji kroz svakodnevni život mogu da pripreme dete za školu?

Možda najvažnija poruka za roditelje jeste da priprema ne mora da izgleda kao dodatna „škola kod kuće“.

„Najbolje vežbe često uopšte ne izgledaju kao vežbe.“

Jedna od najvažnijih aktivnosti je čitanje, ali ne samo čitanje bez razgovora.

„Čitajte detetu, ali razgovarajte o onome što čitate. Umesto samo „Ko je ovo?“ i „Šta je ovo?“, pitajte: „Šta misliš da će sada da se dogodi?“, „Zašto je on to uradio?“, „Kako se oseća?“, „Šta bi ti uradio?“ ili „Kako bi ti završio ovu priču?““

Važne su i igre rečima.

„Igrajte se rečima. Tapšite slogove. Smišljajte rime. Igrajte „Na slovo, na slovo“. Tražite predmete koji počinju određenim glasom. Igrajte igru Kaladont. Pitajte koje je prvo, a koje poslednje što čuju u nekoj reči.“

Roditelji treba da nude detetu različite primere, a ne samo jedan naučeni odgovor.

„Važno je ponuditi više primera. Dete ne treba da nauči samo da je „J - jagoda“, već da čuje da istim glasom počinju i jaje, jastuk, jogurt, jelen…“

I običan razgovor može biti odlična vežba.

„Razvijajte i kategorije: „Nabroj mi tri životinje“, „Šta sve možemo da obučemo?“, „Koje voće znaš?“ Tako istovremeno razvijamo rečnik, organizaciju pojmova i brzinu prizivanja reči.“

Čak i svakodnevne obaveze mogu postati prilika za razvoj jezika.

„Neka vam dete objasni kako se pravi sendvič, prenese poruku drugom članu porodice ili prepriča šta se dogodilo u parku.“

A za pripremu ruke:

„Za pripremu ruke koristite crtanje, plastelin, slagalice, makaze i različite manipulativne igre.“

Ipak, postoji jedna važna granica.

„Najvažnije je da postoji kontinuitet, ali bez pretvaranja svakog zajedničkog trenutka u testiranje. Dete najbolje uči jezik onda kada mu je jezik potreban da bi nešto zanimljivo saopštilo, saznalo ili podelilo sa nama.“

Radni listovi ili igra - šta je bolje?

Roditelji često imaju utisak da što više zadataka daju detetu pre škole, to će ono biti spremnije. Anja, međutim, ne vidi potrebu da se ove dve stvari suprotstavljaju.

„Ne bih pravila sukob između jednog i drugog. Dobro osmišljeni radni listovi mogu biti korisni, ali samo ako znamo koju sposobnost njima podstičemo i ako su prilagođeni detetu.“

Problem nastaje kada priprema za školu postane samo gomila zadataka.

„Problem nastaje kada pripremu za školu poistovetimo sa gomilom papira koje dete mora da popuni.“

Mnogo različitih aktivnosti može doprineti spremnosti za školu.

„Za budućeg čitača mnogo znači da se igra rimom, slogovima i glasovima, da sluša priče, bogati rečnik i razgovara o pročitanom. Za razvoj pisanja važno je i da crta, seče, gradi, oblikuje plastelin i koristi svoje ruke u različitim aktivnostima.“

Ako dete pokazuje interesovanje za slova, roditelj može da ga prati.

„Kada dete pokazuje interesovanje za slova, možemo ga pratiti: upoznavati njihov grafički izgled, povezivati glas i slovo, uočavati različite oblike slova i postepeno pokušavati pisanje.“

Ipak:

„Važna je postupnost. Ne treba žuriti sa sledećim korakom samo zato što želimo da dete pre škole „zna što više“.“

Cilj nije da roditelji kod kuće preuzmu posao škole.

„Cilj nije da dete tokom leta unapred završi prvi razred. Cilj je da u prvi razred ponese dobre osnove za ono što tek treba da nauči.“

Kada više ne treba čekati da se dete „uhoda“?

Prve greške tokom učenja čitanja i pisanja nisu automatski razlog za zabrinutost. Ipak, postoje određeni obrasci koje roditelji ne bi trebalo da ignorišu.

„Početak škole jeste period prilagođavanja i svaka greška nije razlog za zabrinutost.“

Ali ako teškoće uporno traju, potrebno je obratiti pažnju.

„Pažnju ipak treba obratiti kada dete uporno teško povezuje glas i slovo, teško spaja glasove u reč ili rastavlja reč na glasove, veoma sporo usvaja čitanje uprkos vežbanju, često nagađa reči, izostavlja, dodaje ili zamenjuje glasove odnosno slova, teško razume pročitano ili ne može da prepriča sadržaj.“

Znaci mogu biti i širi od samog čitanja.

„Signal mogu biti i izražene teškoće sa razumevanjem instrukcija, pamćenjem verbalnog materijala, pronalaženjem reči i organizovanjem odgovora.“

Posebno je važno pratiti kako se dete zbog svega toga oseća.

„Važan znak je i kada vidimo da dete zbog teškoće počinje da izbegava čitanje i pisanje, govori „ja ovo ne znam“ ili pokazuje veliki strah od greške.“

Jer tada više nije reč samo o školskom zadatku.

„Tada više ne posmatramo samo akademsku veštinu. Moramo da zaštitimo i detetovo samopouzdanje.“

A ako su slične teškoće postojale još pre škole:

„Posebno ne bih dugo čekala ukoliko su slične teškoće bile prisutne i pre polaska u školu.“

Dete zna sva slova – znači li to da je spremno?

Jedna od najčešćih zabluda jeste da se spremnost za školu može izmeriti brojem slova koje dete zna.

„Verovatno ona da je dete spremno za školu zato što zna sva slova, broji do sto i ume da napiše svoje ime.“

To jesu korisne veštine, ali nisu dovoljne.

„Sve su to lepe i korisne veštine, ali nisu cela priča.“

Anja daje nekoliko veoma slikovitih primera:

„Dete može znati azbuku napamet, a teško čuti od kojih glasova se sastoji reč. Može tehnički pročitati rečenicu, a ne razumeti njeno značenje. Može savršeno prepisati tekst sa table, a teško samostalno sastaviti nekoliko povezanih rečenica.“

Zato bi pitanje roditelja trebalo da bude drugačije.

„Zato bih volela da manje pitamo: „Koliko moje dete već zna?“, a više: „Na koji način moje dete uči, razume i koristi jezik?““

I upravo tu Anja pravi ključnu razliku:

„Spremnost za školu nije količina gradiva koju smo unapred naučili dete. Spremnost je kvalitet temelja na kojima će novo znanje graditi.“

Najvažniji savet logopeda roditeljima: Naučite dete da pita „Šta znači ta reč?“

Za kraj smo Anju pitali šta bi izdvojila kao jednu najvažniju stvar koju roditelji mogu da urade pre polaska deteta u prvi razred kada je reč o govoru, jeziku, čitanju i pisanju.

Njen odgovor je jednostavan, ali veoma važan:

„Naučite dete da pita: „Šta znači ta reč?““

Zašto je baš ova navika toliko važna?

„Možda zvuči jednostavno, ali mislim da je to jedna od najvrednijih navika koju možemo dati budućem školarcu.“

Problem, kako objašnjava, nije u tome što dete neku reč ne zna.

„Problem nije kada dete neku reč ne zna. Problem nastaje kada se navikne da preko nerazumljive reči samo pređe.“

Deca odrastaju u različitim jezičkim okruženjima i njihov rečnik nije uvek podjednako razvijen u svim oblastima.

„Današnja deca odrastaju u veoma različitim jezičkim okruženjima i njihov rečnik može biti izuzetno bogat u jednoj, a mnogo siromašniji u drugoj oblasti. To što dete nešto nikada nije videlo uživo ne znači da taj pojam ne može da postane deo njegovog rečnika. Uostalom, nijedno dete nije srelo dinosaurusa, a mnoga o njima znaju više nego odrasli.“

Kada dete kasnije počne da čita, upravo će rečnik imati veliku ulogu u tome da razume pročitano.

„Kada radimo na razumevanju i prepričavanju pročitanog, rečnik igra ogromnu ulogu. Dete teško može potpuno da razume priču ako ne razume reči od kojih je ona sastavljena.“

Zato Anja želi da dete nauči da zastane kada naiđe na nešto što ne razume.

„Zato želim da dete nauči da zastane i kaže: „Ne znam šta ovo znači.““

I ono što je možda najvažnije jeste promena odnosa prema neznanju.

„Tada neznanje prestaje da bude nešto čega treba da se stidi i postaje početak učenja.“

Roditelji mogu pomoći tako što će nove reči učiniti zanimljivim.

„Upoznajte ih i sa rečima koje danas možda ne čuju svakodnevno. Objasnite ih, nacrtajte, pronađite gde se koriste, napravite od njih priču. Svaka nova reč širi mogućnost deteta da razume ono što čita, ali i da preciznije izrazi ono što misli.“

A Anja svoju poruku roditeljima budućih prvaka završava rečenicom koja možda najbolje opisuje kakav odnos prema učenju želimo da dete ponese u školu:

„Zato bih roditeljima rekla: ne učite dete samo odgovorima. Naučite ga da se ne plaši pitanja.“

Jer:

„Dete koje slobodno kaže „Ne razumem, objasni mi“ već poseduje jednu od najvažnijih veština za buduće učenje.“

A šta je najvažnije da roditelji zapamte?

Pred svaki prvi septembar ponavljaju se ista pitanja - da li je dete spremno, šta sve treba da zna, da li zna sva slova, da li broji do sto. Anja, međutim, predlaže da pitanje postavimo drugačije.

„Volela bih da bar ponekad pitanje okrenemo na drugu stranu:

Koliko smo mi odrasli spremni za njih?

Koliko smo spremni za njihovu različitost, posebnost, različite načine učenja i različit tempo razvoja?“

Jer dete u školu ne dolazi kao unapred pripremljen obrazac.

„Dete ne ulazi u učionicu kao unapred pripremljen šablon. Ulazi kao osoba sa svojim jakim stranama, slabostima, interesovanjima, temperamentom, iskustvima i tempom kojim usvaja nove veštine.“

Zato priprema za školu ne bi trebalo da bude trka u tome koliko ćemo znanja „spakovati“ u dete pre prvog septembra.

„Zato priprema za školu nije ispit na kojem proveravamo koliko smo dete uspeli da „napunimo“ znanjem pre prvog septembra.“

Naravno, to ne znači da roditelji treba da ignorišu teškoće.

„Naravno da postoje razvojna očekivanja i veštine koje su važne. Individualni tempo razvoja ne znači da treba ignorisati jasne teškoće i čekati unedogled. Kada postoji odstupanje, potrebno ga je prepoznati i detetu pružiti odgovarajuću stručnu podršku.“

Ali ni svaka greška nije razlog za uzbunu.

„Istovremeno, nije svaka greška poremećaj, niti je svako sporije usvajanje nove veštine patologija.“

Deca imaju pravo da uče različitim tempom.

„Deca su u procesu učenja. Imaju pravo da pogreše. Imaju pravo da im nešto ne uspe iz prvog pokušaja. Imaju pravo da jednu veštinu savladaju brzo, a za drugu im bude potrebno više vremena.“

Posebno je važno kako odrasli reaguju kada se pojavi teškoća.

„Posebno je važno kako odrasli reaguju kada se teškoća pojavi.“

Jer način na koji detetu govorimo o njegovim sposobnostima može postati način na koji ono samo počinje da doživljava sebe.

„Dete koje svakodnevno dobija poruku da je sporije, lošije ili neuspešnije vrlo brzo može početi tako i da doživljava sebe. Strah od greške i narušeno samopouzdanje tada mogu dodatno otežati učenje i dovesti do toga da dete izbegava upravo one aktivnosti koje su mu teške.“

Zato treba primećivati i male korake.

„Zato je važno pohvaliti i male korake koje odraslima ponekad deluju nevidljivo.“

I ne hvaliti samo rezultat.

„Ne treba hvaliti samo rezultat: „Bravo, sve si tačno uradio.“ Pohvalimo i proces: „Video sam koliko si se potrudio“, „Ovo ti juče nije išlo, a danas si uspeo“, „Pogrešio si i pokušao ponovo.““

Kada dete zna da je bezbedno da pogreši, mnogo je spremnije i da pita, pokuša ponovo i prihvati pomoć.

„Kada se dete oseća sigurno, prihvaćeno i slobodno da pogreši, lakše će pitati kada nešto ne razume, pokušati ponovo kada mu nešto ne uspe i prihvatiti pomoć kada mu je potrebna.“

I zato Anja pripremu za školu ne vidi kao garanciju da će sve uvek biti lako.

„Najbolja priprema zato ne može da garantuje da dete nikada neće imati teškoću. Može, međutim, da mu obezbedi dobre temelje i odrasle koji će teškoću na vreme prepoznati.“

A roditeljima budućih prvaka ostavlja dve poruke:

„Škola treba da bude mesto u kojem dete raste, a ne mesto na kojem svakodnevno dokazuje da je dovoljno dobro.“

I:

„Budite detetu sigurno mesto iz kojeg može hrabro da uči, pita, pogreši, pokuša ponovo i raste svojim tempom.“

Učiteljica Aleksandra Milojević: Prvak ne mora da zna da čita i piše pre škole, ali ove stvari mora da ume sam

Učiteljica Aleksandra Milojević za naš veliki vodič govori iz svog ličnog učiteljskog ugla i iskustva u radu, a već na početku skreće pažnju na jednu važnu zabludu - dete ne mora da bude „spremno za sve” čim sedne u školsku klupu.

Dete ne mora da bude spremno za školu za nekoliko dana

Kada govorimo o spremnosti za školu, roditelji često imaju vrlo konkretnu sliku onoga što bi dete trebalo da zna. Međutim, kako objašnjava Aleksandra, najveće očekivanje koje treba korigovati jeste ideja da će se dete veoma brzo prilagoditi potpuno novom sistemu.

"Najčešće roditelji misle da je dete spremno i sposobno da se prilagodi svemu što ga u školi očekuje u nekoliko dana, zapravo je potrebno vreme da se dete prilagodi svom novom načinu života i funkcionisanja.

Postoje roditelji koji misle da je najvažnije da dete zna da čita i piše, da broji do sto i preko sto ili da sedi mirno 45 minuta, takođe nije nešto što je neophodno u prvim školskim danima.“

Šta dete ipak treba da ume samo pre polaska u školu?

Mnogo je važnije da dete u prvi razred dođe sa određenim životnim i praktičnim veštinama nego da već kod kuće savlada gradivo koje će učiti u školi.

„Nekoliko stvari bi svako dete trebalo da ume pre polaska u školu, ali u praksi to najčešće nije tako. Svako dete bi trebalo da:

-zna svoje puno ime i prezime,

-obavlja fiziološke potrebe bez pomoći,

-da ume da vodi računa o ličnoj higijeni (nakon toaleta, pre i posle jela…),

-ume samostalno da vezuje pertle,

-koristi reči molim, hvala, izvoli, izvini,

-je bar jednom odigralo neku društvenu igru.“

Upravo društvene igre, kako će se ispostaviti, imaju važnu ulogu u pripremi deteta za školu jer ga uče pravilima, čekanju na red, prihvatanju pobede i poraza i funkcionisanju u grupi.

Čitanje, pisanje i računanje nisu uslov za prvi razred

Jedna od najvećih dilema roditelja jeste da li dete pre škole mora da zna slova, da čita, piše i računa. Odgovor učiteljice je prilično jasan.

„Realno je očekivati da se ništa ne očekuje od dece, tokom prvog razreda sva deca uz pomoć učitelja i porodice savladaju sve što je neophodno, uz individualnu podršku i puno strpljenja. Učenici koji u školu dođu bez straha od škole, od učitelja, od gradiva koje se obrađuje, bez većih problema savladaju sve što je planirano u prvom razredu.

Nije neophodno da dete ume da čita, piše i računa, ali veliki broj dece nauči sva slova i pre polaska u školu, ima i dece koja su pre polaska u školu odlični čitači, to su deca koju zanimaju slova i uz određene vežbe su savladala čitanje.

Ipak u prvom razredu se učenje slova i čitanje počinje od nule tako da mogu da prate i ona deca koja nisu savladala slova i čitanje pre polaska u školu. Računanje je manje zastupljeno kao nešto što se već zna, uglavnom to bude sabiranje kod neke dece, ali takođe se počinje od uvođenja pojma broja, pa se gradivo usložnjava tako da sva deca mogu da prate i savladaju ove pojmove.“

Prvi dan škole nije test znanja, već upoznavanje

A šta zapravo čeka dete prvog dana? Za Aleksandru, prvi susret sa školom pre svega je prilika da se učitelj i učenici upoznaju.

„Prvi dan je za mene vreme kada se upoznajemo jedni sa drugima. Učenici upoznaju učiteljicu i školske drugare, a učiteljica upoznaje svoje nove đake.

Prvi dan protkan je raznim aktivnostima u kojima učitelj stiče prvi utisak o učenicima, a učenici otkrivaju svet škole vođeni sada novom osobom u svom životu nakon porodice i vaspitača - a to je učitelj.“

Tu se vraćamo i na pitanje društvenih igara, koje možda na prvi pogled deluju kao obična zabava.

"Evo i odgovora zašto je važno da dete igra društvene igre pre polaska u školu - upoznato je da svaka igra ima svoja pravila koja svi treba da poštuju, neke igre imaju pobednika dok kod nekih to nije slučaj, timski rad može da nam obezbedi pobedu, u redu je izgubiti…"

Prve nedelje, dodaje, rezervisane su za upoznavanje sa samom školom i njenim pravilima.

„Prve školske sedmice rezervisane su za upoznavanje pravila u učionici/školi, upoznavanje samog prostora škole, naziva školskih predmeta i šta se u okviru njih proučava, pribora za rad, rasporeda stvari u učionici, rasporeda časova…

Od prvog dana treba graditi čvrstu zajednicu, gde je svaki učenik zajedno sa učiteljicom ,,školska porodica” koja će iz dana u dan postajati sve bolji i uigraniji tim.“

Nekome treba nekoliko dana, nekome gotovo ceo prvi razred

Ne postoji univerzalni rok u kojem će se svaki prvak naviknuti na školu. Neko će nova pravila prihvatiti gotovo odmah, dok će drugom detetu biti potrebno znatno više vremena.

„Navikavanje na školu je kod svakog deteta individualni proces, nekome je potrebno nekoliko dana i vrlo lako prihvata sva pravila, dok je drugima potreban ceo prvi razred za prilagođavanje. Zato je izuzetno važna saradnja roditelja i učitelja da isprate kako taj proces teče. Roditelji treba da idu na individualne razgovore kod učitelja, da pitaju, da se interesuju kako napreduje privikavanje na školu i školske obaveze. Pored toga, učitelj signalizuje roditeljima ukoliko primeti neki problem prilikom prilagođavanja.“

Prvi domaći zadatak: roditelj jeste podrška, ali ne radi umesto deteta

Jedno od najčešćih pitanja roditelja jeste koliko treba da budu uključeni u domaće zadatke. Aleksandra savetuje da u početku budu prisutni, ali da dete ipak ostane autor svog rada.

„Poželjno je da u početku roditelj sedi i isprati kako dete rešava domaći zadatak, ali ne da rešava zadatak umesto deteta.

Da bi dete moglo da bude samostalno i uspešno u rešavanju svojih školskih obaveza osim učitelja, roditelji imaju važnu ulogu da prate kako taj proces napreduje, da podstiču dete da pamti ili zapisuje šta je potrebno uraditi za domaći zadatak, podstiče urednost (ne samo u pisanju već i uredno odlagati pribor u pernicu, čuvanje sveski i knjiga…).

Roditelji moraju sami da procene koliko pomoći je detetu zaista potrebno i da se potrude da ta pomoć bude u vidu podsticajnih pitanja kako bi dete samo došlo do rešenja.“

A kada dolazi trenutak kada roditelj može potpuno da se povuče?

„Moje mišljenje je da prividna samostalnost za sve školske obaveze može biti najranije u drugom polugodištu trećeg razreda, a da se do tada kontrolisano i postepeno smanjuje nadgledanje i pomaganje pri izradi različitih domaćih zadataka.“

Ako dete odbija domaći, važno je unapred napraviti sistem

Odbijanje domaćeg zadatka, „mrzi me”, „neću” ili plač posle škole situacije su kojih se mnogi roditelji pribojavaju. Aleksandra smatra da se deo ovih problema može sprečiti ako se od početka uvede jasan okvir.

„Najbolje bi bilo ovakve situacije unapred sprečiti tako što se odredi vreme i mesto izrade domaćeg zadatka.

Sa tim može da se počne već od prvog školskog dana kada dete još uvek nema pravi domaći zadatak.

,,Hajde da sednemo za tvoj radni sto i da mi ispričaš šta je danas bilo u školi.”

Roditelji i dete će prvih nedelja utvrditi ritam u skladu sa porodičnom dinamikom i drugim aktivnostima.

Domaći zadatak ne mora da se radi istog momenta kada se uđe u kuću, to može biti vreme posle ručka i odmora, ali da ne bude prekasno kada je već vreme za pripremu za krevet.

Ukoliko se sa detetom utvrdi sistem kada i gde se radi domaći zadatak, smanjiće se mogućnost da dete pokušava da izbegne, a ujedno se grade dobre radne navike.“

Koliko dugo prvak treba da radi domaći?

Kada je reč o vremenu provedenom nad domaćim zadatkom, učiteljica navodi jasnu smernicu, uz napomenu da sve zavisi i od konkretnog zadatka.

„Vremenski ne bi trebalo da bude duže od 20 minuta, to dosta zavisi od učitelja i toga šta zadaje za domaći zadatak, ali u početku su domaći zadaci kratki i jednostavni, smatram da nije neophodno vremenski ograničavati rad, ali ako se desi da dete ,,odugovlači” rad, vrpolji se, ne radi, bolje je napraviti pauzu i objasniti detetu da je nakon pauze potrebno dovršiti rad.“

Posebno je važno obratiti pažnju na decu koja deo domaćeg završe još u školi.

„Postoje učenici koji domaće zadatke odrade na času ili odmoru u školi, tada je potrebno da dete i roditelj provere kako je domaći zadatak rešen, na taj način se utvrđuje gradivo koje je obrađeno tog dana, ispravljaju se greške ukoliko postoje i koristi se vreme za razgovor o urednosti i brzini izrade domaćeg zadatka.

Postoje učenici koji ne stignu da reše sve predviđeno za taj čas, a imaju i domaći zadatak koji treba rešiti, tada je najbolje prvo uraditi ono što je izostavljeno na času, napraviti kraću pauzu, pa rešiti domaći zadatak.“

Treba li roditelj da ispravi svaku grešku?

Pregledanje sveski i domaćih zadataka jeste važno, naročito u početku, ali roditelj ne bi trebalo automatski da ispravlja svaku grešku koju primeti.

„U početku roditelji treba da pregledaju sve što je rađeno na času u sveskama i udžbenicima, a onda i svaki domaći zadatak. Vremenski je to za roditelje dosta posla, ali samo tako mogu da prate kako učenik napreduje, da li je sve u redu ili postoji neka poteškoća, da li je učitelj sve ispratio… Pošto je najbolje u početku raditi domaći zadatak zajedno sa detetom, ne truditi se da svaku grešku roditelj ispravi, nekada je dobro ostaviti neku grešku, pa prilikom provere urađenog učenik sam uvidi da je pogrešio.“

Samostalnost se ne uvodi preko noći

Kada je reč o tome koliko roditelj treba da sedi pored deteta dok ono radi, Aleksandra ne daje strogo vremensko ograničenje, već govori o postepenom osamostaljivanju.

„Ne bih mogla vremenski da ograničim roditelje za rad sa decom, smatram da je u prvom i drugom razredu neophodno da roditelji stvore dobre radne navike kod kuće, kako bi postepeno mogli da se ,,izvuku” kada je dete samostalno i spremno da radi samo uz sigurnost da može da pita roditelje ukoliko mu je potreba pomoć.

U prvom razredu dosta zadataka je vezano za crtanje/bojenje, kod takvih zadataka roditelj ne mora da sedi pored deteta i gleda kako je obojio nešto, na kraju dete može da pokaže kako je rešio zadatak i pređe na ostale zadatke.“

Šta kada dete nešto ne razume?

Ako prvak naiđe na lekciju koju ne razume, roditelj može da bude pomoć, ali učitelj treba da bude deo rešenja ako se problem ponavlja.

„Ukoliko se desi da dete nešto ne razume roditelj može da mu pomogne da se priseti te lekcije pomoću zapisa iz sveske ili lekcije u udžbeniku i da zajedno dođu do rešenja, ukoliko se to učestalo dešava potrebno je otkriti uzrok (da li učenik prati na času, da li se igra tokom obrade novog gradiva, da li ima problem sa sluhom/vidom…) i da zajedno sa učiteljem otkrije u čemu je problem.

Roditelji u učitelju treba da vide podršku za što bolji razvoj njihovog deteta. Zato je saradnja između roditelja i učitelja podjednako korisna obema stranama, a sve u korist učenika.

Što su učenici stariji to bi trebalo da budu samostalniji da pitaju ukoliko nešto nisu razumeli, nisu dobro čuli, nisu sve zapisali…

Učitelji treba da podstiču učenike da pitaju i kažu ukoliko im nešto nije jasno, nisu čuli i razumeli.“

Sporije dete nije automatski razlog za brigu

Poređenje sa drugom decom može roditeljima lako da stvori dodatnu brigu. Ipak, kako ističe Aleksandra, svako dete ima svoj tempo.

„Svako dete ima svoju brzinu rada, nekada su i deca koja su inače brza, spora tokom obrade određene oblasti ili tokom jednog školskog dana. To ne znači ništa loše. Zato je važno da roditelji prate kako dete radi kod kuće i vide da li postoji neki problem, zatim da razgovaraju sa učiteljem kako bi zajednički odredili u čemu je problem i da li je to što je učenik sporiji za brigu.

Nekada zaista postoji neki problem zbog kog dete sporije radi, a nekada se dešava da su učenici skloni perfekcionizmu pri pisanju pa im je potrebno puno vremena da bi sve zapisali dovoljno uredno i tačno kako su zamislili bez nekog ozbiljnog razvojnog, fiziološkog ili fizičkog problema.“

Ako dete radi brzo, ali pravi greške

Sa druge strane, postoje i prvaci koji žele što pre da završe zadatak kako bi nastavili sa igrom. Brzina sama po sebi nije problem, ali ako dolazi uz veliki broj grešaka, potrebno je raditi na preciznosti.

„Ukoliko dete brzo sve završi, a nema mnogo grešaka je potpuno u redu, konkretno na času može da dobije još neki zadatak ili da se malo odmori. Međutim, ukoliko dete brzo rešava uz veliki broj grešaka na tome treba raditi. Potrebno je raditi na strpljenju uz puno pažnje treba podsticati učenika da nije važno vreme za koje uradi određeni zadatak već da je potrebno uraditi što tačnije i preciznije.“

Rutinu ne treba nametnuti preko noći

Iako se roditeljima često savetuje da odmah uvedu strogu dnevnu rutinu, Aleksandra smatra da je početak škole ipak period prilagođavanja i da se rutina uvodi postepeno.

„Mislim da nije neophodno od prvog dana uvesti rutinu, prvi školski dani rezervisani su za prilagođavanje na novi prostor, drugare i učitelja. Upoznavanje sa materijalima za rad, udžbenicima, školskim rasporedom, školskim zvonom…

Uvođenje u rutinu mora biti postepeno jer će učenicima odjednom biti previše informacija i novih stvari i može doći do stvaranja otpora kod deteta.

Ono što jeste važno da kod kuće od prvog dana počnu razgovori i priprema prostora za buduće obaveze kao što su domaći zadaci.“

Škola ne sme da pojede vreme za igru

Jedan od važnih zadataka roditelja jeste da pronađu ravnotežu između školskih obaveza i svega onoga što detetu i dalje treba - igre, odmora, kretanja i vremena sa porodicom.

„Postepeno uvođenje u rutinu, tako da dete zna kada je vreme za određene aktivosti. Sve aktivnosti vezane za školu ne treba da traju predugo, tako da dete ima vreme za igru, odlazak napolje, odlazak na sport (ukoliko dete već neko vreme trenira nešto), kada je večera…

Ustajanje u isto vreme svakog jutra, dovoljno rano da se dete pripremi za školu bez žurbe i trčanja (naravno, dešavaju se razne situacije koje to nekada onemoguće).

Subota i nedelja mogu biti rezervisani za duže spavanje ili odmor u krevetu, gledanje crtaća, kasniji doručak i sve ono što jednoj porodici odgovara. Tokom vikenda smanjiti broj obaveza vezanih za školu, ali i ako moraju da se obave podeliti na oba dana vikenda kako ne bi moralo sve da se obavlja u nedelju uveče.“

Ako je dete posle škole iscrpljeno, prvo mu treba odmor

Umor nakon škole ne treba odmah tumačiti kao lenjost ili odbijanje školskih obaveza.

„Odmor posle škole je neophodan većini učenika, kao i većini odraslih nakon teškog dana na poslu.

Neka deca u početku mnogo više spavaju nakon škole, što je normalno jer sve što u školi doživljavaju moraju da procesuiraju.

Zato je savet da učenici ipak malo odmore, ručaju/užinaju, pa tek onda početi sa domaćim zadacima ili drugim školskim zadacima.“

Šta ako dete ne poznaje nikoga u odeljenju?

Za roditelje je posebno stresna pomisao da njihovo dete prvog dana neće poznavati nijedno dete. Međutim, Aleksandra smatra da za to nema razloga za paniku.

„Veliki broj dece ne poznaje nikoga kada dođe u prvi razred, to je potpuno u redu jer do kraja prvog školskog dana sigurno će imati barem jednog novog prijatelja - drugara iz školske klupe. Prvi dani rezervisani su za upoznavanje sa drugarima i učiteljem. Aktivnosti u paru i grupama česte su prvih dana upravo da bi se učenici bolje upoznali.

Veoma brzo deca se sama sponatano sprijatelje. Povučena i tiha deca najčešće duže budu u procesu pronalaženja prijatelja, ali uz pomoć učitelja i ohrabrivanja od strane roditelja brzo steknu prijatelje koji im prijaju.

Roditelji su u početku podrška i ne bi trebalo da se mešaju previše, kada dovode dete u školu mogu da razgovaraju i prepoznaju učenike iz odeljenja, da pokušaju da porazgovaraju sa nekim roditeljima kako bi detetu dali primer kako mogu da priđu nekom drugaru/drugarici iz odeljenja.“

Roditelj ne treba da rešava svaki dečji socijalni problem

Pitanje prijateljstava često je posebno osetljivo, ali Aleksandra podseća da je škola ipak pre svega mesto učenja.

„Škola nije igralište i dete u školu ne ide da bi igralo, to nije primarna uloga škole. To je mesto gde se uči, a učenje komuniciranja sa vršnjacima i odraslima (učitelj, nastavnici, direktor, zaposleni u školi) odvija se tokom celog školovanja. Učitelji posebno tokom prvog razreda prate odnose među vršnjacima kako niko od učenika ne bi bio sam tokom odmora ili aktivnosti koje zahtevaju partnera ili grupu dece.“

„Ne volim školu“ nije razlog za trenutnu paniku

Ako dete već posle nekoliko dana kaže da ne voli školu ili da ga učiteljica ne voli, roditelju može biti teško da ostane miran. Ipak, važno je najpre utvrditi šta se zapravo dogodilo.

„Ovakvu situaciju mogu očekivati svi roditelji, važno je utvrditi uzrok takvog ponašanja, ali ne odmah ,,skakati” na detetovu rečenicu da ne voli školu. Nekada je dovoljno pustiti da prenoći jer je uzrok bio umor. Nekada je ,,problem” što učitelj uključuje svu decu podjednako u razgovor ili neku aktivnost, a ne samo jedno dete.

Roditelji treba da isprate ponašanje detete, da razgovaraju i otkriju uzrok takvih razmišljanja (posavetovati se sa učiteljem ukoliko je potrebno).“

Šta učiteljica treba da zna o detetu?

Prema Aleksandrinom iskustvu, saradnja sa roditeljima počinje i pre nego što nastava zaista počne - informacijama koje učitelju mogu pomoći da bolje razume dete.

„Sve važne informacije vezane za zdravstveno stanje deteta (razne alergije, oboljenja), različiti odnosi u porodici koji mogu uticati na ponašanje deteta, ali i sve pojedinačne informacije koje mogu uticati na ponašanje deteta tokom nastave i izvan nje.“

Roditelj i učitelj treba da budu tim

Jedna od poruka koja se provlači kroz gotovo sve odgovore jeste da roditelj ne treba da posmatra učitelja kao nekoga ko je „sa druge strane”, već kao partnera u razvoju deteta.

„Najbolja saradnja je stalna saradnja, od prvog do četvrtog razreda.

Individualni razgovori, roditeljski sastanci, telefonski pozivi ili poruke kada je to neophodno. Kontinuirano praćenje učenika od prvog dana olakšava posao učitelju, a roditelji dobijaju informacije kako se dete snalazi u novoj životnoj ulozi.

Prve razgovore sa učiteljem najaviti detetu i objasniti da je to da bi se stekao kontakt sa učiteljem, da se utvrdi kako dete napreduje i utvrditi pohvale i kritike ukoliko ih ima. Na taj način dete shvata da su učitelj i roditelj vrsta tima koja stalno komunicira i da su tu za dobro deteta.“

Najčešća greška: roditelj radi sve umesto deteta

U želji da pomognu, roditelji ponekad preuzmu gotovo sve školske zadatke. Upravo to je, prema Aleksandrinim rečima, jedna od najvećih grešaka.

„Rešavaju sve umesto deteta, od likovnih radova do prepisivanja i rešavanja domaćih zadataka umesto deteta.

Roditelji su podrška i pomoć, ali ne i neko ko treba da preuzme zadatke svog deteta na sebe.“

Šta roditelji nikako ne bi trebalo da rade prvih nedelja?

Osim preuzimanja detetovih obaveza, važno je i kako roditelj reaguje na ono što čuje od svog prvaka.

„Da nikako ne reaguju burno na bilo šta što dete kaže ili uradi, polazak u školu je veliki korak za svako dete i potrebno je vreme da se dete navikne na nove obaveze, način funkcionisanja i sredinu.“

Tri saveta za roditelje budućih prvaka

Za kraj, Aleksandra je izdvojila tri stvari koje bi roditelji trebalo da imaju na umu pred početak školske godine.

-Naoružajte se strpljenjem za sve što vas čeka u prvom razredu (ali i u svakom sledećem).

-Stvarajte zdrave navike i pozitivno mišljenje i stav prema školi i školskim obavezama.

-Jačajte imunitet dece zdravim navikama i ishranom, stalno razgovarajte o higijeni, škola je kolektiv u kome na malom prostoru ima dosta dece, lako se prenose virusi i đaci su često bolesni. Svaki izostanak iz škole povlači sa sobom dosta energije da se savlada pređeno gradivo i nastavi sa novim.“

„Roditelji moraju da budu spremani da su svi oblici ponašanja deteta mogući“

Na kraju razgovora, Aleksandra posebno izdvaja jednu stvar koju roditelji ne bi smeli da zaborave – prvi meseci škole mogu doneti različite reakcije i promene u ponašanju.

„Sigurno ću nešto izostaviti zato što postoji mnogo važnih stvari, ali svakako da roditelji moraju da budu spremani da su svi oblici ponašanja deteta mogući prvih meseci prvog razreda (naravno i kasnije tokom školovanja), sve što se dešava može biti apsolutno normalno i biti posledica prilagođavanja na sve novo što dete doživljava.

Ne treba reagovati na svaku reč koju dete izgovori vezano za školu, nastavu, učitelja i drugu decu, treba pratiti i reagovati ukoliko se neke situacije ponavljaju.

Učitelj i roditelji su tim koji pronalaze zajednička rešenja za sve situacije koje se tokom školovanja javljaju.

Roditelj treba da ima poverenja u svoje dete i u učitelja. Ne treba da sumnja u učiteljeve postupke, procene i predloge koje daje za učenje, rad i razvoj deteta jer sam sigurna da svako od mojih kolega to radi za dobrobit deteta i iz velike ljubavi prema deci i svom poslu.

Iskrenost na prvom mestu, dešavaju se situacije koje su veoma ljudske i normalne (kašnjenje deteta u školu, zaboravljanje domaćih zadataka, zaboravljanje pribora…) ukoliko roditelji lažu u ime deteta, uče decu da se iz veoma jednostavne situacije izvlače lažima, učitelj ima problem sa kojim ne može da se bori, a dete dobija informaciju da se lažima rešavaju problemi koji zapravo i nisu ozbiljni problemi.“

Psiholog Tasja Filipović: Kako da znamo da li je dete spremno za školu i šta kada prvi razred ne počne onako kako smo očekivali

Psihologa Tasju Filipović smo pitali kako izgleda emocionalna i psihološka spremnost za školu, kako roditelj da reaguje na strah i otpor, šta kada dete ne poznaje nikoga u odeljenju, ali i kada je vreme da se potraži stručna pomoć.

Kako znamo da je dete psihološki spremno za prvi razred?

Na pitanje kako roditelj uopšte može da proceni da li je dete emocionalno i psihološki spremno za školu, Tasja Filipović izdvaja nekoliko važnih znakova. Ipak, odmah naglašava da nijedan od njih ne treba posmatrati kao strogi kriterijum.

„Neki od važnih znakova emocionalne i psihološke spremnosti su:

• da dete ima razvijen kapacitet da reguliše emocije u skladu sa uzrastom, ne očekujemo od sedmogodišnjaka da budu na nivou koji bi bio primeren za odraslu osobu, tačnije, da mogu biti samostalni u tome, prirodno je ako im treba podrška, ali, važno je da dete može u nekoj meri istolerisati frustraciju ako doživi neuspeh i da ga neće svaka jača emocija preplaviti.
• da je dete adekvatno prošlo kroz dotadašnju separaciju od roditelja, te da može neko vreme ostati sa drugom odraslom osobom i vršnjacima bez preplavljujućeg straha.
• bilo bi dobro i da dete ima bar donekle izgrađeno samopouzdanje, tačnije, zdravu i pozitivnu sliku o sebi, što će doprineti tome da pokuša samo da reši neki problem, da se snađe u interakciji sa vršnjacima, da se lakše prilagodi promeni.
• da dete pokazuje želju da uči nove stvari, kao i da može održati pažnju na jednom zadatku oko 15 minuta.
• da dete razume pojam obaveze i može odložiti želju dok izvrši iste, što se može vežbati i sa različitim zadacima u okviru domaćinstva.“

Međutim, kako naglašava, roditelji ne bi trebalo da naprave novu vrstu pritiska i pokušavaju da „ocenjivaju“ dete prema svakoj od ovih stavki.

„Ono što bih dodala kao napomenu jeste da ništa od navedenog ne mora biti idealno razvijeno, mnogo je zdravije i bolje da to posmatramo kao proces i kontinuum, dakle, nije crno-belo (ili je prisutno ili nije), nego se može rangirati na primer od 1 do 10, gde 1 označava veoma nisku prisutnost a 10 veoma visoku, sva deca će se naći negde između, i na kapacitetima koji im nedostaju može da se radi, postoje sjajni dečiji psiholozi i psihoterapeuti.“

„Neću u školu!“ - kako roditelj treba da reaguje?

Jedna od rečenica koju mnogi roditelji mogu čuti jeste upravo: „Neću u školu“ ili „Plašim se škole“. Tasja podseća da je važno razumeti da dete ulazi u potpuno novu životnu fazu.

„Polazak u školu je nova faza za celu porodicu i velika promena posebno za dete, za početak razumeti taj korak tako, jer, prirodno podrazumeva period adaptacije koji može doneti razne, čak i ambivalentne (suprotstavljene) emocije, koje prvenstveno treba validirati.“

Drugim rečima, strah ili otpor sami po sebi nisu razlog za paniku.

„U redu je da se dete plaši, da ima otpor ili da oseća bilo šta treće.“Ali roditelj treba da obrati pažnju na ono što se nalazi iza tih emocija.

„Obratiti pažnju na to kako je našem detetu u toj školi i u tom razredu, kako se oseća kada se vrati kući, sa čime se nosi, kontekst je uvek važan, tačnije, svačija situacija je individualna.“

A šta ako problem ne prolazi?

„I svakako, primetiti ako poteškoće potraju duže od nekoliko nedelja, te tražiti pomoć stručnjaka.“

Koliko su normalni plač, nervoza i problemi sa spavanjem?

Roditelji često žele precizan odgovor na pitanje koliko dugo je „normalno“ da dete bude uznemireno zbog škole. Međutim, Tasja kaže da univerzalna granica ne postoji.

„Teško je dati neku univerzalnu meru. Ali, ako nešto ometa funkcionisanje deteta i porodice, i ako to traje duže vreme, dobro je pronaći adekvatnu pomoć, što može biti dečiji ili sistemski porodični psihoterapeut.“

Na adaptaciju ne utiče samo sam polazak u školu. Važno je uzeti u obzir i ono što se detetu dešavalo ranije.

„Kao što je rečeno u prethodnom odgovoru, polazak u školu je velika promena, prirodno je da neće svako dete isto proći kroz adaptaciju. Važna je informacija i kako je proteklo prilagođavanje na neke prethodne promene, kao i da li je bilo nekih stresnih okolnosti u porodici ili još neke velike promene (na primer razvod roditelja ili rođenje još jednog deteta) pre polaska u školu.“

Šta ako je dete stidljivo i teško sklapa prijateljstva?

Ako je dete i ranije bilo povučeno, teško se odvajalo ili mu je trebalo više vremena da se uklopi u grupu, važno je sagledati širu sliku, a ne očekivati da se sve promeni samim polaskom u školu.

„U tom slučaju bi takođe važna pitanja bila da li je to obrazac koji je dete i ranije ispoljavalo, i ako da, kada i u kojoj meri, kao i kako je prošla adaptacija na prethodne smene faza.“

Tasja savetuje roditeljima da pokušaju da razumeju šta se nalazi iza detetovog ponašanja.

„Dobro je prići s razumevanjem konteksta situacije, radoznalo pristupiti detetu iz pozicije koju funkciju ima dato osećanje ili ponašanje (što ne znači da je nužno dobro, nego da je povezano sa nečim), šta taj obrazac pojačava a šta ga možda ublaži.“

Ipak, dodaje važnu napomenu:

„Ali, naglasila bih da se ovde već zalazi u psihoterapijska pitanja, sa kojima je roditeljima s razlogom teško da se nose samostalno, kao i da vide sebe i porodicu u celini iz neke meta pozicije. I nekoliko savetodavnih razgovora sa stručnim licem mogu napraviti neku promenu perspektive i doneti jasnoću.“

Dete u razredu ne poznaje baš nikoga - šta roditelj može da uradi?

Ovo je jedna od situacija koje posebno mogu da brinu roditelje: dete kreće u novu školu i nema nijednog poznatog druga ili drugaricu.

Tasja savetuje roditeljima da se prvo oslone na detetova prethodna iskustva.

„Roditelj može pričati sa detetom o tome kako se osećalo kada je ranije upoznavalo neku grupu vršnjaka (u vrtiću, na igralištu ili nekim treninzima), šta mu je pomagalo da se oseti dobro i sigurno, koje svoje kvalitete vidi (priča se svakako prilagođava uzrastu deteta i roditelj osluškuje ono što dete izražava iako ne ume precizno da verbalizuje).“

Važno je, kaže, detetu objasniti da se osećaj sigurnosti u novoj sredini ne mora pojaviti odmah.

„Može biti korisno i da se to predstavi kao proces i faza, da je najteže u početku, a vremenom, sistem nam postaje sve poznatiji.“

I još jedna važna poruka:

„Normalizovati i da niko nije samopouzdan kada tek ulazi u nešto novo, tačnije, strah prirodno prati takve promene, jer postoji doza neizveznosti.“

Roditelji mogu pomoći i tako što će zajedno sa detetom razgovarati o onome što je u novoj situaciji ipak predvidivo.

„Pričati o tome šta sve ipak može da se predvidi (kako će otprilike izgledati detetovi dani i u školi i nakon iste).“

Da li organizovati druženje sa budućim školskim drugarima?

Ako roditelji poznaju porodice čija deca kreću u isto odeljenje, prirodno je da se pitaju da li treba da organizuju druženje pre škole.

Tasja smatra da odgovor prvenstveno zavisi od samog deteta.

„Zavisi od toga šta dete želi, može se i o tome otvoreno razgovarati.“

Važno je i iz kog razloga roditelj to radi.

„Ali, glavno je iz kog mesta, figurativno rečeno, roditelj radi ili ne radi tako nešto. Ako ide iz mesta velike anksioznosti roditelja, to se može preneti i na dete.“

Sa druge strane, ako dete samo želi da upozna buduće drugare, nema razloga da roditelj takvu inicijativu koči.

„A sa druge strane, ako dete izražava želju da upozna drugare i roditelj je voljan da to organizuje, uz pružanje prostora detetu da oseti koliko i da li mu prijaju te interakcije, zašto da ne.“

I možda najvažnije:

„Kao i u mnogim drugim segmentima roditeljstva, važna je mera između zaštite i puštanja.“

Kako pričati o školi, a ne stvoriti detetu dodatni pritisak?

Roditelji često misle da je dovoljno da detetu govore „prave“ stvari o školi. Međutim, Tasja upozorava da dete ne prima samo ono što mu govorimo, već i emociju iz koje govorimo.

„Tako da roditelj iskreno preispita svoj odnos prema školskim ocenama i obavezama, tačnije, i svoje iskustvo iz perioda odrastanja, ali i emociju iz koje pristupa svom detetu.“

Jer, kako kaže:

„Možemo reći sve knjiški dobro, ali, ako iznutra osećamo da smo strogi ili rigidni, dete će to primiti.“

To ne znači da granice nisu potrebne.

„Građenje kapaciteta kod deteta za izvršavanje obaveza i poštovanje odgovornosti je iznimno važno, samo je bitno da su granice u skladu sa detetovim uzrastom i u balansu između rigidnosti ili fleksibilnosti, tačnije, treba pronaći neku meru koja će funkcionisati za naše dete i za nas, tako da se odgoj ne temelji na ulivanju straha.“

A roditelji mogu pokušati i da detetu objasne širi smisao obaveza koje dolaze.„Možda je korisno pronaći neki širi smisao obaveza koje čekaju dete, jer, mogu biti dobra priprema za naredne životne faze (odgovornost nam treba u međuljudskim odnosima, na poslu, tačnije, svuda).“

Šta ako dete prvih dana kaže da ne voli školu ili učiteljicu?

To ne mora odmah da znači da postoji ozbiljan problem. Promena sama po sebi može izazvati otpor.

„Tako nešto može biti čak očekivani i prirodni deo faze adaptacije na promenu, tačnije, može biti odraz otpora u kome je dete zato što se dešava nešto drugačije, svaka promena nužno donosi gubitak nekih dotadašnjih okolnosti, ma koliko zdrava i pozitivna bila.“

Roditelj treba da prihvati emociju, ali i da prati šta se dalje događa.

„U takvoj situaciji je dobro razumeti emocije deteta, validirati iste i prisutno pratiti u kom pravcu se to dalje razvija, reagovati ako se primeti da postaje obrazac, odnosno, da traje duže vreme.“

Posebno je važno izbeći poređenja.

„Svakako, ne posramljivati dete negativnim poređenjem sa vršnjacima (na primer ukoliko se kaže vidi kako drugari lepo prihvataju učiteljicu a ti ne), ne terati dete da mu se sviđa nešto što mu se trenutno ne dopada.“

Roditeljima savetuje da celu situaciju posmatraju kao proces.

„Shvatiti tu čitavu fazu kao proces koji će se menjati, jer, ako nam se čini da će zauvek ostati isto, u riziku smo da mi kao roditelji budemo više uplašeni.“

Ako dete svakog jutra plače i ne želi da se odvoji?

Ovo je situacija u kojoj roditeljima često ponestane odgovora. Tasja savetuje da intenzivne reakcije ne treba ignorisati.

„Ako dete prolazi kroz intenzivne emocije i stres, svakako to ne treba zanemariti.“

Prvo treba pokušati razumeti šta se događa.

„Dobro je istražiti da li se nešto desilo u školi što bi dovelo do takve reakcije kod deteta, razumeti dete, razmisliti o tome da li su i ranije postojali znakovi separacione anksioznosti (anksioznosti prilikom odvajanja deteta od roditelja) i u slučaju intenzivnih reakcija deteta ne čekati nekoliko nedelja nego se i ranije obratiti za pomoć.“

Šta ako je roditelj taj koji se plaši škole?

Ovo je možda jedno od najvažnijih pitanja, jer dete vrlo često oseća roditeljsku anksioznost.

„Roditeljsku anksioznost dete sigurno oseća.“

Ipak, Tasja poziva roditelje da ne dodaju sebi još jedan sloj krivice.

„Ali, pozvala bih roditelje da imaju više razumevanja i prema sebi, ako su svesni u toj ulozi, jer, osećaj krivice ne pomaže.“

Važno je preuzeti odgovornost, ali ne i očekivati od sebe savršenstvo.

„Svi grešimo i to je u redu, pitanje je samo šta radimo sa tim greškama i koliko preuzimamo odgovornost.“

Roditelj može da napravi važan korak već samim preispitivanjem sopstvenih postupaka.

„S tim u vezi, roditelj koji prihvata da je njegovo stanje njegova odgovornost, koji se pita da li mu postupci idu iz anksioznosti ili iz zdrave brige prema detetu, već je na dobrom putu da napravi promenu u zdravom smeru.“

Tasja posebno naglašava značaj rada na sebi.

„A ne mogu dovoljno naglasiti važnost psihoterapijskog procesa roditelja, jer je roditeljstvo rad na sebi, a ne na deci, deca budu samo okidač da vidimo šta u sebi još uvek nismo obradili dovoljno.“

Kako postaviti očekivanja, a da dete ne poveruje da vredi samo ako je uspešno?

Roditelji svakako treba da postavljaju granice i uče dete odgovornosti, ali način na koji to rade pravi veliku razliku.

„Pre svega tako što se kritike usmeravaju na postupak (ako roditelji žele da ih upute), a ne na ličnost deteta.“

To znači bez poređenja i posramljivanja.

„Bez negativnog poređenja deteta sa vršnjacima, bez posramljivanja, bez kažnjavanja.“

Tasja pritom pravi važnu razliku između posledica i kazne.

„Dete se može i treba učiti posledicama svog ponašanja, ali, to ima drugačiji prizvuk od kazne, pre svega, proizilazi iz zdravog odnosa između roditelja i deteta koji se dosledno gradi od ranog doba.“

Važne su i pohvale - ali ne samo za rezultat.

„Osim toga, blagotvorne su iskrene pohvale, koje ne moraju biti usmerene samo na postignuće ili izgled deteta nego i na proces (na primer, pohvaliti trud).“

A način na koji govorimo o detetu može dugoročno uticati na način na koji ono vidi sebe.

„Narativ koji mi kontinuirano izražavamo o našem detetu, implicitno ili eksplicitno, postaje njegova slika o sebi.“

Zato je jedna od najvažnijih poruka:

„Što više vidimo i tretiramo svoje dete kao istinski vredno biće, to su veće šanse da će imati stabilan osećaj sigurnosti.“

Da li dete treba da bude potpuno samostalno pre škole?

Samostalnost je važna, ali ona se ne gradi tako što dete odjednom treba sve da radi samo čim krene u prvi razred.

Tasja naglašava da su upravo samostalnost i sposobnost da dete traži pomoć važni pokazatelji spremnosti.

„Veoma je važno, upravo su i to znakovi (između ostalih) da je dete spremno za polazak u školu.“

Ako nešto detetu još ne ide najbolje, nema razloga za paniku.

„Svakako, ako nešto od toga lošije ide detetu, postoji prostor da se na tome radi.“

Samostalnost ima širi značaj od same škole.

„A najvažnije, podsticanje samostalnosti je iznimno važno i nevezano od adaptacije na školski sistem, što više dete oseća da može puno toga dobro uraditi samostalno, to će mu biti jače samopouzdanje.“

Ali postoji jedna česta zabluda koju Tasja želi da razbije.

„Zabluda je da prerano odvajanje ili treniranje dece da što pre rade dosta toga bez roditelja doprinosi samostalnosti, kao i da su razmažena deca koja traže podršku.“

Umesto toga, sigurnost je osnova za razvoj samostalnosti.

„Istina je da se najveća sigurnost razvija ako je dete imalo bar jednu stabilnu odraslu figuru koja je istinski, dovoljno dobro bila prisutna.“

Zato roditeljima preporučuje:

„Toplo bih preporučila roditeljima da se informišu na temu teorije atačmenta.“

Šta ako dete kaže da ga druga deca zadirkuju ili da nema s kim da se igra?

U ovakvoj situaciji roditelj prvo treba da sluša dete i da njegovu priču ne umanjuje.

„Da veruje svom detetu i da pažljivo osluškuje kako se ono zaista oseća.“

Važno je interesovati se za konkretno iskustvo deteta.

„Zatim, da se interesuje za iskustvo deteta, da ne umanjuje ono što je za dete predstavljalo povredu ili poteškoću.“

Ako se radi o uobičajenim teškoćama u adaptaciji, roditelj može razgovarati sa detetom o tome kako da se snađe u novoj sredini. Ali ako zadirkivanje prelazi granicu, roditelj treba da reaguje.

„Sa druge strane, ako to zadirkivanje prelazi granicu, apsolutno može i treba da reaguje, tačnije, da inicira razgovor sa učiteljicom/učiteljem, i/ili školskim pedagogim i psihologom.“

I ovde Tasja povlači jasnu granicu odgovornosti.

„Ako proceni i oseti da je dete ugroženo, da ne odustaje od toga da ga adekvatno zaštiti, deca ne mogu i ne treba svaki problem da reše sama.“

Koje greške roditelji najčešće prave?

Kada je reč o polasku u školu, roditelji često iz najbolje namere pokušavaju da detetu olakšaju tranziciju. Međutim, upravo ta potreba da sve unapred kontrolišu može postati problem.

Tasja kao jednu od grešaka izdvaja preteranu zaštitu i prenošenje sopstvenog iskustva na dete.

„Rekla bih da je to preterana zaštita deteta i unošenje ličnog iskustva, na primer, ako je taj period u životu roditelja bio obojen anksioznošću a ne ume to svesno da odvoji šta je sadržaj roditelja a šta iskustvo deteta.“

Šta je onda dobra alternativa?

„Dobra prevencija je zauzimanje radoznale pozicije da upoznamo svoje dete u datom kontekstu.“

Važno je i kako roditelj detetu predstavlja školu.

„Svakako, i predstavljanje škole na preozbiljan (rigidan) način.“

Kada je vreme da se potraži pomoć psihologa?

Roditelji često žele jasnu granicu - kada treba još malo sačekati, a kada više nema smisla očekivati da će se problem rešiti sam.

Tasja kaže da je najvažnije posmatrati koliko određena teškoća utiče na dete i porodicu.

„Ako bilo koji problem bitno ometa funkcionisanje deteta ili/i porodice, ako dete izražava da mu je teško i to ne prolazi u roku od nekoliko nedelja.“

Ipak, važno je imati na umu da isto ponašanje ne znači isto kod svakog deteta.

„Teško je dati precizne smernice, zato što isto ponašanje za dva različita deteta može imati drugačije značenje.“

Zato roditelji treba da veruju i svom osećaju.

„Na kraju, roditelji ako zaista osluškuju sebe, imaju prirodan osećaj za svoje dete i najčešće znaju kada nešto zahteva ozbiljniju intervenciju.“

Najvažnija poruka roditeljima budućih prvaka

Za kraj smo Tasju pitali šta bi volela da svaki roditelj čuje pred prvi dan škole. Njena poruka je možda i najvažniji deo čitavog razgovora.

„Sve što je potrebno da bi svom detetu pružili dovoljno dobru podršku, roditelji imaju u sebi, ako se i dogodi da traže stručnu pomoć, to nije njihov neuspeh nego prostor u kome će dobiti adekvatnu podršku da se vrate svojim snagama.“

Polazak u školu, kako kaže, treba posmatrati kao proces cele porodice.

„Takođe, da razumeju i prihvate to kao proces adaptacije prvenstveno deteta, ali i cele porodice na veliku promenu.“

I dok se gotovo sva pažnja pred polazak u školu usmerava na decu, ne treba zaboraviti ni roditelje.

„U tekstu je bilo više reči o deci, ali, potpuno je u redu i ako su roditelji nesigurni, uplašeni ili čak tužni zbog gubitka dotadašnjeg načina funkcionisanja sa detetom.“

Ne postoji porodica kojoj će ova tranzicija proći potpuno bez emocija.

„Rekla bih i da proces prilagođavanja nikome nije sasvim prijatan, te da izbegnu poređenje sa drugima za koje im se čini da rade bolje ili uspevaju više od njih.“

A možda je upravo blagonaklonost prema sebi i detetu ono što roditeljima najviše treba u ovom periodu:

„Da pokušaju da budu blagonakloni i prema sebi i prema svom detetu u toj velikoj tranziciji.“

Napomena: Tasja Filipović za Ona.rs posebno ističe da je prilagođavanje individualan proces i da ne postoji jedinstven rok niti jedan obrazac ponašanja koji bi kod svakog deteta značio isto. Zato je, pre svega, važno posmatrati konkretno dete, njegov kontekst i način na koji se nosi sa promenom.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.