Ljudi koji ne vole da budu u centru pažnje nisu nužno stidljivi: Ovih 7 osobina ih izdvajaju

Dok neki ljudi obožavaju rođendanske proslave, zdravice i trenutke u kojima su sve oči uprte u njih, drugima je dovoljno da čuju kako neko podiže čašu u njihovu čast pa da požele da se sklone sa strane. Ne vole da im svi čestitaju, da pred grupom primaju komplimente ili da budu glavna tema razgovora, čak i kada znaju da su namere drugih iskrene.

Takvo ponašanje često se tumači kao stidljivost ili nesigurnost. Međutim, psihologija ukazuje na to da nelagodnost u centru pažnje ne mora da znači da se osoba plaši drugih ljudi. Nekima jednostavno više prijaju mirnija okruženja, razgovori u manjem društvu i odnosi u kojima nema potrebe da budu posmatrani.

Kako objašnjavaju stručnjaci čije stavove prenosi portal Bolde, iza ove sklonosti može da se krije više različitih osobina. Neke se odnose na način na koji ljudi doživljavaju društvenu pažnju, druge na osetljivost na okolinu, a treće na potrebu da doprinos daju bez javnog isticanja.

1. Ne dobijaju isto zadovoljstvo od pažnje kao drugi

Nije svima podjednako prijatno kada postanu glavna tema u prostoriji. Dok nekima pažnja drugih donosi dodatnu energiju i samopouzdanje, drugima takva situacija ne pruža naročito zadovoljstvo.

Psiholog Tod Kašdan sa Univerziteta Džordž Mejson ukazivao je na razliku u tome koliko ljudima prija društvena pažnja. Prema ovom pristupu, introvertnost ne znači nužno da neko želi da bude sam ili da se plaši društva, već da mu isticanje pred grupom ne predstavlja poseban izvor zadovoljstva.

Zato osoba može da uživa u druženju, da bude duhovita i komunikativna, a da joj istovremeno bude neprijatno kada svi počnu da je posmatraju. Nije stvar u tome da ne voli ljude, već u tome da ne želi da bude u centru zbivanja.

2. Nisu nužno stidljivi, već ih društvena buka zamara

Stidljivost i introvertnost često se poistovećuju, iako ne znače isto. Stidljiva osoba može da strahuje od negativne procene drugih, dok introvertnoj osobi više mogu da prijaju tiša okruženja i manji broj ljudi.

Autorka knjige "Quiet" Suzan Kejn objašnjavala je ovu razliku u razgovoru za Scientific American. Iako se introvertnost i stidljivost ponekad preklapaju, one nisu iste osobine i ne treba ih automatski izjednačavati.

Zamislite osobu koja bez problema razgovara sa prijateljem tokom čitave večeri, ali joj postane neprijatno kada neko iznenada zatraži da ustane i održi govor. U prvom slučaju može da učestvuje u razgovoru i da bira kada će govoriti, dok u drugom mora da ostane pred publikom i prima pažnju bez mogućnosti da usmeri situaciju.

3. Komplimenti ponekad stvaraju pritisak

Na prvi pogled, pohvala bi trebalo da prija. Ipak, nekim ljudima javno isticanje njihovih kvaliteta stvara nelagodnost, naročito kada osećaju da sada moraju da ispune očekivanja koja su drugi postavili pred njih.

Istraživači Džastin Vikis, Ričard Hajmberg i Tomas Rodebau proučavali su fenomen poznat kao strah od pozitivne procene. Osobe koje postižu visoke rezultate na ovoj meri mogu da osećaju veću nelagodnost kada primaju pozitivne povratne informacije i da sumnjaju u to da li su pohvale zaista opravdane.

Ipak, ovaj koncept nije jedino objašnjenje za nelagodnost zbog komplimenata, a istraživanja ne daju osnovu da se svaka osoba koja ne voli javne pohvale smatra anksioznom. Nekada je dovoljno to što se slika koju osoba ima o sebi razlikuje od načina na koji je drugi vide.

4. Radije pomažu nego što traže priznanje

Na porodičnim okupljanjima ili proslavama lako se prepoznaju ljudi koji se radije bave organizacijom nego što prihvataju da budu u centru pažnje. Oni proveravaju da li svima nešto treba, donose hranu, pomažu gostima i vode računa da sve funkcioniše.

Takva uloga im može više odgovarati jer im omogućava da budu deo događaja, a da ne moraju da budu u prvom planu. Umesto da primaju pohvale pred svima, radije bi čuli jednostavno "hvala" u razgovoru nasamo.

To ne mora da bude lažna skromnost niti pokušaj da izbegnu priznanje. Nekim ljudima je jednostavno lakše da prihvate zahvalnost kada nema publike i kada mogu da odgovore prirodno, bez osećaja da svi očekuju određenu reakciju.

5. Primećuju više detalja iz okruženja

Neki ljudi intenzivnije obraćaju pažnju na ono što se dešava oko njih. Prate više razgovora istovremeno, primećuju promene u raspoloženju drugih i lakše ih zamara okruženje sa mnogo zvukova, pokreta i podražaja.

Psihološkinja Ilejn Aron istraživala je senzornu osetljivost, osobinu povezanu sa načinom na koji ljudi obrađuju informacije iz okruženja. Ona se može preklapati sa introvertnošću, ali nije isto što i introvertnost, a mogu je imati i ljudi koji su inače veoma društveni.

Ako je neko već usredsređen na muziku, razgovore i raspoloženje ljudi u prostoriji, iznenadna situacija u kojoj se svi okrenu prema njemu može da bude dodatno opterećenje. To ne znači da je takva osoba slaba ili preosetljiva, već da joj određene vrste stimulacije mogu brže postati naporne.

6. Više vole razgovor nego publiku

Postoji velika razlika između razgovora i situacije u kojoj svi slušaju jednu osobu. U razgovoru ljudi postavljaju pitanja, razmenjuju mišljenja, šale se i spontano menjaju temu. Kada se neko nađe u centru pažnje, od njega se uglavnom očekuje da sluša, prihvata komplimente i reaguje na ono što drugi govore.

Osobama koje vole ravnopravnu razmenu takva uloga može da bude neprijatna. Ne znači da nemaju šta da kažu, već da više uživaju u situacijama u kojima mogu aktivno da učestvuju nego u onima u kojima su samo posmatrane.

Zbog toga neko može satima da razgovara sa prijateljima o temi koja ga zanima, a da istovremeno želi da izbegne govor pred velikom grupom. Bliskost i društvenost ne podrazumevaju nužno i želju za javnim isticanjem.

7. Mogu da budu dobri lideri i bez potrebe za isticanjem

Pretpostavka da ljudi koji ne vole pažnju nemaju ambicije takođe može da bude pogrešna. Neki od njih radije slušaju druge, podstiču tuđe ideje i usmeravaju tim bez potrebe da svaki uspeh povezuju sa sopstvenim imenom.

Profesor Adam Grant sa Vortonove škole Univerziteta u Pensilvaniji i njegove kolege proučavali su rukovođenje introvertnih i ekstrovertnih osoba. U istraživanju menadžera restorana utvrdili su da su introvertni rukovodioci ostvarivali bolje rezultate kada su zaposleni bili proaktivni, dok su ekstrovertni rukovodioci bili uspešniji sa zaposlenima koji su uglavnom čekali instrukcije.

Nalazi ne znače da je jedan tip ličnosti uvek bolji lider od drugog. Oni ukazuju na to da način rukovođenja može da odgovara različitim okolnostima i ljudima. Lider ne mora da bude najglasnija osoba u prostoriji da bi umeo da prepozna dobru ideju i pomogne drugima da je ostvare.

Ne žele da budu nevidljivi, već da budu cenjeni na svoj način

To što neko ne voli da bude u centru pažnje ne znači da ne želi da bude primećen, voljen ili poštovan. Razlika je u tome kako mu najviše prija da mu se pokaže zahvalnost.

Nekome će mnogo više značiti iskrena poruka, razgovor nasamo ili konkretan znak pažnje nego zdravica pred punom prostorijom. Kada razumemo tu razliku, lakše možemo da pokažemo poštovanje bez nametanja načina na koji bi druga osoba trebalo da reaguje.

Na kraju, ne postoji samo jedan ispravan način da se bude društven. Neko uživa u reflektorima, neko se najbolje oseća u manjem društvu, a neko se smenjuje između ta dva sveta u zavisnosti od situacije. Važno je ne mešati potrebu za mirom sa nedostatkom samopouzdanja i ne pretpostavljati da svako ko se sklanja od pažnje ima isti razlog za to.

(Ona.rs / Bolde)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.