Beograđanki su svi rekli "ne idi tamo, ti si plava": Evo šta se desilo čim je ušla u Kazbu

Pogledala sam svoj odraz u parkiranom automobilu. Ne vredi. Bleda i plava u moru hidžaba štrčala sam kao zvezdaš na Južnoj tribini. Skoro da sam čula glas svog oca iz dnevne sobe u Beogradu kako po ko zna koji put ponavlja - dobre, bre, dete, može li nešto da prođe i bez tebe. On bi još bio i najblaži. Retko ko je u Srbiji bio na mom mestu. Zato i ne dam da propadne.

"Idete na sopstveni rizik", "obavezno se vrati pre mraka", "skini sa sebe nakit", "stavi nešto preko glave, ti si plava" samo su neki od saveta koje sam dobila kada sam odlučila da posetim Kazbu, najstariju i najautentičniju četvrt glavnog grada Alžira. Mnogi bi vam rekli i najopasniju. Devedesetih, dok je najvećžu državu Afrike potresao građanski rat, Kazba je važila za jedno od najrizičnijih mesta na svetu. Forumi za putnike će vam reći da nikako ne idete bez vodiča, a većina stranih sajtova će vam reći da ne idete uopšte. Odrastanje u Srbiji me davno naučilo da se o stanju u nekoj zemlji ne informišem preko stranih medija nego preko ljudi koji zapravo žive u njoj.

"Ništa vam se neće desiti, ja vas vodim", rekao nam je Zak, prijatelj Alžirac koji je rođen uz samu kapiju naselja. Kuća njegove majke unutar zidina toliko je lepa da je maltene proglašena za spomenik. Zak je duhovit, pametan, komunikativan i zanimljiv. Porodica mu potiče od Berbera, drevnog pustinjskog naroda koji čini četvrtinu stanovnika Alžira i naseljava neke od najvrelijih delova Sahare. Kada je čuo od prijateljice gde idemo ponudio se da bude naš vodič.

Tako smo se nas dve Srpkinje i jedan pravi lokalac našli ispred kapija Kazbe, drevnog lavirinta ulica koji se sa brda spuštaju ka moru u mreži tunela, uskih ulica i slepih sokaka u kojima je neprijatelje godinama čekala smrt. Kao suprotnost beogradskom minusu dan nas je dočekao na veličanstvenih 25 stepeni, a galebovi su nam preletali iznad glava kao putokazi ka pučini. Kazba je srca Alžira. Na neki način da nje nije bilo, ne bi bilo ni divne zemlje u kojoj sam se našla jer se u senci trošnih kućica zbijenih kao u nekom čudnom ogromnom dvorištu rodila revolucija. Upravo je tu proključalo dugogodišnje nezadovoljstvo Alžiraca francuskim kolonizatorima. Neprohodne okomite ulice bile su bojište.

- Vidiš ovu kuću? Tu su se mučenici sakrili sa detetom. Vojnici su im preko megafona rekli da izađu. Kada su odbili, digli su celu kuću u vazduh. Znali su da unutru ima dece, priča nam Zak i spušta glavu pred ruševinama čiji su ostaci pretvoreni u muzej. Zidovi su prekriveni grafitima u spomen ubijenih, česme nose zapis jer služe kao sećanja na stradale, čak su i palme zasađene kao živi spomenici mrtvima. Kazba nije turistička atrakcija. Ona je živo sećanje. I dugo, dugo, se nisam osećala ovako živom. Boja zidova, nijanse mora i neba, neobično voće i slatkiši koje mi na pijaci besplatno tutkaju da probam nisu ni nalik drugim zemljama koje sam obišla. Ovde nema šminke. Nema štancovanih magneta i iskustava. Alžir je ušuškan između Mediterana i vrhova Atlasa ostao autentičan.

Za zemlju nemerljivih prirodnih lepota Alžir je jako retko okrenut turistima, mada se to lagano menja. Svuda gde idemo privlačimo poglede ali nijedan jedini podozriv. Naprotiv. Kada je video da snimam, otac je zadržao devojčicu čiji plastični bicikl je klepetao po kaldrmi. Uperili smo kameru u džamiju i društvance na stepenicama nam je mahnulo i sklonilo se da ne upada u kadar. Prišli smo odškrinutim vratima škole da vidimo kakvu igru deca igraju na podu i učiteljica nam je otvorila vrata da bolje vidimo. Stari kujundžija u radnjici u kojoj ručno pravi nakit mi na dardža dijalektu objašnjava kako pravi tradicionalne narukvice. Pitam ga koliko košta prsten. Smeje se i objašnjava Zaku da on već 40 godina radi samo po porudžbini. Zaboravila sam, Kazba nije turističko mesto. Ona je dom. Dom u kojem neki od najsiromašnijih ljudi u Alžiru imaju pogled od milion dolara.

Sa vrha Kazbe puca nestvaran pogled na sredozemno more i ogromne brodove koje je teško izbrojati. Preko 80 odsto teritorije Alžira je Sahara ali se pod peskom krije nešto vrednije od zlata - gas. Gas koji izdržava veći deo zemlje. Geopolitička situacija skrenula je pažnju sveta na blago pod alžirskim dinama. Narod ipak živi jako skromno. Prosečna plata je oko 200 evra, mnogi rade za manje. I cene se razlikuju. Hleb je 15 dinara, a pun rezervoar goriva osam evra. Nafte ima, ali robe iz uvoza nema. Alžir je pritegao uvoz i forsira sopstvene proizvode.  Nigde u gradu nema radnji poznatih svetskih brendova. Sve prave sami.

Dolazimo do prodavnice sardina u kojoj lokalci sede na balkonu i ćaskaju. Mačke jure otpatke, a deca jure mačke koje su ovde kolektivno dobro. Pred nama, ili preciznije rečeno - pod nama vrvi dragulj Kazbe. Silazimo u pijacu. Ako staneš da vežeš pertlu - nikada te više nećemo naći. Podne je i gužva je ogromna. Muškarci prebiru robu po buvljaku. Majke i sestre vode devojke na poseban deo za odeću za venčanja. Ljudi se dovikuju, a mirisi na hiljade ručkova mešaju se dole sa mirisom začina. Neki neviđeni optimisti odlučuju da proteraju kola kroz gužvu. Ne znam šta je čudnije, što se niko ne nervira ili što im uspeva.

Postaje nam jasno zašto se u Kazbu ne sme bez vodiča. Ulice su toliko uske, guste i nasumične da nema šanse da bismo umeli da se vratimo, a nigde u svetu nije preporučljivo delovati upadljivo i zbunjeno. Hvatam sebe da se kezim. Alžir je san svakog putnika. Dakle, ne turiste. Putnika. Zemlja koja poput lepe prirodne devojke seda preko puta tebe svesna toga da je lepa. I pušta te kicoški opušteno da je sam upoznaš.

Drago mi je što nisam verovala kampanji plašenja. Kazba uopšte nije tako opasna kao što su nam govorili. Naravno, treba se držati zdravog razuma. Ali su podjednake šanse da ćete ostati bez novčanika u Kazbi i na La Rambli, a Barselona se sigurno neće toliko oduševiti što ste došli kao klinci iz lokalne škole koji su se glasno šepurili kada su videli da ih slikamo.

Meni će Alžir ostati u srcu kao zemlja koja nas još iz vremena Jugoslavije po dobrom pamti i država u kojoj se gostima kao znak dobrodošlice daju tri urme. Ovaj narod je proživeo mnogo nedaća i stalno se borio sa svetskim strujama koje su malo malo pa zapljuskivale njihove obale, a u svemu tome su ostali velikodušni i gostoprimljivi. Putovanja tome i služe, da shvatite da gde god odete život običnih ljudi podseća na to što nas ljudima i čini. I tako čovek uhvati sebe da slavi Dan zaljubljenih zaljubljen u obrise planina na obodu Afrike u bašti koja ga neobjašnjivo podseća na kuću.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.