Otišla sam iz Srbije u Koreju i zbog ovih 5 stvari bih mogla tamo da živim, a nećete ih naći na Instagramu

Seul je, u mojoj unutrašnjoj gugl mapi, do skoro bio neka svetleća tačka daleko na desnoj strani sveta – negde između futurizma, kimčija i savršene kože. Nisam planirala da se zaljubim u ovaj grad, možda čak ni da mu dam šansu. Druge destinacije su mi bile na listi.

Ali, sticajem okolnosti sam otišla i dočekao me je kao neka stroga, ali pravedna teta: ne previše gostoljubivo, ali sa jasnom strukturom, redom i velikim poštovanjem, naročito prema koži. Jer ovde su žene kao Amazonke iz kozmetičkog svemira – opsednute jastučićima, ampulama, serumima, a kišobran nose i po suncu i po kiši. I to ne da bi bile lepe za nekog, već zato što je nega stvar identiteta. Koža im je zategnuta i sija kao što nama sija čelo kad čekamo u redu za pasoš. Znači – ozbiljno.

Seul nije grad koji ti se baca oko vrata. Niko ne trči da ti pomogne. Niko ne zapitkuje odakle si. I niko – zaista, skoro niko – ne govori engleski. Ne "loše", nego uopšte. Na „hello“ ćeš često dobiti klimanje glavom koje može značiti i „dobar dan“ i „šta hoćeš“. Kondukteri, prodavačice, čak i mlađi ljudi – kao da svet oko sebe ne prevode, već ti daju do znanja da si gost i da ne moraš sve da razumeš. Nema lažne ljubaznosti, nema turizma u rukavicama. Postoji samo grad koji ne menja ritam zbog tebe.

Ništa tamo ne funkcioniše kao kod nas. Sve što poznajemo, kako se poručuje kafa, kako se koriste mape, kako se ponašaju psi, čak i gde se jede i kada se pije voda – tamo se radi drugačije. A da, čak i već pomenuta gugl mapa tamo ne radi kako treba. Oni imaju svoju, svoj sistem, svoj ritam. Kao da su odlučili da se ne prilagode svetu, nego da svet nauči kako funkcioniše Seul.

Seul danas nije „istočna egzotika“, nego metropola koja diktira pravila. Nije više samo pozadina za K-pop spotove, već predvodnik kada je reč o dizajnu, tehnologiji, urbanizmu, zdravlju, ishrani – i neobično usklađenom kolektivnom ponašanju.

Ovih pet stvari su na mene ostavile najjači utisak. Ne svetleći natpisi, ne kafići sa alpakama, ne savršene slike isod trešnjinog drveta, ništa me od toga nije fasciniralo. Samo ovih pet stvari koje sam doživela i zbog kojih sam stvari počela da posmatram malo drugačije.

Tišina u metrou – i to ne iz neprijatnosti, nego iz poštovanja

Uđeš u metro u Seulu i odmah shvatiš da si stranac. Ne zato što izgledaš drugačije, nego zato što tvoje prisustvo proizvodi zvuk. Svi, i tinejdžerke i dekice, zure u telefon. Ne čuje se ni šapat. Ne zvoni mobilni. Nema malih razgovora. Samo tišina. Duboka, kolektivna, bez trunke nelagode. Nije to zabrana, već dogovoreni mir. A ono što dodatno fascinira – ni kada je gužva, niko ne seda na mesto za trudnice i invalide. I ta tišina ti ne pritiska uši. Naprotiv – malo te nauči skromnosti.

Psi – gradski, čisti, i... kućno vaspitani

Psi u Seulu šetaju tiho i disciplinovano. Uglavnom mali, u pufnastim jaknama. U tom gradu, psi ne piške gde stignu, ne obeležavaju teritoriju. Ta stvar se rešava kod kuće – na peleni. Napolju se šeta iz uživanja, ne iz nužde. I niko to ne dovodi u pitanje. Nema "mužjak je, znaš već", nema "sad ćemo brzo samo da sredi nešto kod drveta". I ono što je najfascinantnije – ne deluje izveštačeno. Deluje kao dogovor. Kao da su vlasnici i psi zajedno odlučili da je grad za sve, a nužda za kod kuće.

Prirodu nisu nasledili – sami su je osmislili

Seul nije grad koji se razmeće prirodnim lepotama. Nema more, nema planine sa razglednice, nema reku koja deli grad na dva filmska sveta. Ali to ih nije omelo. Nimalo. Korejci imaju tu čudnu sposobnost da ono što im fali – jednostavno naprave. Pa su tako u srcu betonske džungle smestili Cheonggyecheon, veštački potok koji izgleda kao da je oduvek tu. Voda žubori između staklenih zgrada, prolaznici sede na stepenicama, deca gacaju bosa, turisti škljocaju. I sve to – dizajnirano, a deluje kao prirodna slučajnost. Nedaleko, vodopad. Pravi, sa prskanjem, hukom i tropskim biljem oko. Samo što je – stvoren. Nije se tamo slio s planine, nego iz gradske vizije da ljudima treba voda, zelena oaza, malo čuda u svakodnevnici. Parkovi, botaničke bašte pod staklom, "šume" na krovovima nebodera, teretane na otvorenom u senci javora. Čak i svetlo – noću nije napadno, nego meko, ambijentalno, skoro japanski diskretno. Sve deluje kao da je tu s razlogom.

Restorani za obrok, kafići za kafu

U Seulu, restoran je mesto gde se jede. Tačka. Nema kafe, nema kolača, nema dezerta. Tamo dođeš, naručiš hranu – pun tanjir mesa, povrća, kimčija i supa – jedeš, piješ vodu koja se podrazumeva, i ideš dalje. Ako ti se pije kafa, ideš u kafić. Ako ti se jede kolač, ideš u poslastičarnicu. I niko ne pravi kompromise. Sve ima svoje zašto. I to, verovali ili ne – prija.

Ishrana kao svakodnevna medicina

U Koreji, hleb nije osnovna namirnica. Iako su pekare prisutne, tradicionalna ishrana se i dalje oslanja na pirinač, povrće i fermentisane proizvode. Kimči uz sve. Soja sosovi, beli luk, tofu. I to je ukusno. Nije dijeta, nego svakodnevica. Žene tamo u proseku žive 82 godine – a verujem da nije do genetike, nego do načina života.

Ne znam da li bih mogla da živim tamo. Možda bih, možda ne bih. Ali mi je bilo dragoceno da odem doslovno na drugi kraj sveta i vidim kako sve ono što kod nas važi – tamo ne važi. A opet funkcioniše. Tiho, precizno, organizovano, s merom. I nije to bila egzotika. Niti šok. Više kao da sam otkrila paralelni univerzum u kojem ljudi drugačije dišu, drugačije jedu, drugačije ćute – i svejedno grade nešto zajedničko. I, da, u zemlji gde sve svetli, gde su roboti u restoranima, veš se i dalje suši na žici. Jer, ljudi su ljudi.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.