„Ne vidim svet ali ga osećam“: Slepi mladić iz Srbije sam otputovao na Siciliju i vratio se sa pričom života

Bez obzira na životne okolnosti važno je ne predati se i izvući iz njih maksimum. Upravo to čini sagovornik Ona.rs, Miloš Pržić, rođen u Smederevu 1989. godine.

Nakon završene osnovne škole u Zemunu, Miloš je školovanje nastavio u Školi za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“, posle čega završava filološki smer Smederevske gimnazije. Životni put dalje ga je vodio na Filološki fakultet u Beogradu, na kome je završio Osnovne studije italijanskog jezika, a master iz stručnog pisanog i konferencijskog prevođenja na Prevodilačkom fakultetu u Trstu (it. Scuola Superiore di Lingue Moderne per Interpreti e Traduttori).

Trenutno je na doktorskim studijama književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kako nam je rekao, očekuje da će braniti doktorat u skorije vreme. Inače je zaposlen kao istraživač saradnik na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu.

Budući da živi u Smederevu, a da je poslom vezan za Beograd, Miloš Pržić često putuje. Zato nas je zanimalo kako sve to izgleda u praksi, budući da ima potpuni nedostatak vida, te spade u red retkih ljudi koji nemaju ni percepciju svetla.

Kako funkcionište vaš svakodnevni život? Šta vam otežava svakodnevno funkcionisanje, a da li ima i nešto što vam olakšava?

- Najkraći odgovor na oba ova potpitanja jednostavno bi mogao da glasi “ljudi” i ljudi – rekao je naš sagovornik i pojasnio zašto je jedan termin pod navodnicima, a drugi ne.

- Sa jedne strane, čak i kada infrastruktura olakšava kretanje slepom čoveku sa belim štapom (taktilne staze, izraženi trotoari i drugo) nepravilno parkirana vozila se po pravilu skoro uvek ispreče na putu. Nekada je ljudima teško objasniti da im intuicija nije jača strana, pa ako oni pomisle da ja hoću da uđem u autobus, pošto prolazim pored stajališta, oni će početi da me vuku ka autobusu, bez obzira što ja pokušavam da objasnim da ne želim da uđem u autobus – objašnjava naš sagovornik i dodaje:

- Ipak, svega toga je bilo i ranije, ali srećom ima i mnogo ljudi koji će veoma odgovorno pomoći kada to zatražim ili uljudno pitati da li mi je pomoć potrebna.

Posebno naglašava da je u poslednje vreme mnogo rađeno na pristupačnosti za slabovide i slepe osobe. U tom smislu je za njih vrlo korisno ponovno uvođenje, recimo najave stajališta u gradskom prevozu.

Doduše, sve to se odnosi na veće gradove, dok u manjim sredinama, kako naglašava Miloš, infrastruktura za slepe i slabovide osobe je nepristupačnija, pa je i korišćenje taksi usluga u tom slučaju jeftinija i jednostavnija opcija.

- Ali kada su tu ljudi koji žele da pomognu, sve je lakše - ističe.

Kako funkcionišete na poslu, budući da vaš posao zahteva i mnogo čitanja?

Upravo je ovo jedno od pitanja sa kojim se Miloš često susreće, budući da se kao osoba sa potpunim nedostatkom vida bavi istraživanjima iz oblasti književnosti.

- Iako moj posao zahteva mnogo čitanja, nikada sva literatura neće biti dostupna u digitalnom obliku, sa kojim je, inače i lakše raditi. Nažalost, ne postoji veliki izbor namenskih pomagala, tako da oduvek moram da se služim skenerima ili, naročito u poslednje vreme, kamerom mobilnog telefona, kako bih se bavio svojim istraživanjima.

No, sve to ga ne sprečava da svoj posao obavlja odgovorno, ali i da putuje van granica naše zemlje.

Miloševo putovanje na Siciliju

Želja da se upozna sa Sicilijom kod Miloša datira još od studija. I ne samo da je upozna, nego i da je doživi. Ipak, bio je svestan svojih ograničenja, ali i činjenice da čak i ako krene put Sicilije, biće samo još jedan turista.

A onda je poznanstvo i drugovanje sa jednim Sicilijancem, spojeno sa željom da vidi taj deo Italije i prisustvuje jednom radosnom događaju u životu svog prijatelja, dovelo do njegovog putovanja na Siciliju.

Zašto baš Sicilija?

- Još tokom studija sam mnogo čitao o Siciliji i sve to me je mnogo privlačilo. Činilo mi se tako blizu, tako dostupno, a opet, tako daleko, jer nisam mogao da odem tamo i osetim taj duh. Iz čitanja o Siciliji i Sicilijancima shvatio sam da mi čak ni turistički odlazak ne bi pružio ono što hoću, jer turista je uvek drugi, tuđ, neko kome se ne otvaraju vrata sopstvene kuće, a taj duh se najbolje oseti među ljudima, u porodici. Znao sam da su mi šanse minimalne da sa Sicilijancima sedim na nekoj terasi, u planini ili blizu mora, svejedno, da slušam njihov govor dok jedemo školjke ili kasatu, pijemo Marsalu ili neko drugo sicilijansko vino.

I kako to obično život zna da uredi, sasvim slučajno, još tokom prijemnog ispita za fakultet u Trstu, Miloš upoznaje Salvatorea, Sicilijanca iz mesta Lerkara Fridi, koje je poznato po tome što je odatle poreklom i Frenk Sinatra.

- Salvo i ja smo bili nerazdvojni tokom studija u Trstu, a onda je svako otišao na svoju stranu, ali je ostao kontakt i dogovor da jednog dana on dođe u Smederevo, a da se nekad vidimo i na Siciliji. Pričao sam ja njemu kako bih voleo da doživim sve ovo što sam nabrojao, a on se samo zagonetno smejao i ponekad donosio od kuće bakine specijalitete, uz poneki limončelo, sanbuku ili, ređe, bocu vina – navodi naš sagovornik.

No, iako je Salvatore nekoliko puta poslom dolazio u našu zemlju, ali u Beograd, Miloš nije imao još uvek priliku da ga ugosti u svojoj kući.

I upravo prilikom jedne njegove posete Beogradu, Miloš je dobio divne vesti od svog prijatelja.

- Baš tu negde, verovatno u restoranu hotela “Moskva”, uz čašicu dunjevače, što je postalo deo tradicije kada se sretnemo u Beogradu, bio sam prvi od njegovih prijatelja kome je rekao da namerava da zaprosi Robertu, svoju dugogodišnju devojku, uz reči „Živeli brate“, što je jedna od prvih stvari koju je naučio na srpskom – kaže Miloš i dodaje:

- Tada mi je rekao da će me pozvati na svadbu, ali mi je sve bilo i dalje nedostižno: skupe karte, presedanja, trebalo je naći prihvatljiv smeštaj... Međutim, sve se onda dešavalo svojim tokom, a ostalo je, što se kaže, istorija.

Da li vas je bilo strah od puta?

- Apsolutno ne. Istina, prvi put sam putovao avionom sam, i prvi put sam leteo sa presedanjima. Kada sam nekim poslom putovao u Strazbur, a kasnije i u Madrid, bili su to direktni letovi, a nisam išao sam, tako da mi je iskustvo putovanja avionom već bilo poznato. Jedini strah, ili više briga, bila je kako naći kofer kad sletim u Palermo. Sve ostalo je bilo uzbuđujuće, ne zastrašujuće, utoliko pre što sam inače dosta putovao, naročito sa smederevskim KUD-om.

I konačno, Sicilija

Mada mnogo toga u vezi sa organizacijom putovanja baš i nije išlo naročito glatko, Miloš je uspeo da rezerviše karte, obezbedi asistenciju osoblja i krene put Sicilije.

Vest koju je dobio od svog prijatelja da će se veče uoči svadbe pevati serenada pred Robertinom kućom, učinila ga je izuzetno radosnim.

- To je, naravno, značilo ostvarenje one scene iz mašte: banda muzičara sa narodnim instrumentima i gitarama, sicilijanske pesme, sve to uživo u iskonskoj, lokalnoj atmosferi, bez pompe, preterivanja i ukrašavanja zbog prisustva stranih turista.

Očekivano, na Siciliji je mnogo više onoga što mu se dopalo od onoga čime baš i nije bio oduševljen.

- Dopala mi se njihova srdačnost, mada me to nije iznenadilo, pošto sam već poznavao Robertu i deo Salvatoreove rodbine, a imao sam u Trstu još drugara sa Sicilije – objašnjava naš sagovornik i dodaje:

- Međutim, jedna njihova karakteristika nekada zna da bude problematična, mada su Italijani inače po tome stereotipno poznati. Na primer, terensko vozilo koje je trebalo da doveze svatove od parkinga do manastira gde će se održati venčanje, kasnilo je dobrih pola sata.

Ali ono što posebno izdvaja jesu mirisi…

- Ono što me je najviše iznenadilo jeste utisak da cela Sicilija miriše na domaće kolače: kuće, zidovi, posteljina, sve miriše na lepe, sveže, domaće kolače! Ne znam kako, možda je to neki moj subjektivni osećaj, nekakva sinestezija, ali tako je, i ne tvrdim to samo ja.

Iz ove perspektive, da li mislite da je trebalo da se upustite u tu avanturu?

- Mislim da je odgovor jasan. Imam već planove kako da od Đenove do Palerma idem brodom, saznao sam da su cene više nego pristupačne, ali otom-potom.

Da li postoji neka poruka, koju želite da pošaljete našim čitaocima? Posebno onima koji se možda susreću sa životnom situacijom nalik vašoj?

- Kada me ljudi pitaju „kako“, oko najrazličitijih stvari ili kada me pitaju da li je teško, ja često kratko odgovorim: „Ili plivaš, ili toneš“. To u životu zaista jeste tako, bez obzira da li čovek vidi, ne vidi, ima ili nema neki konkretan problem.

Samosvestan i sposoban, Miloš Pržić ne ističe činjenicu da ne vidi, osim u situacijama kada je to neophodno, kao recimo kada je tražio asistenciju osoblja avio-kompanije. Iako priznaje da o tome može da govori vrlo otvoreno, stava je da to ni njega niti bilo koga drugoga ne određuje kao osobu.

- Jeste to deo mene, kao što je deo mene i moje ime, ali to ne određuje mene identitetski. A čovek ako “ne pliva”, to jest ne radi na sebi, ne obrazuje se, ne stiče nova znanja i iskustva, neminovno se prepušta stagnaciji i dekadenciji. I upravo to je velika zamka u koju padaju i najpametniji i najobrazovaniji ljudi: osnuju porodicu, nađu posao, zadovoljni su svime i onda krene rutina koja nakon dvadesetak godina od veoma perspektivnog čoveka napravi “olupinu”, a da on ni sam nije toga svestan – pojašnjava Miloš Pržić i zaključuje:

- Nema stajanja, sve se kreće, u ovom ili onom smeru. “Plivanje” kroz život je nekad zahtevno i naporno, ali alternativa je samo jedna.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.