Na ovoj srpskoj reci nekada su radile čak 83 vodenice: Jedna je važila za najveću u zemlji

Danas o njima svedoče ostaci objekata, požuteli zapisi i priče koje se prenose među meštanima, ali nekada su vodenice bile žila kucavica čitavih sela. Na rekama kruševačkog kraja mlelo se žito, čekao red za brašno, sklapali poslovi i razmenjivale vesti.

Zahvaljujući Rasini, Moravi, Bistrici, Lomničkoj i Nauparskoj reci, područje Kruševca imalo je odlične prirodne uslove za rad vodenica. Pre nego što su ih zamenili električni mlinovi, od vode, kamena i veštine vodeničara zavisilo je svakodnevno snabdevanje stanovništva brašnom.

Istoričarka Narodnog muzeja Kruševac Suzana Jugović objašnjava da su vodenice još od srednjeg veka predstavljale jedan od najčešćih načina mlevenja žitarica. Iako nema mnogo podataka o najstarijim objektima, pretpostavlja se da su na ovom području postojali mnogo pre 19. veka.

Na Rasini je bilo oko 50 vodenica

Prema podacima koji se odnose na period od 1930. do 1950. godine, na Rasini je radilo oko 50 vodenica. Većina je imala jedno vitlo, odnosno jedan kamen, dok su veće vodenice imale dva ili više.

Vodenice sa dva vitla postojale su u Mudrakovcu, Donjem i Gornjem Stepošu, Lipovcu, Nauparu i Lomnici. Manji objekti pominju se u Šavranu, Šogolju, Majdevu, Suvaji, Grkljanima, Štitaru, Žarevu, Vitanovcu, Jablanici, Bucima, Petini, Dvoranu i Modrici.

Prema jednom predanju, njihov broj je bio još veći. Navodno su u vreme kneza Miloša, između 1815. i 1839. godine, na Rasini, od Kruševca do Suvaje, radile čak 83 vodenice.

Nisu mogle da budu podignute bilo gde

Za izgradnju vodenice nije bila dovoljna samo reka. Teren je morao da ima odgovarajući nagib kako bi voda dovoljno brzo pokretala masivni točak.

Pravljen je i jaz kojim je deo vode usmeravan prema vodenici. Objekat je morao da bude zaštićen od poplava, leda i naglog povećanja vodostaja, mada ni dobra lokacija nije uvek mogla da ga sačuva.

Kukljinsku vodenicu, koja se najduže održala, na kraju je odneo led na Moravi.

Najveća vodenica u Srbiji

Posebno mesto u istoriji ovog kraja zauzimala je Gospodarska vodenica na Rasini, u blizini Kruševca. Nalazila se na imanju Đorđa Simića, državnog savetnika i poslanika u Petrogradu.

Bila je to velika vodenica sa više kamenova, koju je pokretala voda snage procenjene na oko 80 konjskih snaga. Država je 1888. godine otkupila Simićevo imanje i na tom prostoru podigla Zavod "Obilićevo".

Prema jednom predanju, vodenica je ranije bila u vlasništvu kneza Miloša. Arsa Pajević opisao ju je 1889. godine kao "najveću vodenicu u Srbiji".

Na istom mestu ukrstili su se svakodnevni život i državna istorija. Kralj Aleksandar I Obrenović položio je 16. juna 1889. godine na Rasini kod Kruševca temelj druge srpske vojne barutane.

Vodenice su često imale više vlasnika

Mnoge seoske vodenice građene su ortački. Svaki vlasnik imao je određen broj dana tokom kojih je mogao da je koristi, a raspored je bio unapred utvrđen.

Vodeničar je primao žito, usmeravao vodu, održavao jaz, klepao kamenje i obavljao manje popravke. Za mlevenje je dobijao ušur ili ujam - deo samlevenog žita ili brašna.

Veće popravke zajednički su plaćali i obavljali svi vlasnici.

Mesto rada, ali i susreta

Osnovna svrha vodenice bila je proizvodnja brašna, ali su ljudi, čekajući svoj red, razgovarali, razmenjivali vesti i dogovarali poslove.

Tokom ratova vodenice su imale još veći značaj jer su omogućavale snabdevanje stanovništva osnovnom hranom. U istorijskim izvorima zabeleženi su čak i pokušaji pljačke brašna.

Vodenica starija od 140 godina

U selu Pojate nalazi se Šiljčeva vodenica, podignuta pre 1880. godine. Kasnije je pripadala porodici Simić i menjala imena po svojim vlasnicima - bila je poznata kao Radisavljeva, Slavkova, Brankova i Sašina vodenica.

Prostire se na oko 150 kvadratnih metara, imala je četiri vitla i veštačko vodeno korito dugačko približno kilometar i po. Radila je sve do šezdesetih godina prošlog veka.

Posebno neobično izgledale su moravske vodenice postavljene direktno na reci. Stajale su na dva čamca, od kojih je jedan podsećao na skelu, a celo postrojenje bilo je snažnim gvozdenim konopcem vezano za obalu. Stanovnici Jasike nazivali su ga "vint".

Razvoj industrije, električni mlinovi, česte poplave i zasipanje jazova šljunkom postepeno su ugasili većinu tradicionalnih vodenica. Njihova priča ipak nije nestala. Sačuvana je u ostacima građevina, arhivama, stručnim knjigama i sećanju na vreme kada su voda i vodenički kamen hranili čitava sela.

(Ona.rs / KruševacGrad)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.