Životna ispovest Sande Rašković: "Kad izgubite dete, umrete unutra"

Sanda Rašković Ivić je žena čija je životna priča isprepletana porodičnom tragedijom, medicinom, politikom i ličnim usponima i padovima. Iako se školovala da postane lekar, profesionalni put ju je odveo u političke vode, gde je ostavila značajan trag. Rođena i odrasla u Dalmaciji, sudbina ju je, usled ratnih dešavanja, dovela u Beograd kao izbeglicu sa dvoje male dece. Njen otac, Jovan Rašković, bio je osnivač Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj, a porodična istorija i politički angažman oblikovali su i njen život. Nakon teške porodične tragedije, odlučila je da svoje iskustvo pretoči u autobiografiju Život ide dalje, u kojoj otvoreno piše o bolu, gubicima i snazi da se nastavi dalje.

Moja prva sećanja iz detinjstva vezana su za Dalmaciju, za noninu (baka na italijanskom) kuću na rivi u kojoj smo stanovali. Sećam se da je bilo mnogo svetla, živosti... Pamtim brodove koji pristaju, tatu koji me drži u prozoru i govori mi odakle ti brodovi dolaze i kuda idu, priča mi o ljudima i krajevima...

Preporučujemo

Šibenik je bio prijatan grad, ušuškan između prirodne zatvorene luke i brda pokrivenih borovom šumom. Pamtim to osećanje slobode u igri napolju. Ulica u kojoj su mama i tata kao lekari dobili stan bila je blizu ulice u kojoj je živeo Arsen Dedić. Sećam se njegovih koncerata u bašti hotela "Krka". Bili smo svi ponosni što imamo tri čuvena pevača iz našeg grada i stalno je bila diskusija koji je najbolji, Arsen, Vice (Vukov) ili Mišo (Kovač). Nikad nisam bila u dilemi, za mene je Arsen vazda bio najbolji. Dražena i Acu Petrovića sam poznavala preko mog oca, koji me vodio na košarkaške utakmice. I oni su bili zvezde u Šibeniku.

Rođena u Zagrebu

U Šibenik sam došla da živim kad su mi bile nepune tri godine. Rođena sam u Zagrebu, gde su moji roditelji studirali medicinu, i na njihovoj poslednjoj godini studija ja sam se rodila. Živeli smo kod dede i bake Raškovića u Palmotićevoj ulici u centru Zagreba. Kada su roditelji diplomirali i završili pripravnički staž, trebalo je po tadašnjim uredbama da odu u unutrašnjost i tamo rade. Pošto je mama bila iz Šibenika, bilo je najprirodnije da tamo i odu, jer su oboje imali priliku da dobiju specijalizacije koje su želeli, mama internu medicinu, a tata neuropsihijatriju.

Mamina mama, moja nona, Italijanka je iz Trsta. Mama i nona su govorile italijanski onda kada tema o kojoj su razgovarale nije bila za dečje uši. Tako sam ja malo-pomalo naučila italijanski. Leti su nonini rođaci dolazili da nas posete i atmosfera je bila kao u Felinijevim filmovima, svi govore u isti mah, a nonin stari stric odmerava mladu služavku koja se sagnula pored njega s poslužavnikom punim ribe na žaru. Svi skaču, lete uvrede da je "stari jarac" i sramota za familiju. Posle dve minute sve se smiruje, nastavlja se s ručkom i razgovor teče kao da se ništa nije desilo.

Nisam volela fiziku i matematiku

Bila sam veoma odgovorno dete, škola mi je dobro išla. Nisam baš volela matematiku i fiziku, i moja mama je to sa mnom predano vežbala, ali ostale predmete sam rado učila. "Uči, lepo je znanje", govorila mi je mama i zaista sam volela da saznajem. Volela sam da čitam. U kući su roditelji često bili za knjigom, bilo da se radilo o stručnim medicinskim knjigama ili beletristici. Tata bi nam uveče čitao naglas. Volela sam kada čita pesme Jesenjina, Dučića, Rakića, Ujevića, Vojislava Ilića. Nisam tada ni sanjala da ću se udati za Ilićevog praunuka Aleksandra Ivića. Čitali smo i odlomke iz Biblije i to je bila moja veronauka.

Studije medicine

Kada rastete u kući sa dvoje lekara i tome pridodate da je i moj stric Srđan bio lekar, medicina je sveprisutna i ne možete je ne voleti. Kao devojčicu me zanimala arheologija i čak sam išla i s grupom arheologa na iskopavanja. Volela sam i more i podmorski svet, da ronim i otkrivam svet koji je skriven ispod tog plavog prostranstva. Bila sam opčinjena emisijama Žaka Kustoa o istraživanju podmorja.

Na kraju sam se odlučila za medicinu i uspešno položila prijemni ispit na Medicinskom fakultetu u Zagrebu. U Zagrebu je živela s porodicom moje teta Vjera, tatina sestra, što mi je davalo sigurnost u prvom odvajanju od roditelja, koje sam i želela, ali me i plašilo. Zagreb sam poznavala odranije, tu su studirali moji roditelji i osećala sam neku vrstu kontinuiteta i bliskosti. Brzo sam se uklopila u društvo na fakultetu, ali sam se u Zagrebu prvi put srela sa otvorenim hvaljenjem tipa "ujak mi je bio ustaški satnik". Bila sam zgranuta.

Prve uvrede

U Zagrebu sam doživela emotivna i profesionalna ostvarenja. Volela sam studije medicine, naročito kad smo počeli s vežbama na klinici i pacijentima. Uvek me više zanimala praktična medicina od fundamentalnih nauka. Rodila sam dvoje dece, završila specijalizaciju, magistrirala. Godine 1990. atmosfera se jako promenila. Počelo je otvoreno iskazivanje netrpeljivosti prema Srbima. Uvrede, potpisivanje lojalnosti (što sam naravno odbila kao poniženje), pa na kraju i fizički napad uverili su me da iz mog rodnog Zagreba treba da odem. Imala sam mogućnost da odem u Trst, jer sam sarađivala s tršćanskim psihoterapeutima, ali sam se odlučila za Beograd. Mislila sam da treba da idem tamo gde je moj narod i da delim sudbinu, ma kakva bila. U Trstu bih bila stranac, jer sam doživela da me u Zagrebu, gde sam rođena, tretiraju kao stranca, a najekstremniji kao neprijatelja.

Nova ljubav

U Beogradu sam lepo primljena. Zaposlila sam se u bolnici "Dr Laza Lazarević" i tu sam stekla životne prijatelje. Doktorirala sam na Medicinskom fakultetu, ponovo se zaljubila, srećno se udala i dobila sina Jovana. Imala sam i pristojnu, ali i napornu političku karijeru nakon demokratskih promena 2000. godine.

Život u Italiji

Period koji sam provela kao ambasador u Italiji bio je ispunjen lepotom zemlje i ljudi. S Italijom smo imali otvoreno jedino pitanje Kosova i Metohije. Italija je bila zemlja u kojoj je NATO bombardovanje SR Jugoslavije postalo unutrašnje političko pitanje. Desetu godišnjicu bombardovanja smo obeležili velikim skupom u Ambasadi Srbije, gde su govorila značajna imena italijanske kulture, politike i medija. Ali još na tri mesta u Italiji su Italijani samoinicijativno organizovali skupove u spomen na protivljenje bombardovanju naše zemlje. Italijani imaju specifičan stil rada i ponašanja. Mislite da ništa neće ispasti kako treba, a na kraju sve dođe na svoje mesto i sve bude perfektno. Kao ambasador, pored redovnih obaveza, povezala sam se sa akademskom zajednicom i zajednički smo napravili nekoliko važnih skupova vezanih za srpsku istoriju, kulturu i umetnost. Želela sam da asocijacije na Srbiju i srpski narod ne budu samo "Milošević, Mladić, Srebrenica", već srpski srednjovekovni manastiri i veze Srbije i Italije, Dositej Obradović, koji je deo života proveo u Italiji, Ivo Andrić, naš nobelovac i diplomata koji je službovao u Italiji, Dučić i Rakić, pesnici i rimski ambasadori, garibaldinci na Drini...

Tragedija

U poslednjih nekoliko godina zadesile su me dve tragedije. Umro mi je suprug. I umro mi je sin. Moj muž je dugo bolovao, na kraju se i mučio i razum mi je govorio da sam imala dovoljno vremena da se pripremim za njegov odlazak. Ipak, nisam bila spremna. Pre nego što će pasti u agoniju, koja je trajala nekoliko sati, rekao mi je: "Volim te." I to je poslednje što je izgovorio.

Umro je u svom krevetu, u kući, svom sinu i meni na rukama. Pozvala sam njegove ćerke. Zajedno smo ga spremili za putovanje u večnost i zapalili mu sveću. Tek kasnije sam videla koliko nisam prihvatala da je kraj, pošto nisam imala spremnu sveću i odjednom nisam mogla da se setim gde držim sveće. Desilo se to 27. decembra u tri sata noću. Kad smo spremili i obukli mog supruga, zagrlili smo se i plakali, moj sin, moje dve pastorke i ja. Onda su se deca povukla u drugu sobu i ostavila su nas dvoje, mog muža i mene, same.

Sedela sam najpre na stolici, a onda sam legla pored Aleksandra, koji je bio obučen u košulju i odelo. Uzela sam njegovu ruku, još je bila topla. Pala mi je na pamet misao koju su izgovorili stoici u antičkoj Grčkoj: "Mi smo tu, smrti nema, smrt je tu, nema više nas." Ja sam bila tu i smrt je bila između Aleksandra i mene, u sobi.

Aleksandrova sahrana bila je 30. decembra, po vlažnom, hladnom i tmurnom danu. Korona je sprečila mnoge njegove kolege i naše prijatelje da dođu. Dok smo išli u povorci za njegovim kovčegom, držeći me pod ruku, naš sin Jovan je recitovao pesmu svoga čukundede Vojislava Ilića: "Sivo sumorno nebo... Sa starih ograda davno, / Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže, / A dole skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; / Sve mračna obori jesen, I sve je pusto i tavno, / Bez života je sve. / Izgleda da samrt umornu prirodu steže, / I ona tiho mre... / A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi, / Ubogi sprovod se kreće. Mršavo, maleno kljuse, / Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi / I kiša dosadno sipi, a sprovod prolazi tako, / Pobožno i polako."

I zaista, u vreme posle Sanjine sahrane, kad su se gosti posle daće razišli i naš dom ponovo postao tih, činilo mi se da moj život prolazi baš kao sprovod iz Vojislavljeve pesme, da prolazi pobožno i polako.

Odlazak roditelja

Smrću roditelja zatvara se poglavlje našeg života u kom smo bili nečije dete, odraslo, čak i matoro, ali ipak dete. Moj otac Jovan Rašković je bio neuropsihijatar i lider Srba u Hrvatskoj. Iako nikad do 1990. godine nije bio angažovan u politici, otkad ga pamtim bio je zainteresovan za društveno-politička dešavanja u Jugoslaviji. Odlazio je u čuvenu Korčulansku školu, i tamo sam kao mala devojčica upoznala profesora Dragoljuba Mićunovića, akademika Ljubomira Tadića i druge filozofe i praksisovce. Redovno je odlazio na skupove "Nauka i društvo" u Dubrovnik. Mama i ja bismo mu se priključivale u neformalnom delu tih susreta.

Još kao devojčica prisustvovala sam sjajnim diskusijama koje su se vodile na terasi naše kuće. Danas vidim kako su svi ti ljudi bili potpuno lišeni vlastoljubivosti, koliko su se iskreno i sa uverenjem zalagali za društveno dobro i koliko su ulogu intelektualca shvatali kao ulogu nekog ko ne sme da ćuti i ko treba da ima bezmalo prosvetiteljsku ulogu.

U kuću su nam dolazili

Kod nas su dolazili i boravili pisci Dobrica Ćosić, Momo Kapor, pesnici Matija Bećković i Tanasije Mladenović, novinar i pisac Igor Mandić, general Gojko Nikoliš, akademik Ljubomir Tadić, režiser Arsa Jovanović, čuveni Borislav Mihajlović Mihiz... Sećajući se tih razgovora danas, vidim koliko su svi ti ljudi bili dobromisleći i dobroželeći, gotovo naivni. Moj tata je imao široku i otvorenu dušu i voleo je da se druži i dopisuje s ljudima koji su imali drugačije stavove. Imao je tako vrlo živahnu prepisku s Herbertom Markuzeom, levičarskim filozofom, a nekoliko pisama je izmenio i sa Erihom Fromom. Žao mi je što su ta pisma izgorela kad je naša kuća minirana, 1992. godine. Nemam zato nijednu sliku iz detinjstva.

Moj pokojni sin Jovan, koji je fizički i duhovno veoma ličio na mog oca, čije ime je nosio, bio je u Zagrebu na nekom skupu 2021. godine i tamo je sreo studente iz Šibenika koji su mu rekli kako su im stariji pričali koliko je Jovan Rašković bio dobar lekar.

Moj otac je verovao da aktivnim uključivanjem u politiku može da doprinese zaštiti nacionalnih i socijalnih interesa Srba u Hrvatskoj. Njega je u politiku doneo talas velikog srpskog nezadovoljstva i straha srpskog naroda, straha koji je izazvalo buđenje neoustaške ideologije u Hrvatskoj, uz otvoreno pokazivanje netrpeljivosti, u nekim trenucima i mržnje prema srpskom narodu. Matija Bećković je o mom ocu rekao da je on ostao Srbin i kad je završio najviše škole. I zaista, nije se odrodio od svog naroda...

U Beogradu je bio na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke, a kako se nisu mogle "prelaziti republičke granice", stranka koju je osnovao u Hrvatskoj 17. februara 1990. godine bila je Srpska demokratska stranka. U februaru 1990, HDZ je održao veliki skup u Zagrebu i Tuđman je dobio frenetičan aplauz na rečenicu da je "NDH bila vjekovna težnja hrvatskog naroda", pa je svakako ova odrednica "srpska" za SDS bila neophodna. Stranka je osnovana na demokratskim principima, jer to nacionalno nije bilo nacionalističko u šovinističkom smislu.

Politika donosi puno muka

Tata je uvek isticao da je bolje 100 godina pregovarati nego jedan dan ratovati. S tom postavkom on je tražio maksimalna prava za Srbe, ali bez rata. Poznata je njegova rečenica kada su mu tražili oružje: "Ja mogu da vas vodim u miru, a u rat neću da vas vodim." Ubrzo Milan Babić, uz pomoć Slobodana Miloševića, pravi puč u SDS i staje na njegovo čelo. Puč je napravljen dok je moj otac boravio u SAD, gde je sakupljao finansijska sredstva za RTV Knin. Kad je došao da gostuje u emisiji na Radio Kninu, od strane babićevaca je bio "za revere" izbačen napolje. Strah da bi njegovo obraćanje moglo da utiče na ljude je bio prevelik. Mejnstrim politika SDS počela se drastično razlikovati od politike mog oca i politike koju je stranka imala od osnivanja.

Politika je mom ocu donela samo muku i sekiraciju, netrpeljivost i mržnju sredine u kojoj je živeo i radio decenijama, ali i zavist beogradskog Miloševićevog režima. Doživeo je upravo ono o čemu je pisao i veliki Meša Selimović: "Ako se izdigneš iznad ljudi, pripremi se na mržnju." Neki su mu zavideli na statusu istaknutog neuropsihijatra u Jugoslaviji, neki ga nisu voleli jer je bio omiljen u narodu, a pojedini političari su se plašili njegove popularnosti.

Tatu sam videla dva puta kako plače: jednom kad mu je umrla majka, a drugi put kad je dobio vest o smrti prijatelja i kolege psihijatra Srbe Stojiljkovića. Teško mu je palo što je morao da napusti Šibenik, a u Beogradu je mirnije živeo. Poslednji put sam oca videla živog julske večeri 1992. godine, kad me s ćerkom vozio do autobusa koji je polazio za aerodrom Feriheđi u Budimpešti, odakle sam išla u posetu prijateljici Ani Ćosić i njenoj porodici. Pričali smo uz put, a i dok smo na stanici čekali da stigne autobus. Sećam se da smo sedeći na klupi i jeli sladoled. Tata je govorio o pogubnosti državne politike, o sankcijama i mukama koje će nam doneti. Umro je dva dana posle toga, a pošto mu je javljeno da je protiv njega pokrenut sudski postupak sa optužbom da je radio na razbijanju ustavnog poretka Republike Hrvatske, da mu se sudi u odsustvu, jer je u bekstvu, i da ga očekuje kazna od 15 godina strogog zatvora. Tog dana je radio u ordinaciji u Bolnici "Sveti Sava", otišao je posle u NIN da preda tekst svog, rekla bih, testamentarnog odgovora na tu optužbu.

Moja majka

Moja mama je umrla s punih 90 godina. Bila je do kraja života bistrog uma, uredna, sređena, prava dama. Na kraju više nije htela da živi. Smrt mog sina, a njenog unuka Jovana pogodila ju je toliko da je svaki dan želela da ode sa ovog sveta kod svoja dva Jovana. Danas kad je nema, sećam se mame kao mlade žene, visoke, uspravne, uvek najlepše na roditeljskom sastanku. Bila je nežna, a stroga, posvećena, a nezavisna. Mama je bila autoritet.

Moj Jovan

Ne postoji teži i za ljudsku dušu razorniji događaj od gubitka deteta. Niko ne bi trebalo da doživi da hoda iza mrtvačkog sanduka svog deteta i ispraća ga na večni počinak.

Moj sin Jovan rođen je 6. marta 1997, istog datuma kad i njegov tata, koji je rođen 1949. godine.Posle carskog reza nisam odmah mogla da se razbudim, pa mi je babica prislonila Jovanov obraščić uz moj obraz. Još i sada mogu da dozovem u sećanje dodir te mekane i nežne kože lica mog malenog sina. Odmah sam došla k sebi i razbudila se. Pamtim da je prvo što sam ugledala bilo bucmasto malo lice, paperjasta nakostrešena kosica i maleni ružičasti dlan koji kao da je protežući se želeo da me pomazi. Od tog prvog dodira do poslednjeg zagrljaja, zahvalna sam za svaki trenutak proveden s njim.

Jovan je isti neodoljiv osmeh i mio pogled koji je imao u detinjstvu sačuvao do kraja. Uz to, lakoću i jednostavnost u pomaganju drugima. Kad je bio uključen u akcije organizacije "Krov nad glavom", s lakoćom je ustajao rano, da primi dežurstvo ispred kuće nekih Roma koje su hteli da isele ili nekih drugih ljudi. On koji je bio noćna ptica i kog sam morala više puta dozivati i izbacivati iz kreveta da stigne u školu ili na fakultet. Zaneseno je branio pravo ljudi na nepovredivost i sigurnost njihovog gnezda. Suprug i ja smo u početku mislili da se on samo igra, i tek kasnije smo spoznali njegovu posvećenost u borbi "za potlačene", kako je govorio.

Pamtim njegov glas, a voleo je da priča i umeo je. Zlatousti moj! Sećam se kad smo putovali do mora u Crnoj Gori kako je pričao o predelima i ljudima iz tih krajeva kroz koje smo prolazili, kako je recitovao Njegoša, Dantea na italijanskom. Kako je bio potresen u Prebilovcima u Crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg, u Jasenovcu, gde smo pronašli neke Raškoviće i neke Iviće, kako se radovao Dalmaciji, koju je doživljavao kao mitsku zemlju svojih predaka, i manastiru Krka, kako je uživao u galeriji Ufici u Firenci, muzeju impresionista u Parizu, kako su mu oči sijale na Akropolju, kako je ostao bez daha podno piramida u Gizi...

Smogla sam snage i napisala knjigu "Život ide dalje", koju je objavila Vukotić medija. Tu nisam ništa prećutala. Nastala je kao uspomena na mog sina Jovana i posvećena mojim unucima Mirku, Slavku i Žarku.

Nova snaga

Zbog neuspeha na izborima odlučila sam da se povučen iz politike. Studenti su mi danas vratili veru da u našem narodu nije zacario rajinski mentalitet i da borba za pravdu i slobodu jeste suština mladosti. Moja porodica i ti mali trenuci sreće mi mnogo pomažu da prebrodim teške gubitke u životu. Zahvalnost što su oni koje sam volela, a kojih više nema pored mene, nekad bili tu, što sam imala sreću da s njima delim život i srećne trenutke, kojih je bilo mnogo, daje mi snagu da nastavim dalje. Kad izgubite dete, umrete iznutra, a spolja ste živi. I tom životu treba dati smisao. A smisao mu daju upravo ti zajednički proživljeni trenuci sreće i ljubavi, ljubavi koju treba da prenesemo onima koje volimo, a koji su živi. Tako i one kojih nema činimo prisutnima i živima.

O tome kakva sam baka treba da sude moja ćerka i moja tri unuka. Oni su smisao mog života i uživam u svakom trenutku provedenom s njima, čak i kad su "nevaljali". Zahvalna sam što mogu da učestvujem u njihovim životima i gledam kako od beba postaju dečaci. Volela bih da dočekam da postanu momci, ljudi u vrednosnom smislu te reči i da onda mirno sklopim oči.

Poruka za kraj

Teško je govoriti o zadovoljstvu životom kad doživite teške i bolne gubitke i kad vam smrt dugo pravi društvo. Ipak, život treba ceniti u njegovom punom trajanju, i kad ga tako sagledavam, vidim i osećam koliko sam ljubavi i radosti u životu imala i koliku mi radost i ljubav pružaju moji unuci, deca, šira porodica i prijatelji. Nemam kajanja, jer i pogrešni izbori su mi pomogli da izrastem i obogatili me iskustvom.

Moj sin Jovan je voleo da čita istorijsku i filozofsku literaturu. Uz njega sam pročitala Paskalove "Misli", klasično delo za sve one koji tragaju za smislom i koji smatraju da filozofija ljudima treba da pruži uputstvo kako da žive. A ja sam shvatila da je smisao života sam život i ljubav koju primamo i dajemo. Treba živeti i treba voleti.

(Ona.rs / Kurir)