NE BOJIMO SE MRAKA, NEGO VAS: Žene napravile MAPU svih mesta u Beogradu gde su ZLOSTAVLJANE - ovo je jezivo!

Zamislite da ne smete da se krećete sopstvenim gradom bez straha. Da li je ulica dovoljno osvetljena? Da li je previše kasno? Kako sam obučena? Da li sam sama? Ova pitanja, koja svaka žena u Beogradu svesno ili nesvesno postavlja sebi svakog dana, nisu plod preterane brige, već bolna stvarnost. Inicijativa "Ne plaši se mraka" i potresna "Ženska deklaracija bezbednosti u javnom prostoru", autorki Hristine Cvetinčanin Knežević, Jelene Vukićević i Anđele Zubac, donose bolnu istinu - svedočenja žena koje su preživele seksualno uznemiravanje i nasilje na ulicama, u prevozu, parkovima, pa čak i u klubovima.

Beogradska "Mapa srama": Gde nas vrebaju napadi?

Sinoćni događaj u Beogradu, posvećen predstavljanju ove deklaracije, bio je više od puke prezentacije – bio je poziv na buđenje. Analiza, nastala na osnovu čak 70 svedočenja Beograđanki, ogolila je poražavajuću istinu: nasilje u javnim prostorima nije izuzetak, već strukturalna, svakodnevna pojava i sistemski neadresirano.

Preporučujemo

Centralna tačka ove deklaracije je šokantna "mapa srama" - digitalna mapa seksualnog nasilja u Beogradu, kreirana od strane neformalne grupe "Sestre, drugarice". Ova mapa vizuelno dočarava razmere problema i jasno pokazuje gde su najopasnije tačke za žene u našem gradu. Članice grupe su u mnogim razgovorima sa drugim ženama shvatile da u pitanju nije lični osećaj, nego sistemski problem.

Ovo su "krizne tačke" Beograda, mesta gde se najčešće dešavaju napadi:

Javni transport i stajališta: Autobusi, tramvaji i trole su najčešće lokacije, čak je zabeležen jedan slučaj u taksiju.

Ulice i parkovi, zelene površine: Nedostatak svetla i izolacija su često iskorišćeni.

Noćni život i klubski prostori: Dešava se da obezbeđenje ne zna kako da postupi u slučaju prijave.

Podzemni prolazi, nadvožnjaci, ulazi i haustori: Često su mesta napada, baš kao i zelene površine, zbog povremene izolacije i nedostatka prolaznika.

Konkretne lokacije koje su se našle na mapi srama uključuju:

Zeleni venac i okolina

Novobeogradski blokovi

Deo oko Arene

Ušće

Fakultet dramskih umetnosti

Mostarska petlja

Autokomanda

Ovo su delovi Beograda u kojima najviše devojčica, devojaka i žena doživljava neki oblik seksualnog nasilja.

Bolna svedočenja: "Bila sam u baru... muškarci su dodirivali i mene i prijateljice"

Iskustva žena su poražavajuća. Jedna od ispitanica je ispričala:

- Bila sam u baru sa tri prijateljice, muškarci su dodirivali i mene i prijateljice, direktno i neprestano buljili stvarajući neprijatnu atmosferu, a zatim je u ženskom toaletu jedan od njih ušao za mnom i fizički sam ga odgurala van toaleta i sa sebe.

Druga je svedočila o prolasku kroz podzemni prolaz:

- Prolazila sam kroz prolaz ispod Autokomande gde je osim mene bio samo jedan muškarac koji je stajao i masturbirao... Pogledao me i nasmejao se čim me je uočio i nastavio je da me gleda ... Krenula sam da trčim ka autoputu gde me je drug pokupio kolima.

Ovo su samo delići, a ovakvih svedočenja ima na desetine. Žene su svedočile o fizičkom i seksualnom nasilju, ali i o komentarima negativnog sadržaja, prozivkama i praćenju, svemu onome što uništava osećaj slobode i prisiljava nas da neprestano planiramo rute i strategije kako bismo bile bezbedne. Znaš ono kad moraš da razmišljaš kojom ulicom da ideš, koga da pozoveš na telefon? E pa, to je to.

Zašto ćutimo? Sramota mora da se prebaci na nasilnika!

O doživljenom iskustvu seksualnog uznemiravanja žene retko progovaraju , a ono je svakodnevno prisutno svuda - na ulicama, u blokovima, u dečjem parku, pored bolnice, na putu do pošte, u Maksiju, u klubovima, u gradskom saobraćaju.

- To nam pokazuje da žene nigde, pa ni u sopstvenoj zgradi, nisu bezbedne, kažu iz grupe "Sestre, drugarice".

O seksualnom nasilju se, dodaju, govori tiho, šapatom, sa zadrškom, često uz podsmeh, sumnju ili minimizaciju. "Tema seksualnog nasilja nije nevidljiva - ona je potisnuta. Skrajnuta. Prikrivena iza narativa o preosetljivosti, preuveličavanju, iza uputstava ženama kako da se ponašaju da ga izbegnu, umesto jasne osude onih koji ga čine. Govorimo o njemu tek kada više ne može da se zataška – kada telo postane vest, kada trauma postane spektakl. A i tada, govorimo bez stvarne namere da slušamo, da verujemo, da menjamo."

Poziv na akciju: Nećemo da se plašimo mraka!

Ova deklaracija nije samo puki tekst - to je poziv na akciju, baziran na bolnim iskustvima, ali i nadom da se stvari mogu promeniti. Odgovornost za nasilje koje žene svakodnevno doživljavaju ne leži na njima, već na sistemima koji ne funkcionišu, institucijama koje ćute i društvu koje okreće glavu.

Šta je seksualno nasilje?

Seksualno nasilje je bilo koji oblik seksualnog ponašanja nad osobom bez njenog pristanka. Podrazumeva prisilu, ucenu, manipulaciju ili upotrebu sile s ciljem ostvarivanja seksualnog čina ili ponašanja koje osoba ne želi. Oblici seksualnog nasilja su silovanje, nepoželjni komentari, dodiri, gestovi ili poruke seksualne prirode, bilo kakav fizički kontakt koji ima seksualnu konotaciju, a osoba se s tim nije složila, iskorišćavanje osobe za seksualne radnje radi dobiti, ucene, trgovine ljudima, prisiljavanje na gledanje pornografije ili izvođenje seksualnih radnji pred drugima, slanje eksplicitnih poruka, deljenje intimnih fotografija bez pristanka. Ključna stvar kod seksualnog nasilja je nedostatak slobodnog i jasnog pristanka.

Oko pet odsto žena u Srbiji, njih 170.000, preživelo je seksualno nasilje posle svoje 15. godine, pokazalo je istraživanje OEBS-a iz 2019. godine. Tri godine kasnije, 9,2 odsto ispitanica koje su učestvovale u istraživanju organizacije Femplatz reklo je da je doživelo silovanje ili pokušaj silovanja u javnom prostoru.

(Ona.rs)