Zvezda venecuelanskih telenovela rođena je u Kruševcu: Marija je preživela logor i rat, pa postala Alonso

Najznanimljiviji su oni ljudi čiji životi deluju kao da su sastavljeni od nekoliko različitih epoha. Baš kao da su proživeli više sudbina u jednoj. A Marija Golajovski Zaira je upravo jedna od njih.

Rođena u Kruševcu kao ćerka ruskih emigranata, detinjstvo je provela između dva rata, dva režima i dve domovine. Sedmi rođendan dočekala je u nacističkom logoru, oca izgubila pre nego što je stigla da ga zaista upozna, a zatim se sa majkom ukrcala na brod koji ih je odveo na drugi kraj sveta. Tamo nije znala jezik, nije imala novca niti ikoga ko bi joj otvorio vrata. Ipak, upravo će u toj zemlji, hiljadama kilometara daleko od Srbije, postati jedna od najvećih glumačkih zvezda Venecuele, žena koju su milioni gledalaca poznavali kao Ameriku Alonso, ne sluteći da se iza tog imena krije devojčica iz Kruševca koja je nekada preživljavala glad i logor.

Preporučujemo

Njena priča nije samo priča o glumačkom uspehu. Ona govori o tome koliko jedan život može da se promeni, koliko daleko čoveka mogu da odvedu upornost i talenat, ali i koliko snažno uspomene na detinjstvo ostaju prisutne čak i kada promenite državu, jezik, ime i čitav identitet.

Detinjstvo između dve domovine

Marija je rođena 4. decembra 1936. godine u Kruševcu, u porodici koja je već jednom izgubila svoju domovinu. Njeni roditelji bili su Rusi koji su posle Oktobarske revolucije, kao i desetine hiljada sunarodnika, napustili zemlju bežeći od građanskog rata i političkih progona. Kraljevina Jugoslavija tada je prihvatila veliki broj ruskih emigranata, među kojima je bilo profesora, lekara, umetnika, oficira i inženjera. Mnogi od njih pokušavali su da izgrade novi život, nadajući se da će se jednog dana vratiti kući. Za neke se to nikada nije dogodilo.

Marijin otac bio je industrijski inženjer, obrazovan čovek koji je uspeo da porodici obezbedi miran život u Kruševcu. Njena majka Nataša bila je operska pevačica, žena koja je umetnost nosila sa sobom i onda kada joj ona nije mogla doneti sigurnu zaradu. Živeli su u spratnoj kući u gradu, gde su pokušavali da zaborave ono što su ostavili iza sebe. Marija je bila njihovo jedino dete i kasnije je često govorila da su prve godine njenog života bile ispunjene ljubavlju, posebno očevom pažnjom. Voleo je da joj donosi sitne poklone, da je iznenađuje i da joj ugađa, pa je dugo verovala da će takav život trajati zauvek.

Ali istorija retko pita decu da li su spremna za ono što dolazi.

Rat koji joj je oduzeo detinjstvo

Kada je počeo Drugi svetski rat, Marija je bila isuviše mala da razume zbog čega se odrasli odjednom plaše, zašto se vrata zaključavaju ranije nego ranije i zbog čega ljudi šapuću kada razgovaraju. Ono što je razumela bili su glad, hladnoća i osećaj da više ništa nije isto.

Tokom nacističke okupacije ona i njena porodica završili su u logoru. Srećno detinjstvo, koje je do tada poznavala, nestalo je gotovo preko noći. Umesto igre, došli su dani u kojima je svaki obrok bio neizvestan, a svaki novi dan donosio pitanje da li će porodica ostati na okupu. Upravo tamo, iza bodljikave žice, napunila je sedam godina.

Za većinu ljudi sedmi rođendan ostane uspomena na tortu, svećice i prve školske drugare. Marija ga je pamtila po logorskim barakama.

Mnogo godina kasnije govorila je veoma retko o tom periodu. Nije volela da je predstavljaju kao žrtvu niti da se vraća događajima koji su joj obeležili život. Ipak, nekoliko rečenica koje je ostavila u intervjuima dovoljno govore koliko su te rane bile duboke.

„Imala sam nesrećno detinjstvo. Prvo pod fašizmom, a zatim živeći pod komunizmom. Komunizam je ubio mog oca“, rekla je jednom prilikom, prisećajući se trenutka koji nikada nije uspela da izbriše iz sećanja.

Ispričala je da je bila uz oca kada su došli po njega.

Bio je to poslednji put da ga je videla.

O toj sceni nikada nije govorila opširno. Nije bilo potrebe. Nekoliko jednostavnih reči bilo je dovoljno da se nasluti težina trenutka u kojem jedno dete shvata da roditelj odlazi i da se više nikada neće vratiti.

Majka koja nije dozvolila da se život zaustavi

Posle rata ostale su same.

Marija i njena majka morale su ponovo da uče kako izgleda svakodnevni život, ali sada bez čoveka koji je bio oslonac porodice. Nataša nije imala luksuz da tuguje onoliko dugo koliko bi želela. Morala je da pronađe način da prehrani sebe i ćerku.

Kao operska pevačica prihvatala je nastupe gde god je bilo moguće zaraditi nešto novca. Kada ni to nije bilo dovoljno, počela je da šije i radi kao krojačica. Nije birala poslove jer nije imala taj izbor. Važno je bilo samo da njih dve prežive.

Marija je kasnije govorila da upravo od majke nije nasledila samo ljubav prema umetnosti već i upornost. Gledala je ženu koja je izgubila muža, dom i sigurnost, ali nije dozvolila da izgubi dostojanstvo. Možda je upravo tada, posmatrajući majku kako iz dana u dan počinje iz početka, naučila najvažniju životnu lekciju - da se čovek ne meri po tome koliko puta padne, već koliko puta uspe da ustane.

Ipak, ni posle završetka rata nije bilo izvesno da će za njih u Evropi biti mesta.

Odlazak u nepoznato

Godine 1946. donesena je odluka koja će potpuno promeniti Marijin život.

Majka i ćerka napustile su Jugoslaviju i krenule ka Venecueli, zemlji o kojoj nisu znale gotovo ništa. Za Mariju je to značilo da iza sebe ostavlja grad u kojem je rođena, uspomene na oca i jedino mesto koje je mogla da nazove domom. Za Natašu je to bio još jedan početak, drugi veliki egzil u jednom životu.

Dolazak u Karakas nije ličio na ostvarenje sna, već na još jednu borbu za opstanak. Nisu govorile španski jezik, nisu imale ušteđevinu niti rodbinu koja bi ih dočekala. Prvih meseci oslanjale su se na pomoć humanitarnih i hrišćanskih organizacija, dok je Nataša pokušavala da pronađe bilo kakav posao. Ponovo je sela za šivaću mašinu, prihvatajući sve što bi joj omogućilo da ćerki obezbedi školovanje.

Marija je kasnije pričala da je siromaštvo bilo sastavni deo njihovog života, ali da je majka nikada nije učila da žali sebe. Naprotiv, stalno joj je ponavljala da obrazovanje i znanje niko ne može da joj oduzme.

Upravo zbog toga, uprkos teškoj finansijskoj situaciji, uspela je da upiše prestižnu školu Nuestra Señora de Guadalupe u Karakasu. Bila je među najboljim učenicama, pa su časne sestre, razumevajući okolnosti iz kojih dolazi, omogućile da nastavi školovanje uz znatno nižu školarinu.

Tih godina prvi put je počela ozbiljno da razmišlja o umetnosti.

Njena majka brzo je shvatila da ćerka nije nasledila samo njen glas, već i osećaj za scenu. Uključila ju je u ruski crkveni hor, zatim u pozorišne grupe, a kasnije i u poznatu folklornu trupu Retablo del Pueblo, gde je Marija prvi put osetila uzbuđenje nastupa pred publikom.

Ali talenat nije bio dovoljan.

Morala je da pobedi nešto što se nije moglo naučiti preko noći - jezik. Govorila je španski sa jakim stranim akcentom i znala je da bez savršene dikcije nikada neće dobiti ozbiljnu glumačku priliku. Zato je satima vežbala izgovor, ponavljala iste rečenice i, kako se kasnije prisećala, često držala olovku među zubima kako bi što bolje uvežbala izgovor glasova.

Nije ni slutila da će upravo ta upornost uskoro privući pažnju žene koja će promeniti tok njenog života. Argentinska glumica i čuvena pedagoškinja Huana Suho upravo je osnivala prvu profesionalnu dramsku školu u Venecueli, a među mladim ljudima koji su zakoračili u njene učionice našla se i devojka iz Kruševca koja je tada još nosila ime Marija Golajovski Zaira.

Niko od njih nije mogao da pretpostavi da će nekoliko godina kasnije ona postati jedno od najpoznatijih lica venecuelanske televizije - ali pod imenom koje joj na rođenju niko nije dao.

Novo ime za novi život

Ulazak u školu Huane Suho bio je trenutak kada je Marija prvi put dobila osećaj da bi umetnost mogla da postane više od dečjeg sna. Argentinska glumica i pedagog bila je među najuglednijim imenima tadašnje latinoameričke scene i upravo je u Venecueli osnovala prvi profesionalni dramski studio, iz kojeg će kasnije nastati Nacionalna škola scenskih umetnosti. Za mladu emigrantkinju iz Jugoslavije to nije bila samo prilika da uči glumu, već da dokaže da pripada zemlji u kojoj je tek počinjala da gradi život.

Nije joj bilo lako. Iako je već govorila španski, osećao se strani naglasak, a na audicijama je često morala da uloži mnogo više truda od svojih kolega. Kasnije je pričala da je sate provodila vežbajući dikciju sa olovkom među zubima, ponavljajući iste rečenice iznova i iznova dok svaka reč ne zazvuči kao da je rođena u Karakasu, a ne u Kruševcu. Nije želela da je ljudi pamte kao "onu Ruskinju iz Jugoslavije", već kao glumicu.

Upornost se isplatila. Već početkom pedesetih godina počela je da radi na radiju, tada najvažnijem mediju u Venecueli. Godine 1952. debitovala je na pozorišnoj sceni u predstavi "Nuestra Natacha", a ubrzo je postala član čuvenog Teatro del Pueblo, pozorišta koje je okupljalo najtalentovanije mlade glumce tog vremena.

Prava prekretnica dogodila se 1953. godine, kada je učestvovala u pokretanju televizijske stanice Radio Caracas Televisión (RCTV). Televizija je tada u Venecueli bila tek u povoju, a malo ko je mogao da pretpostavi da će upravo ona postati jedno od zaštitnih lica nove ere.

Tada je doneta i odluka koja će zauvek promeniti njen identitet.

Direktori televizije smatrali su da ime Marija Golajovski Zaira nije lako za pamćenje širokoj publici. Predložili su joj da uzme umetničko ime. Marija je postala Amerika, kao simbol kontinenta koji joj je pružio novu priliku za život, dok je prezime Alonso odabrano po uzoru na čuvenu kubansku balerinu Alisiju Alonso.

Tako je devojčica iz Kruševca, gotovo preko noći, postala Amerika Alonso.

Žena koju je poznavala cela Venecuela

Novo ime donelo je i novi život.

Tokom narednih decenija Amerika Alonso postala je jedno od najprepoznatljivijih lica venecuelanske televizije. Igrala je u vreme kada su telenovele postajale deo svakodnevnog života miliona porodica širom Latinske Amerike. Njeno lice ulazilo je u domove gledalaca gotovo svake večeri, a producenti i reditelji ubrzo su shvatili da mogu da joj poveravaju i najzahtevnije uloge.

Pojavila se u desetinama televizijskih drama i serija koje danas zauzimaju posebno mesto u istoriji venecuelanske televizije. Publika je pamti po naslovima kao što su "Sangre Indómita", "Soledad", "La Loba", "Cumbres Borrascosas", "El Escándalo", "La Cruz del Diablo" i mnogim drugim ostvarenjima koja su obeležila šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine.

Istovremeno je gradila i ozbiljnu filmsku karijeru. Posebno su zapažene bile njene uloge u filmovima "Cangrejo", "La Gata Borracha", "Una noche oriental" i "Seguro está el infierno", dok je u pozorištu važila za glumicu kojoj su najviše odgovarali kompleksni dramski likovi.

Kritičari su često isticali da poseduje retku sposobnost da podjednako ubedljivo igra snažne žene, tragične junakinje i komične karaktere. Tokom karijere osvojila je brojna priznanja, među kojima i nagradu Guaicaipuro de Oro za najbolju televizijsku glumicu, kao i Zlatnu medalju za doprinos dramskoj umetnosti.

Ipak, uprkos velikoj popularnosti, pozorište je ostalo njena najveća ljubav. Govorila je da upravo na sceni glumac može potpuno da se ogoli pred publikom i da nijedna televizijska kamera ne može da zameni taj osećaj.

Domovina koju nikada nije zaboravila

Iako je Venecuela postala njen dom, Srbija nikada nije prestala da bude deo njenog identiteta.

U privatnom životu govorila je više jezika - španski, ruski, engleski, nemački, italijanski, francuski i srpski. U kući je čuvala pirotske ćilime, kosovske vezove, ikone i druge predmete koji su je podsećali na zemlju u kojoj je rođena. Prijatelji su pričali da je često govorila o Kruševcu i da je maštala kako će jednog dana ponovo prošetati njegovim ulicama.

Ta želja, međutim, nikada nije ispunjena.

Jedan od najlepših trenutaka koji svedoče koliko je Srbija ostala u njenom srcu dogodio se sedamdesetih godina u Karakasu. Ansambl "Krsmanović" tada je gostovao u Venecueli, a među članovima bio je i glumac i imitator Ljuba Stepanović, poznatiji kao Stevka Božurevka.

Na svečanom prijemu prišla mu je elegantna dama koju je cela Venecuela obožavala. Umesto na španskom, obratila mu se na čistom srpskom jeziku.

"Ima li ko ovde iz Kruševca?"

Stepanović je kasnije pričao da ga je to pitanje potpuno zateklo. Posle toliko decenija života u inostranstvu, Amerika Alonso nije zaboravila ni jezik ni grad u kojem je rođena.

Život daleko od reflektora

Godine 1959. udala se za producenta i publicistu Marija Bertula, sa kojim je dobila dvojicu sinova, Roberta i Alehandra. Kasnije se ponovo udala, ovoga puta za reditelja Danijela Farijasa, čoveka koji je, poput nje, život posvetio pozorištu.

Kao i mnoge velike glumice, umela je da se u pojedinim periodima povuče iz javnosti kako bi se posvetila porodici. Posle razvoda vratila se televiziji i nastavila da niže uspehe, potvrđujući da je njena karijera mnogo više od prolazne popularnosti.

Poslednje godine života provela je u Majamiju, okružena decom i unucima. Preminula je 14. maja 2022. godine u 86. godini, ostavljajući iza sebe više od šest decenija umetničkog rada i status jedne od najznačajnijih glumica koje je Venecuela imala.

Ironično, u gradu u kojem je sve počelo danas gotovo da nema traga koji podseća na nju. Kuća u kojoj je rođena u Kruševcu više ne postoji, a mnogi u Srbiji tek poslednjih godina otkrivaju da je jedna od najvećih zvezda venecuelanskih telenovela zapravo bila devojčica rođena podno Bagdale.

Možda je upravo zato njena životna priča toliko posebna. Ona nije samo priča o glumici koja je promenila ime i osvojila drugu zemlju. To je priča o detetu koje je preživelo rat, izgubilo oca, dva puta ostalo bez domovine i ipak uspelo da izgradi život o kakvom nije moglo ni da sanja dok je kao sedmogodišnjakinja stajalo iza bodljikave žice.

(Ona.rs / Serbian Times / NIN)