Karolini su nacisti ubili muža i bebu, ali je preživela 4 logora: Unuka danas priča o najboljoj baki na svetu

Bila je tek dvadesetogodišnja majka kada su nacisti pokucali na vrata njenog doma. U naručju je držala bebu staru svega nekoliko meseci i očajnički pokušala da je spase. Umesto sina uzela je jastuk, nadajući se da će vojnici poverovati da dete nosi sa sobom njena majka. Plan nije uspeo. Nacisti su primetili prevaru, vratili joj bebu u naručje i naredili da zajedno krenu u Aušvic. To je bio početak jedne od najpotresnijih životnih priča koje su decenijama ostale skrivene među milionima arhivskih dokumenata.

Postoje sudbine koje ne smeju da ostanu zapisane samo na požutelim kartonima i zatvorskim evidencijama. Među njima je i priča Karoline Štajnbah, žene koju su nacisti progonili zato što je bila pripadnica romske zajednice, a koja je, uprkos tome što je izgubila muža, dete i veliki deo porodice, uspela da ponovo izgradi život. Njenu priču danas svetu prenosi unuka Žanet Montebelo, zahvaljujući dokumentima sačuvanim u Arhivu Arolsen i projektu #everynamecounts.

Rođena u vreme kada nije mogla ni da nasluti šta je čeka

Karolina Štajnbah rođena je 8. novembra 1922. godine u mestu Gau-Kengernhajm u nemačkoj pokrajini Rajna-Hesen. Odrastala je u porodici Sinta, u vremenu kada niko nije mogao da zamisli da će nekoliko godina kasnije čitave porodice biti progonjene samo zbog svog porekla.

Udala se mlada za Karla Štajnbaha, a ubrzo su dobili sina Karla-Hajnca. Njihov život tek je počinjao kada je nacistički režim odlučio da za njih više nema mesta u svetu koji je stvarao.

Karolina je tada imala svega dvadeset godina.

Pokušala je da spase sina, ali su je Nacisti prevarili 

Kada su nacisti došli po porodicu Štajnbah, Karolina je u deliću sekunde pokušala da učini ono što bi svaka majka uradila - da spase svoje dete. Sina Karla-Hajnca, koji je tada imao svega nekoliko meseci, pokušala je da preda svojoj majci, dok je u naručju držala jastuk, nadajući se da vojnici neće primetiti razliku. Bio je to očajnički pokušaj da makar dete ostane na slobodi, daleko od onoga što je naslućivala da ih čeka. Međutim, nacisti su brzo shvatili šta pokušava da uradi, primorali su je da uzme bebu u naručje i zajedno sa mužem uđe u transport za koncentracioni logor Aušvic-Birkenau. Tog trenutka Karolina nije mogla ni da nasluti da svog sina više nikada neće izneti živog iz logora.

U "Ciganskom logoru" Aušvica izgubila sve

Po dolasku u Aušvic porodica Štajnbah smeštena je u deo logora poznat kao "Ciganski logor", u kojem su nacisti između februara 1943. i avgusta 1944. zatvarali Rome i Sinte iz čitave Evrope. To je bilo mesto u kojem su glad, bolesti, iscrpljenost i svakodnevna smrt postali deo rutine, a više od 20.000 ljudi nikada nije dočekalo slobodu. Među njima su bili i Karolinin muž Karl i njihov mali sin Karl-Hajnc. Dokumenti koji se danas čuvaju u Arhivu Arolsen navode da je Karl preminuo krajem 1943. godine od pegavog tifusa, iako istoričari upozoravaju da su uzroci smrti u logorskim evidencijama često prikrivali pravu istinu. Njihov sin nije dočekao ni prvi rođendan - zvanično je zabeleženo da je umro od gripa. U svega nekoliko meseci Karolina je ostala bez porodice zbog koje je pokušala da prevari naciste i bez života kakav je do tada poznavala.

Kroz 3 logora do slobode

Preživljavanje Aušvica nije značilo i kraj njenog stradanja. Tokom 1944. godine nacisti su Karolinu prebacili u ženski koncentracioni logor Ravensbrik, zatim u Buhenvald, da bi na kraju završila na prinudnom radu u fabrici oružja HASAG u Altenburgu, jednom od najvećih proizvođača naoružanja za nacističku Nemačku. Dani su prolazili u gladi, iscrpljenosti i neizvesnosti, uz stalni strah da naredno jutro možda neće dočekati. Ipak, za razliku od hiljada drugih zatvorenika koji su ostali iza bodljikave žice, Karolina je uspela da preživi četiri koncentraciona logora i dočeka trenutak kada je rat konačno završen.

Kuća više nije bila njena, porodica je nestala

Kada je rat završen, Karolina se sama vratila u Vorms, grad u kojem je živela pre nego što je odvedena u logor, nadajući se da će među poznatim ulicama pronaći makar delić života koji joj je oduzet. Umesto toga, sačekala ju je nova bol. U njenom nekadašnjem stanu već su živeli drugi ljudi, pa nije imala gde da se vrati, a ubrzo je saznala i da joj je brat ubijen. Ipak, usred svih tih gubitaka dočekala ju je jedna dragocena vest - roditelji i deo rodbine uspeli su da prežive nacistički progon i otvorili su joj vrata svog doma u trenutku kada nije imala ništa osim uspomena i nade da će jednog dana uspeti da počne iz početka.

Izvojevala najveću životnu pobedu

Posle rata Karolina je odlučila da ne dozvoli da joj nacisti zauvek određuju život. Ponovo se udala, najpre za Ludviga Zenera, sa kojim je dobila dve ćerke, među kojima je bila i majka Žanet Montebelo, a kasnije je sa trećim suprugom Fridrihom Šotom dobila još šestoro dece. Iz godine u godinu porodica je postajala sve veća, pa je do kraja života bila okružena sa 24 unučeta, dvostruko više praunučadi i petoro čukununučadi. Za ženu kojoj su nacisti pokušali da unište sve što je volela, upravo je ta velika porodica postala najveća pobeda nad zlom. Njena unuka i danas se seća da je Karolina bila najsrećnija kada bi se njen mali stan ispunio dečjim glasovima, smehom i porodičnom gužvom, jer je upravo tada osećala da joj je život vratio ono što joj je rat pokušao zauvek da oduzme.

Godinama je ćutala o Aušvicu, ali su je uspomene slomile

Iako je uspela da izgradi novi život, uspomene na godine provedene u logorima nikada nisu nestale. Ponekad bi deci i unucima govorila o onome što je preživela, ali su najteže rane ostale duboko u njoj. Tokom osamdesetih godina odlučila je da ponovo poseti Memorijalni centar Aušvic-Birkenau, mesto na kojem je izgubila muža i malog sina. Susret sa prostorom koji je zauvek promenio njen život bio je toliko bolan da se tokom obilaska potpuno slomila. Bio je to dokaz da neke rane, ma koliko vremena prošlo, nikada u potpunosti ne zarastu.

"Bila je najbolja baka na svetu"

Žanet Montebelo danas kaže da je njena baka bila jedna od najtolerantnijih osoba koje je ikada upoznala.

"Prihvatala je ljude onakvima kakvi jesu, bez predrasuda. Posle rata obećala je sebi da više nikada neće biti gladna niti promrzla. Uprkos svemu što je preživela, uspela je da vodi srećan život. Porodica joj je bila sve", ispričala je.

Upravo želja da se sačuva sećanje na Karolinu dovela je Žanet do Arhiva Arolsen, najveće svetske zbirke dokumenata o žrtvama nacističkog progona. Tamo je pronašla zatvorske kartone svoje bake, ali i zajednicu volontera koji kroz projekat #everynamecounts digitalizuju milione istorijskih dokumenata kako nijedna žrtva ne bi ostala zaboravljena.

Zahvaljujući tim zapisima, Karolina Štajnbah danas nije samo broj na zatvorskoj karti. Ostala je upamćena kao žena koja je preživela četiri koncentraciona logora, izgubila gotovo sve što je imala, ali nikada nije izgubila sposobnost da voli.

Možda upravo zato njena unuka i danas, mnogo godina posle njene smrti, kaže samo jednu jednostavnu rečenicu:

"Bila je najbolja baka na svetu."

(Ona.rs/arolsen.archive-org)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.