Baka Stanislava 64 godine čuvala tajnu skrivenu ispod stepenica: Kada je otvorena stara sveska, svet je plakao

Kada bi neko danas prošetao ulicama poljskog Będzina, teško da bi na prvi pogled mogao da nasluti da je upravo ovde živela devojčica čije će ime decenijama kasnije stajati rame uz rame sa Anom Frank. Grad i dalje ima svoj srednjovekovni zamak, trgove kojima prolaze ljudi i ulice koje na prvi pogled ne odaju da su bile svedoci jednog od najmračnijih poglavlja evropske istorije. Tek poneka spomen-ploča ili fotografija iz ratnih godina podsete da su ovde nekada postojale čitave porodice koje su nestale gotovo preko noći.

Među njima bila je i porodica Laskier.

Pre nego što je postala simbol, bila je samo devojčica iz Będzina

Rutka je rođena 12. juna 1929. godine u Krakovu, ali je detinjstvo provela u Będzinu, gradu u kojem je jevrejska zajednica vekovima bila sastavni deo svakodnevnog života. Njeni roditelji, Jakub i Dvora, nisu se razlikovali od hiljada drugih ljudi koji su pokušavali da svojoj deci obezbede miran život. Otac je radio kao bankarski službenik, majka je vodila domaćinstvo, a Rutka je odrastala u porodici u kojoj se podrazumevalo da će završiti školu, upisati fakultet, zaljubiti se, osnovati svoju porodicu. Budućnost je izgledala sasvim obično, a upravo je ta običnost ono što danas najviše boli kada se govori o njenom životu.

Jer Holokaust nikada nije počeo logorima.

Počeo je u gradovima punim sasvim običnih ljudi.

Rutka je bila radoznala, inteligentna i prilično samostalna za svoje godine. Volela je da čita, volela je da posmatra ljude i nije se ustručavala da kaže šta misli. Oni koji su kasnije čitali njen dnevnik često su govorili da ih je iznenadila njena zrelost, ali iza tih ozbiljnih razmišljanja ipak se jasno vidi četrnaestogodišnja devojčica. Devojčica kojoj su bile važne drugarice, kojoj je prijao nečiji pogled, koja se ljutila na roditelje, koja je sanjala o životu koji tek dolazi.

Upravo zato njena priča nikada ne sme da počne ratom.

Ako Rutku upoznamo tek onda kada postane žrtva, oduzimamo joj najveći deo života.

Pre nego što je postala jedno od lica Holokausta, bila je dete koje je živelo u gradu punom života. Jevrejske porodice u Będzinu imale su svoje radnje, škole, sinagoge, kulturna društva. Deca su išla u školu, igrala se na ulicama i pravila planove za raspust. Ništa nije nagoveštavalo da će se za samo nekoliko godina taj isti grad pretvoriti u mesto iz kojeg će hiljade ljudi biti deportovane u Aušvic.

Kako je rat polako ušao u njen život

Kada je Nemačka napala Poljsku 1939. godine, promene nisu stigle odjednom. Nije postojao jedan trenutak u kojem su svi shvatili da se svet kakav poznaju završio. Najpre su stigle naredbe. Zatim zabrane. Potom ograničenja koja su svakim mesecom postajala sve stroža.

Jevrejima je zabranjeno da se slobodno kreću, da pohađaju škole kao ranije, da rade određene poslove. Oduzimana im je imovina, zatvarane radnje, a ljudi koji su do juče bili komšije počeli su da okreću glavu na drugu stranu. Rat je u Będzin ušao tiho, gotovo neprimetno, ali je svakog dana odnosio po jedan deo normalnog života.

Rutka je tada bila dete, ali dovoljno odrasla da primeti kako se nešto nepovratno menja. U njenom dnevniku kasnije će se često provlačiti osećaj da odrasli oko nje znaju mnogo više nego što govore. Primećivala je šapat za stolom, razgovore koji naglo prestaju kada uđe u sobu, zabrinute poglede roditelja i komšije koje su odjednom nestajale bez objašnjenja.

Godine 1942. nacističke vlasti formirale su geto u Będzinu. Porodica Laskier, kao i hiljade drugih Jevreja, morala je da napusti svoj dom i preseli se u prenatrpan prostor u kojem je na malom broju kvadratnih metara živelo više porodica. Ljudi su spavali jedni pored drugih, hrane je bilo sve manje, bolesti sve više, a vesti koje su stizale spolja bile su dovoljno strašne da niko više nije mogao da veruje da je sve to samo privremeno.

U getu su se najviše plašili transporta.

To je bila reč koju su svi izgovarali tiho.

Niko nije želeo da naglas kaže ono što su svi naslućivali - da vozovi ne vode na rad, kako je tvrdila nacistička propaganda, već na mesta sa kojih se ljudi više ne vraćaju.

Rutka nije znala sve detalje o Aušvicu, ali je vrlo brzo shvatila da se iza tog imena krije nešto zbog čega odrasli gube san. U jednom trenutku zapisala je da je pakao verovatno mnogo manje strašan od onoga što ljudi prolaze. Bila je to rečenica koju nije napisala odrasla žena, već dete od četrnaest godina.

Ipak, ono što njen dnevnik čini toliko posebnim jeste činjenica da se između tih mračnih misli iznenada pojavi nešto sasvim drugo.

Prva simpatija.

Pogled jednog dečaka.

Ljutnja na roditelje.

Razmišljanje o tome kako izgleda kada se neko zaljubi.

Čitajući Rutkine zapise, čovek nekoliko puta zaboravi gde se radnja odvija. Na trenutak pomisli da čita dnevnik bilo koje tinejdžerke, a onda ga jedna jedina rečenica vrati u stvarnost.

"Kad bih samo mogla da kažem: gotovo je, umire se samo jednom... Ali ne mogu, jer uprkos svim tim zverstvima, želela bih da živim."

U toj jednoj rečenici nalazi se cela Rutka.

Nije želela da bude hrabra.

Nije želela da bude simbol.

Nije želela da postane istorija.

Želela je ono što želi svako dete.

Da živi.

Da dočeka leto.

Da odraste.

Da vidi šta dolazi posle četrnaeste godine.

Dnevnik u kojem su se smenjivali strah i prve ljubavi

Upravo zato je 19. januara 1943. godine otvorila školsku svesku i počela da piše. Ne zato što je verovala da piše knjigu, već zato što joj je bio potreban neko kome može da kaže ono što više nije mogla da izgovori naglas.

Njene beleške nastajale su tokom svega nekoliko meseci, od januara do aprila 1943. godine. To nije dug period, ali je dovoljan da se pred čitaocem pojavi jedna potpuno zaokružena ličnost. Rutka nije zapisivala samo događaje. Beležila je svoje raspoloženje, sumnje, razočaranja, male radosti i velike strahove. Nekada je bila cinična, nekada nežna, ponekad ljuta na ceo svet, a već na sledećoj strani spremna da prizna kako joj srce jače zakuca kada ugleda dečaka koji joj se dopada.

Možda je upravo zbog toga njen dnevnik toliko potresan.

Rat nije uspeo da joj oduzme sposobnost da bude četrnaestogodišnjakinja.

Možda upravo zato njen dnevnik i danas deluje toliko savremeno. Dok ga čitate, gotovo da zaboravite da je nastao pre više od osamdeset godina. Rutka nije pokušavala da zvuči mudrije nego što jeste. Pisala je brzo, iskreno, ponekad nedovršenim mislima, baš onako kako razmišlja devojčica koja pokušava da pronađe malo reda u svetu koji se raspada. Jednog dana razmišlja o tome koliko mrzi rat, drugog priznaje da ne može da prestane da misli na Janeka, mladića koji joj se dopada. Nekoliko redova kasnije piše o ljudima koji nestaju iz geta i o tome kako se sve više plaši da će uskoro i njihova porodica doći na red.

Takvi nagli prelazi možda su najbolji dokaz koliko je rat neprirodno stanje. Čovek ne prestaje da bude čovek samo zato što oko njega vlada užas. Devojčica ne prestaje da sanja o ljubavi zato što sluša priče o deportacijama. Život se grčevito bori da opstane čak i onda kada je jasno da ga smrt polako sustiže.

Rutka je to osećala svakog dana.

Njeni zapisi postajali su sve ozbiljniji kako su prolazili meseci. Sve češće je spominjala glasine o transportima i Aušvicu. Nije mogla da zna razmere onoga što se tamo dešava, ali je osećala da se iza tog imena krije nešto od čega se odrasli iskreno plaše. U jednom trenutku zapisala je da joj se čini kako je "vera potpuno nestala", a zatim se već u sledećem pasusu naljutila na sebe što dopušta da je očaj savlada.

Čitajući njen dnevnik danas, čovek ne može da pobegne od jedne misli - Rutka je bila primorana da odraste mnogo pre nego što je za to došlo vreme. Sa četrnaest godina razmišljala je o smrti onako kako većina ljudi ne razmišlja ni u dubokoj starosti.

Pa ipak, nije izgubila sposobnost da se raduje sitnicama.

U tome se krije njena najveća snaga.

Nije dozvolila da joj rat oduzme sve.

Prijateljstvo koje je sačuvalo njen glas

U životu Rutke Laskier postoji još jedna osoba bez koje danas verovatno nikada ne bismo čitali njen dnevnik. Zvala se Stanisłava Sapinska. Bila je nekoliko godina starija od Rutke i živela je u kući koja se, posle formiranja geta, našla unutar njegovih granica. Upravo tada upoznale su se njih dve.

Između dve mlade devojke razvilo se poverenje koje je u tim okolnostima bilo gotovo nezamislivo. Rutka joj je pokazala svoju svesku. Verovala joj je dovoljno da joj poveri ono najličnije što je imala - svoje misli.

Predosećala je da dolaze dani iz kojih se možda neće vratiti.

Zamolila je Stanisłavu da dnevnik sačuva.

Nije to bio veliki, dramatičan trenutak kakav bismo očekivali u filmu. Nije bilo dugog oproštaja ni velikih reči. Jedna je pružila drugoj običnu školsku svesku, a zatim su je sakrile ispod dasaka u kući. Toliko jednostavno.

Danas, kada znamo kako se priča završila, taj prizor deluje gotovo nestvarno. Dve devojke, obe veoma mlade, kriju svesku kao da skrivaju mali komad života koji bi mogao da preživi i onda kada ljudi više ne budu mogli.

Samo nekoliko meseci kasnije njihove sudbine zauvek su se razdvojile.

Poslednji dani geta i put bez povratka

Početkom avgusta 1943. godine nacisti su započeli konačnu likvidaciju geta u Będzinu. Hiljade ljudi izvedene su iz svojih kuća i sprovedene do železničke stanice. Niko nije znao koliko će put trajati, ali mnogi su već slutili da voz ne vodi na rad, kako je govorila propaganda, već na mesto sa kojeg se retko ko vraća.

Među njima bila je i porodica Laskier.

Rutka je tada imala tek četrnaest godina.

Njena majka Dvora i mlađi brat Henio ubijeni su tokom Holokausta. Rutka je deportovana u Aušvic-Birkenau, gde je izgubila život. Dugo se verovalo da je ubijena odmah po dolasku, ali kasnija svedočenja nekolicine preživelih govorila su da je neko vreme bila među logorašima i da je umrla nekoliko meseci kasnije, verovatno tokom epidemije tifusa koja je harala logorom krajem 1943. godine. Istoričari ni danas ne mogu sa potpunom sigurnošću da potvrde svaki detalj njenog poslednjeg puta.

Jedino što sa sigurnošću znamo jeste da se nikada nije vratila po svoju svesku.

Njen otac Jakub preživeo je rat. Kasnije je započeo novi život, oženio se i dobio ćerku Zahavu. Tek mnogo godina kasnije ona će saznati da je pre nje postojala još jedna devojčica iz njihove porodice, sestra koju nikada nije upoznala, ali čije su misli ostale sačuvane između požutelih listova jedne školske sveske.

Školska sveska koja je preživela rat

Posle rata Stanisłava Sapińska vratila se u kuću i pronašla dnevnik tačno tamo gde su ga sakrile. Mogla je da ga preda odmah. Mogla je da ga zaboravi. Mogla je da ga baci smatrajući da je to samo uspomena na jedno strašno vreme.

Nije učinila ništa od toga.

Čuvala ga je više od šezdeset godina.

Tek početkom dvadeset prvog veka odlučila je da ga preda ljudima koji će ga sačuvati za buduće generacije. Dnevnik je objavljen u Poljskoj, potom preveden na brojne jezike, a 2007. godine original je predat memorijalnom centru Jad Vašem u Jerusalimu.

Tada je svet upoznao Rutku Laskier.

Mnogi su je odmah nazvali "poljskom Anom Frank", ali to poređenje, koliko god bilo razumljivo, pomalo je nepravedno. Ana Frank i Rutka Laskier jesu bile vršnjakinje. Obe su rođene 1929. godine. Obe su vodile dnevnik i obe su stradale u Holokaustu. Međutim, njihove priče nisu iste.

Ana je pisala skrivajući se od sveta.

Rutka je pisala usred sveta koji se raspadao pred njenim očima.

U tome je velika razlika.

Njene rečenice su kraće, neposrednije, ponekad grube. U njima nema mnogo prostora za maštanje jer je stvarnost svakoga dana bila sve surovija. I upravo zato čitalac ima osećaj da se nalazi tik uz nju, u maloj sobi geta, dok devojčica pokušava da pronađe smisao u onome što se oko nje događa.

Zašto Rutkina priča i danas pogađa pravo u srce

Kada danas govorimo o Holokaustu, gotovo uvek se služimo ogromnim brojevima. Šest miliona ubijenih Jevreja. Hiljade uništenih zajednica. Stotine logora. Takvi podaci neophodni su da bismo razumeli razmere zločina, ali istovremeno kriju jednu opasnost - da iza statistike prestanemo da vidimo ljude.

Rutkin dnevnik upravo tome služi.

On vraća lice jednoj brojci.

Pokazuje da je među milionima stradalih postojala devojčica koja je volela da piše, koja je razmišljala o prvoj ljubavi, koja se svađala sa roditeljima, koja je maštala o životu posle rata i koja je, kao i svako dete, bila uverena da ima vremena.

Nije ga imala.

Ali je imala nekoliko meseci i jednu školsku svesku.

Nekada se čini da istoriju menjaju veliki govori, političke odluke i vojske. A onda se pojavi jedan ovakav dnevnik i podseti nas da istoriju ponekad sačuva četrnaestogodišnja devojčica koja je odlučila da zapiše ono što oseća.

Rutka Laskier nije ostavila veliki književni opus. Nije napisala roman, nije stigla da objavi knjigu niti da odraste i ispriča svoju priču. Ipak, ono malo stranica koje je ispisala dovoljno je da je pamtimo i danas.

Ne zato što je bila simbol.

Već zato što je bila dete.

Dete koje je želelo isto ono što žele i deca danas - da završi školu, da se zaljubi, da jednog dana postane odrasla osoba.

Sve ostalo oduzeo joj je rat.

Ali nije uspeo da oduzme njen glas.

I možda je upravo to najveći poraz svakog zločina - kada, uprkos svemu, neko ostane zapamćen ne po načinu na koji je umro, već po tome kako je živeo.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.