"Probudila sam se u lokvi krvi": Trudnu Ljubicu lekari odbijali da pregledaju, jedna noć je umalo bila kobna

Jedan trenutak bio je dovoljan da se život potpuno promeni. Umesto mirnog završetka trudnoće, usledila je borba za dva života, 12 sati neizvesnosti i porođaj koji je ostavio dubok trag. Kada je konačno postala majka, umesto da odmah zagrli svog sina, morala je danima da ga posmatra kroz inkubator. A to je bio samo jedan od teških izazova sa kojima se suočila.

Ljubica Fiore je  je 2014. godine otišla u Švajcarsku u potrazi za boljim životom, ne sluteći da će tamo upoznati supruga i započeti potpuno drugačiju životnu priču. Zajednički san odveo ih je u Italiju, gde su otvorili veliki fitnes centar, ali su tokom pandemije izgubili sve što su gradili. Ipak, najteži životni trenuci nisu bili vezani samo za posao i egzistenciju.

Preporučujemo

U 34. nedelji trudnoće doživela je dramatičan porođaj, a godinama kasnije suočila se i sa dijagnozom autoimune bolesti koja je zauvek promenila njen odnos prema sportu.

„Krv je bila svuda, a oboje smo visili o koncu“

Trudnoća je, kako kaže, naizgled proticala uredno, ali je ona nedeljama osećala jake bolove u stomaku. Uprkos čestim odlascima u bolnicu i upozorenjima da nešto nije u redu, nije dobijala objašnjenje za tegobe koje su je mučile.

- Ja nisam osoba koja kuka i žali se na svaki bol. Međutim, išla sam jednom nedeljno u bolnicu da se požalim na bolove u stomaku. Oni bi pogledali ultrazvuk, čuli otkucaje bebinog srca i poslali me kući. Nijednom me nisu pregledali da vide da li postoji neki problem. Suprug im je čak govorio da ja nisam osoba koja se žali bez razloga i da nešto sigurno nije u redu - seća se Ljubica.

Jednog jutra probudio ju je snažan bol. Pomislila je da joj je pukao vodenjak, ali kada je upalila svetlo, shvatila je da je u pitanju ozbiljno krvarenje. U bolnicu je stigla u 3.30, a ono što je usledilo pretvorilo se u višesatnu borbu.

- U sobi je bio mrak. Kada sam upalila svetlo, krv je bila svuda. Nisam smela ni suprugu odmah da kažem šta se dešava, pa sam ga probudila uz priču da mi je pukla voda. Kada je video šta se dogodilo, počeo je da paniči. Krenuo je za mnom sa džogerom, pokušavajući da obriše krv koja je lila na sve strane - priča.

Lekari su u jednom trenutku procenjivali da su ugroženi i majka i beba. Ipak, zahvaljujući odluci načelnika ginekologije, uspeli su da zaustave krvarenje i porođaj završe prirodnim putem. Međutim, ni to nije bio kraj agonije.

- Čula sam ih kako govore da nas oboje hitno prebace na operacioni sto jer oboje visimo o koncu. Nisam znala šta se dešava, šta će biti sa mnom, šta će biti sa detetom. To je bila ogromna agonija.

Prvi zagrljaj čekala je osam dana

Njen sin Alesandro rođen je nakon 12 sati, u 16 časova, ali je zbog prevremenog rođenja odmah smešten u inkubator. Umesto prvog kontakta i upoznavanja sa bebom, usledili su dani straha i neizvesnosti.

- Bio je tako mali. Rođen je dugačak, ali je bio baš sitan. Mogli smo samo da ga gledamo i pomazimo prstom kroz one male otvore. Nisam mogla da ga uzmem, nisam mogla ništa. Tek posle sedam ili osam dana, kada su ga prebacili u otvoreni inkubator, prvi put sam mogla da ga držim i pokušam da ga podojim - pamti Ljubica.

Alesandro je u bolnici proveo 13 dana, dok je ona nakon četiri dana otpuštena. Svakodnevno je odlazila da vidi sina, a posebno teško joj je pao povratak kući bez bebe. I danas, osam godina kasnije, njegov rođendan za nju nosi posebnu težinu.

„Morala sam da se odreknem onoga što volim“

Novi zdravstveni izazov usledio je 2022. godine, kada se pripremala za takmičenje u kategoriji Miss Bikini. Počeli su snažni bolovi u kuku, ali su prvi pregledi ukazivali na istegnuće mišića. Ona, međutim, nije odustajala od potrage za odgovorom.

Tek nakon dodatnih analiza i magnetne rezonance dijagnostikovan joj je spondiloartritis, uz ozbiljnu artrozu levog kuka i kičme, kao i početnu artrozu desnog kuka.

- Ja sam od pete godine u sportu. Znam šta je istegnut mišić, znam šta je ligament i znam kako izgleda takav bol. Ovo je bio bol u kosti. Nisam mogla ni da sednem, ni da legnem, ni da ustanem. Najteže mi je bilo da prihvatim da više ne mogu da radim ono što volim na način na koji sam navikla - ističe.

Iako svakodnevno živi sa bolovima, nije odustala od fitnesa. Nastavila je da trenira žene, dok je sopstvene treninge prilagodila zdravstvenom stanju.

Ipak, iza njene priče kriju se i brojni drugi detalji o dramatičnim životnim preokretima, majčinstvu, odrastanju sina u inostranstvu i snazi koja joj je pomogla da nastavi dalje.

Kako je izgledao njen porođaj iz minuta u minut, šta se dešavalo dok je njen sin bio u inkubatoru, kako se danas nosi sa bolešću i zbog čega, uprkos svemu, ne odustaje od svojih snova, pogledajte u celom razgovoru u videu na početku teksta.

(Ona.rs)