Mami su rekli da mora da izabere koja će bliznakinja preživeti: Sve zbog lošeg zdravlja, ali ona je odbila

Kada su joj rekli da će morati da izabere koje dete će živeti, ona je samo skupila stomak obema rukama i gledala u pod. Jer kako majka da bira? Kako da odredi čiji će glas jednom odjeknuti kućom, a čiji neće? Džena Hačison to nije mogla. Nije htela. Ona nije pristala da bude sudija nad sopstvenim ćerkama.

Džena je iz Kvinslenda, iz Australije. Već je bila majka jednom dečaku, malom Hugu. Druga trudnoća bila je radost sama po sebi. A onda, na ultrazvuku u ranoj trudnoći, lekar je izgovorio rečenicu koja joj je zamrzla disanje, ali na onaj lep način: nosi bliznakinje, identične.

Preporučujemo

Rekla je da se osećala kao da je dobila na lutriji. Da je sve imalo smisla. Da kreće najlepše poglavlje.

Kada se radost pretvori u strah

Ali u 16. nedelji trudnoće sve je puklo kao tanko staklo. Lekari su dijagnostikovali sindrom transfuzije između blizanaca (TTTS). Jedna beba je dobijala previše krvi i srce joj je radilo na ivici pucanja. Druga je dobijala premalo i lagano se gasila, kao sveća na promaji.

- Trudnoća je od tog trenutka bila visokog rizika. Svake nedelje smo radili ultrazvuke. Bila sam prestravljena, ali sam verovala njima. Nisam mogla da odustanem, rekla je Džena.

U 22. nedelji pokušali su lasersku operaciju na placenti. Previše rizično. Zaustavili su se. Mogli su da pogube obe. Uspeli su samo da ispuste skoro tri litra tečnosti iz materice, da joj olakšaju disanje i bol.

Odluka koju nijedna majka ne bi trebalo da čuje

Lekari su bili jasni. Jedna beba je imala znatno veće šanse da preživi.

- Rekli su nam da možemo da spasimo Lili i da okončamo život Ajvi, rekla je.

Scenariji koje su im izrekli nisu bili blagi: mrtvorođenče, trajno oštećenje mozga, cerebralna paraliza, trajna invalidnost.

Ali Džena nije želela da se igra boga.

- Došle su zajedno. Ostaju zajedno. Neću birati dete.

U 24. nedelji krenuo je porođaj. Hitni carski. Lili Bel i Ajvi Grejs rođene su sa po 458 grama. Težina jedne pločice putera. Koža providna. Vene kao mapa pod prstima. To nije bio prizor nežnih beba. To je bio život koji se drži na koncu.

Primili su ih u intenzivnu negu za prevremeno rođene bebe. Intubacija. Infuzije. Steroidi. Sonde. Dan i noć. Sat po sat. Kap po kap.

A Džena? Pumpala je mleko svakih sat vremena. Dok joj telo krvari. Dok srce stoji. Dok glava bruji. Sama.

Ajvi je kući otišla posle 107 dana. Lili posle 129 dana. Kući. Sa sondom. Sa kiseonikom. Ali kući.

Danas su obe srećne i uče da puze

Danas obe imaju oko 7 kilograma. Smeju se. Prevrću. Pokušavaju da puze. Jedna se hrani sondom, ali uz svaki zalogaj koji uspe da proguta sama, u kući se slavi.

- Ljudi stalno pitaju kako su bebe. Ali niko ne pita kako je majka. Pumpanje mleka dok ti dete leži u inkubatoru je najteži posao na svetu, rekla je Džena.

Zato je počela da priča javno. Ne zbog pregleda. Nego zbog žena koje ćute dok im se svet raspada.

Njena poruka je jednostavna: Ne odustajte. I najduža noć ima kraj. A posle nje dođe svetlost. I to je sve. Jer čudo se ne objašnjava. Čudo se doživi.

(Ona.rs / Newsweek)