"Baka servis" nije samo pomoć roditeljima, znači i vašem zdravlju: Nauka kaže da produžava mentalnu mladost

U vremenu kada se starenje prodaje kao borba protiv bora, šećera i holesterola, retko ko priča o onome što ljude najviše plaši: trenutku kada počnete da zaboravljate reči, imena, gde ste ostavili ključeve. Taj tihi, podmukli pad mozga koji ne boli, ali briše delove vas.

A onda se pojavi vest koja zvuči gotovo banalno. Možda vam za bistru glavu ne treba ni skupa terapija, ni sudoku aplikacije, ni suplementi iz reklama. Možda vam treba jedno dete u kuhinji koje prosipa brašno po stolu i pita "bako, zašto je nebo plavo".

Preporučujemo

Ispostavlja se da su bake i deke koji čuvaju unuke mentalno u boljoj formi od svojih vršnjaka. I ne, nije fora u tome koliko često ih viđate. Poenta je u samoj ulozi.

"Baka servis" kao trening za mozak

Novo istraživanje pokazuje da briga o unucima može da uspori kognitivni pad i očuva pamćenje i sposobnost razmišljanja u starijim godinama.

U okviru Engleske longitudinalne studije o starenju, naučnici su pratili gotovo 2.900 baka i deka starijih od 50 godina. Tokom šest godina, učesnici su više puta popunjavali upitnike o zdravlju i načinu života, ali i radili konkretne testove pamćenja i razmišljanja.

Pitanja su bila jednostavna: da li čuvate unuke, koliko često i šta tačno radite s njima.

Od čuvanja preko noći, kuvanja ručka, pomaganja oko domaćih zadataka, vožnje u školu, do obične igre u parku. Rezultati su bili prilično jasni.

Oni koji su bili uključeni u brigu o unucima postizali su bolje rezultate na testovima pamćenja i verbalne spretnosti od onih koji nisu. Drugim rečima, mozak im je radio brže.

Manje zaboravljanja, više reči

Na testovima su, recimo, morali da nabroje što više životinja u jednom minutu ili da zapamte listu od deset reči pa da ih ponove posle pet minuta.

Deluje kao sitnica, ali upravo te stvari prve stradaju kad krene kognitivni pad. Bake i deke koji su čuvali unuke bili su bolji u oba zadatka. Kod baka je efekat bio još izraženiji, a kod njih je tokom godina primećen i sporiji pad mentalnih sposobnosti.

Istraživači kažu da ih je najviše iznenadilo nešto drugo.

Nije presudno koliko često čuvate decu, niti da li s njima radite "nešto pametno". Sama činjenica da ste uključeni, da ste deo njihove svakodnevice, izgleda da pravi razliku.

Kako je objasnila glavna istraživačica Flavija Čerekeš sa Univerziteta u Tilburgu, važnije je iskustvo brige nego broj sati. Drugim rečima, nije poenta da radite smenu od osam sati. Poenta je da ste tu.

Nije isto kad morate i kad želite

Naravno, nije sve tako romantično.

Naučnici su jasno naglasili da efekat verovatno zavisi i od konteksta. Jedno je kad baka čuva unuke jer želi, u podržavajućoj porodici, uz osećaj da je potrebna i voljena. A drugo je kad to radi iz nužde, pod pritiskom, iscrpljena i bez pomoći.

Briga koja postane teret lako može da proizvede suprotan efekat, stres, umor i sagorevanje.

Ali kad je dobrovoljna, izgleda da radi ono što nijedna aplikacija ne može. Drži vas budnim. Jer dete vas tera da pričate, da objašnjavate, da se saginjete, da rešavate mini probleme svakog minuta. To je konstantna mentalna gimnastika. Nema autopilota.

Realno, nema boljeg treninga za mozak od trogodišnjaka koji vas pet puta dnevno pita "zašto".

I možda je to najlepši paradoks starenja. Dok svi jurimo skupe "anti-age" trikove, ispostavlja se da je najjednostavniji lek već u kući, sedi na podu, mrvi keks i zove vas da se igrate.

(Ona.rs / Mirror)