Nije samo do volje i hrane: Naučnici otkrivaju koliko geni utiču na gojaznost i zašto neki ljudi teže mršave

Godinama slušamo istu poruku – manje jedi, više se kreći i kilogrami će nestati. Međutim, savremena nauka sve glasnije upozorava da priča o telesnoj težini nije ni približno tako jednostavna. Dok se svet suočava sa epidemijom gojaznosti, istraživači sve više otkrivaju da naši geni imaju mnogo veću ulogu nego što se ranije mislilo.

Profesor dr Gajls Jeo sa Univerziteta u Kembridžu, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za genetiku, apetit i gojaznost, tvrdi da telesna težina nije samo rezultat životnih navika, već složene kombinacije biologije, genetike i okruženja u kojem živimo.

Preporučujemo

Zašto su neki ljudi prirodno mršavi, a drugi nisu?

Savremeno okruženje prepuno je visokokalorične hrane, reklama koje nas podstiču da jedemo i sve manje fizičke aktivnosti. Ipak, čak i u istim uslovima, neki ljudi ostaju vitki, dok drugi lako dobijaju kilograme.

Naučnici smatraju da odgovor velikim delom leži u genima.

Najjači dokazi dolaze iz studija blizanaca. Istraživanja sprovedena na hiljadama jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca pokazala su da je naslednost telesne težine između 40 i 70 odsto. Drugim rečima, genetika može da objasni veliki deo razlika u telesnoj masi među ljudima.

Za poređenje, naslednost visine procenjuje se na oko 85 odsto, što znači da je genetski uticaj na težinu mnogo veći nego što većina ljudi pretpostavlja.

Mozak, a ne stomak, kontroliše apetit

Jedno od najvažnijih otkrića poslednjih godina jeste da geni povezani sa gojaznošću uglavnom ne utiču direktno na masne ćelije, već na mozak.

Naš apetit zapravo kontrolišu tri sistema:

glad, sitost, osećaj nagrade nakon jela.

Svaki od njih regulišu različiti delovi mozga, ali oni neprestano međusobno komuniciraju.

Zbog toga dve osobe mogu da pojedu isti obrok, a da jedna ubrzo ponovo ogladni, dok druga ostane sita satima.

Hormon koji mozgu govori koliko imamo masti

Ključnu ulogu u kontroli apetita ima hormon leptin.

Njega proizvode masne ćelije, a njegova količina raste proporcionalno količini telesne masti. Što imamo više masnih naslaga, to telo proizvodi više leptina.

Njegov zadatak je da mozgu pošalje poruku da su energetske rezerve dovoljne i da nema potrebe za dodatnim unosom hrane.

Međutim, kod nekih ljudi genetske varijacije mogu da poremete ovaj sistem.

Tada mozak dobija pogrešnu informaciju i ponaša se kao da telu nedostaje energija, čak i kada je ima dovoljno. Posledica je pojačan osećaj gladi i veća verovatnoća prejedanja.

Naučnici su do sada identifikovali više od 1.000 gena povezanih sa indeksom telesne mase (BMI), a mnogi od njih učestvuju upravo u regulaciji apetita.

Zašto su neki ljudi stalno gladni?

Istraživači su otkrili da pojedine mutacije mogu značajno da povećaju želju za hranom.

Jedan od najpoznatijih primera je gen MC4R, koji učestvuje u regulaciji apetita. Ljudi sa određenim mutacijama ovog gena mogu biti i do 18 kilograma teži od svojih vršnjaka već u kasnim tinejdžerskim godinama.

Zanimljivo je da slične mutacije postoje i kod životinja.

Otkrivene su kod labradora, koji su poznati po ogromnom apetitu, pojedinih rasa svinja, pa čak i kod meksičkih pećinskih riba koje žive u okruženjima siromašnim hranom.

Hormoni iz creva igraju veliku ulogu

Mozak ne prati samo količinu masnih naslaga. On stalno prima informacije i iz digestivnog sistema.

Nakon svakog obroka oslobađa se čitav niz hormona koji mozgu govore koliko smo pojeli i kakav je sastav hrane.

Od dvadesetak poznatih hormona creva, čak 18 povećava osećaj sitosti.

Posebno važan je hormon GLP-1, koji se intenzivno oslobađa nakon obroka bogatog proteinima.

Upravo na njemu zasnivaju se danas veoma popularni lekovi za mršavljenje kao što su Ozempic i Wegovy. Njihov zadatak nije da „tope masti“, već da pojačaju osećaj sitosti, smanje glad i olakšaju održavanje niže telesne težine.

Nije sve u genima: Okruženje može da pogorša ili ublaži rizik

Iako genetika igra ogromnu ulogu, stručnjaci upozoravaju da geni nisu sudbina.

Mirisi hrane, reklame, restorani brze hrane, stres, nedostatak sna i svakodnevna dostupnost visokokaloričnih namirnica neprestano utiču na naš apetit.

Posebno je zanimljiv uticaj socioekonomskog statusa.

Studije pokazuju da ljudi koji žive u siromašnijim sredinama znatno češće imaju problem sa gojaznošću. Ne zato što imaju drugačije gene, već zato što ih okruženje više podstiče na nezdrave navike.

Jedno veliko istraživanje blizanaca pokazalo je da se genetska predispozicija za gojaznost mnogo snažnije ispoljava u nezdravom okruženju nego u onom koje podstiče zdravije životne navike.

Da li zaista kontrolišemo koliko jedemo?

Mnogi veruju da je želja za hranom pitanje discipline i karaktera, ali naučnici smatraju da je situacija mnogo složenija.

Glad je jedan od najstarijih bioloških mehanizama za preživljavanje. Milionima godina evolucije ljudi su bili prilagođeni životu u uslovima nestašice hrane, zbog čega je organizam razvio snažnu potrebu da skladišti energiju kad god je ona dostupna.

Problem je što danas živimo u svetu u kojem je hrana dostupna 24 sata dnevno.

Zbog toga stručnjaci smatraju da gojaznost nije jednostavno posledica manjka volje, već prirodan odgovor organizma na okruženje za koje evolutivno nismo bili pripremljeni.

Upravo zato sve veći broj naučnika upozorava da se borba protiv gojaznosti ne može svesti samo na individualnu odgovornost. Razumevanje genetike, hormona i uticaja okruženja moglo bi da bude ključ za rešavanje jednog od najvećih javnozdravstvenih izazova današnjice.

(Ona.rs)