Kako su sako i štikle iz mog ormara promenili način na koji doživljavam obične radne dane

Sako je stajao u mom ormaru jer je delovao „previše poslovno” za običan dan. Štikle su čekale večeru na koju još nisam bila pozvana. Minđuše su priželjkivale priliku koja bi bila dovoljno važna da opravda njihovo nošenje. U međuvremenu, vrtela sam iste kombinacije iznova i iznova - na posao, u nabavku, na sva mesta na kojima se moj stvarni život zapravo dešavao.

Nisam ih čuvala za crne dane. Čuvala sam ih za savršen dan. Problem je bio u tome što ta „posebna prilika” nikada nije dolazila.

Preporučujemo

Nije se radilo samo o garderobi

Ova navika nije bila ograničena samo na odeću. Na isti način sam tretirala sve. Sephora poklon-kartica stajala je netaknuta u fioci, čekajući nešto „zaista vredno”. Štedela sam omiljeni lip glos kao da je ograničen resurs. Odbijala sam da upalim svoju omiljenu sveću osim ako veče ne deluje dovoljno posebno da to zasluži. Čak sam godinama čuvala i poslednji trag svog ukinutog One Direction parfema, kao da bi njegovo čuvanje moglo nekako da stvori još.

Ta posebna prilika uvek je bila neodređena - zamišljena otmena večera, neka buduća prekretnica, slavlje koje postoji samo u teoriji. I tako sam čekala. Godine su prolazile. Stvari koje sam volela dovoljno da ih sačuvam počele su da deluju nedodirljivo. A kada bih konačno pomislila da ih upotrebim, čekale su toliko dugo da bi mi delovalo pogrešno da sada počnem.

Kada se osvrnem, zvuči dramatično, ali tada je delovalo praktično. Zašto trošiti nešto lepo na običan dan?

Onda me je jednog dana pogodila misao: zašto živim svoj život kao da sam u čekaonici?

Kao da sam život ostavljala za kasnije

Taj način razmišljanja nije se zaustavio na mom ormaru. Čuvanje jakne za pravi trenutak polako se pretvorilo u čuvanje zabave za vikend, radosti za kasnije, sreće za neku verziju života koja deluje legitimnije od one koju već živim.

Shvatila sam da radne dane tretiram kao nešto što treba „pregurati”, umesto kao nešto u čemu treba učestvovati. Kada sam izračunala koliko dana mentalno preskačem, više nije ličilo na disciplinu, već na tiho rasipanje sopstvenog života.

Počela sam da nosim omiljene komade i običnim danima

Promena je u početku bila mala. Počela sam da nosim sakoe u izlazak. Da obavljam svakodnevne obaveze u dobrim štiklama. Stavljala sam minđuše i kada idem samo do prodavnice. Ne zbog komplimenata, ne zbog Instagrama, ne da bih bilo kome nešto dokazala, već zato što mi se dopadalo kako se zbog toga osećam.

Odeća nije izgubila vrednost zato što sam je nosila. Naprotiv - dobila ju je. Svaki komad počeo je da skuplja trenutke i uspomene, umesto prašine. Sada, kada posegnem za nečim što volim, podseti me na radni dan koji je bio malo lakši ili na odlazak u kupovinu kada sam otkrila novu omiljenu grickalicu.

To je onaj deo koji ljudi često olako nazivaju „romantizovanjem života”, frazom koja se na internetu pretvorila u praznu poštapalicu. Ali ovde se nije radilo o tome da se pretvaram da su mi obaveze glamurozne ili da ponedeljke pretvaram u petke. Radilo se o prisutnosti. O nameri. O tome da i obični dani dobiju na značaju, umesto da ih tretiram kao privremenu stanicu.

Ako sam iskrena, promenilo je više od mojih odevnih kombinacija. Posao je delovao manje kao nešto što moram da izdržim. Obaveze su ličile manje na teret. Prestala sam da čekam dozvolu da uživam u svom životu. Počela sam da se oblačim za sebe, umesto za zamišljenu publiku ili hipotetičku budućnost.

I, verovali ili ne, počela sam da volim ponedeljke.

(Ona.rs/Businessinsider)