Aleksandra je sopstveni gubitak naveo na VELIKU MISIJU: Trči za bolesnu decu, prešao je od Ohrida do Hilandara

U svetu gde se često čini da dominiraju sebičnost i materijalizam, postoje ljudi čija nas nesebičnost i snaga inspirišu i podsećaju na prave vrednosti. Jedan od takvih je Aleksandar Kikanović, humanitarac i aktivista poznat po svojim maratonimakojima prikuplja pomoć za socijalno ugrožene, bolesnu decu i one kojima je krov nad glavom preka potreba. Njegova misija nije samo fizički podvig, već duboko duhovno putovanje, protkano neverovatnim iskustvima i čvrstom verom.

Put ka humanosti: Gubitak koji je preokrenuo život

Aleksandar Kikanović, čovek velikog srca, svoju misiju je započeo vođen duboko ličnim iskustvom. Odlazak roditelja u ranoj mladosti ostavio je prazninu, ali i snažan osećaj zahvalnosti prema onima koji su mu pružili podršku.

Preporučujemo

- Relativno mlad sam ostao bez roditelja, i u tim trenucima kada mi je bilo baš teško, kada mi je bila potrebna podrška, lepa reč, saveti, bili su tu uvek uz mene pre svega familija, drugari, i najbliža sestra, priseća se Aleksandar.

Upravo ta podrška, u trenucima najveće ranjivosti, probudila je u njemu želju da na svoj način uzvrati i pomogne bližnjima.

Od Ostroga do Hilandara

Svaki Aleksandrov maraton nosi svoju jedinstvenu priču, protkanu izazovima i čudesnim raspletima. Posebno mesto u njegovom srcu zauzima prvi maraton do Ostroga. Krenuo je sam, sa svega 50 evra u džepu i malom torbicom, ali sa nezaustavljivom verom da će stići. Njegova sestra i najbliži su, brinuli i čekali ga već prvog dana u Bosni, nesvesni da je bio bez pratnje.

- Nisam mogao da dozvolim da brinu o meni u toj meri, objašnjava Aleksandar.

Na putu ka Ostrogu, prenoćio je u Pivskom manastiru, gde mu je iguman, dajući mu sveću, poručio nešto što mu je promenilo perspektivu:

- Kikanoviću, mnogo ti je bitnije da zapališ sveću za dete, nego novac da skupljaš.

Misija tog maratona bila je pomoć devojčici koja je imala teškoće sa hodanjem. Po dolasku na Ostrog, majka devojčice mu je prenela reči koje su bile veće od svake nagrade:

- "Kikane", ćerka je rekla: "kada Kikan može do Ostroga da trči, mogu i ja da hodam". Posle toga, devojčica je zaista počela mnogo bolje da hoda, svedočeći o snazi volje i vere.

I maraton za Hilandar nosi priču o čudesnom prikupljanju sredstava za lečenje deteta. Dva dana pred polazak, od potrebnih pedeset hiljada evra, bilo je prikupljeno samo deset. Tada ga je pozvao 'Lozničanin', pitajući koliko još treba. Aleksandar je odgovorio da je potrebno još četrdeset hiljada evra.

- Kaže: "Slušaj me sad, Kikane, nek ode otac od malog u manastir Tronošu, ostaviću pare, četrdeset neka uzme sebi, a ostatak neka ostavi manastiru", prepričava Aleksandar.

Po njegovom dolasku na Hilandar, sredstva su već bila prikupljena, potvrđujući da su čuda moguća kada se udruže vera i dobrota.

Vera kao kompas

Aleksandrov put nije bio posut ružama. Na prvom maratonu, neiskustvo ga je koštalo bolnih žuljeva, ali je svaki dan nastavljao dalje. Ipak, najteže je bilo trčanje do Rusije, u jeku pandemije koronavirusa, kada je ceo svet bio blokiran. Nosio je sa sobom osveštanu ikonu Svetog Georgija sa Hilandara i, kako kaže, nije se ničega plašio. Prepreke su bile brojne - neizvesnost na granicama, stalni telefonski pozivi sa suprotstavljenim uputstvima.

- Na Poljskoj granici blokada, ne postoji mogućnost da prođemo. Odjednom, kao da mi je Bog rekao, ulazim u kamper koji me je pratio, iznosim ikonu Svetog Georgija i okrećem je da gleda u carinu. Poljak na granici uzima telefon, sat vremena priča i kaže: 'Ti i tvoja ekipa može da prođe'", svedoči Aleksandar o snazi vere.

Iako nije uspeo da uđe u Rusiju zbog blokada, ikonu je predao "Noćnim Vukovima" u Gomelju, sa porukom za predsednika Putina povodom Dana Pobede.

Njegova vera je, kako ističe, stub celog njegovog bića. Pre nego što je počeo sa humanitarnim radom, u njegovoj kući se čak ni slava nije slavila. Sada, humanitarno trčanje prati i prenošenje kolača iz bakine kuće, proslavljanje slave i redovan odlazak na Svetu liturgiju.

- Od tog momenta, sa jakom verom ne plašim se nijednog puta. Mislim da je pravi i onaj ispravan put jako uzan i trnovit, molim se Bogu i koračam tim putem, kaže Aleksandar.

Molitva i Hilandar: Izvor nepresušne snage

Molitva je, za Aleksandra, temelj svega. "Bez nje i Boga ni preko praga", naglašava. Najveću snagu i blagoslov crpi iz Manastira Hilandar.

- Mislim da nema te novčane nagrade koja bi me obradovala kao što mi pomaže i daje mi snagu Manastir Hilandar, kaže.

Svaki njegov maraton počinje i završava se u crkvi ili manastiru, a dan započinje i završava molitvom. Pretrčao je preko 65.000 kilometara, izložen brojnim opasnostima na putu, ali veruje da ga je čuvao Bog. Njegova velika želja, Jerusalim, ostaće kao pečat na sve pretrčane kilometre, ali samo "Bog će sve da uredi, kada treba da krenem".

Zdravlje i porodica na prvom mestu

Uskladiti humanitarni rad sa svakodnevnim životom, koji uključuje i deset sati rada na građevini, nije lako. Umoran odlazi na trening, a za misije uzima slobodne dane.

- Nije to lako, al kada znate da ćete nekom da pomognete, ne razmišljate o drugoj opciji, objašnjava.

Patnja i nepravda su sastavni deo njegove misije, ali se sa njima nosi sa neverovatnom snagom. Iako oporavak traje danima, a nerazumevanje okoline se ogleda u komentarima da se možda "vozio, a ne trčao", Aleksandar ostaje miran.

- Samo kažete sebi, Bog je veliki, On vidi vaš put. Na patnju i bol prosto naviknete. Nema maratona da nemate problem, da vas nešto ne boli. Sama pomisao kako je porodici od deteta za koga trčite i da je njima mnogo teže, gura vas napred.

Najteža životna staza za njega je bio gubitak roditelja, kada je odjednom sve palo na njegova leđa. To iskustvo ga je, uprkos patnji, oblikovalo u, kako kaže, "ispravnog čoveka".

- Možda da mi se sve to nije desilo, da je bilo sve potaman, možda bih krenuo drugim putem, razmišlja Aleksandar.

Za kraj, Aleksandar Kikanović ima jasnu poruku za mlade:

- Nema lepšeg osećaja nego kada znate da ste nekom pomogli. Vi ste ključni da promenite svet. Uvek pored svojih obaveza možete odvojiti vreme, pomozite bližnjem svom. Počnite, uverićete se kako je to lepo.

Njegov životni put, protkan verom, borbom i nesebičnošću, svedoči o snazi ljudskog duha i podseća nas da su najvažnije vrednosti zdravlje i porodica. Kako i sam citira oca Teodosija sa Hilandara: "Ako se ne zamonašiš ili ne osnuješ porodicu, čemu živiš".

(Ona.rs)