Đokići mu otvorili vrata kad je bio niko: Kako je Robert De Niro preživeo u selu kod Niša bez dinara u džepu

Kako je srpska gostoprimljivost oblikovala sudbinu slavnog glumca i zašto je Robert de Niro ćerki dao ime Drena otkriva emotivna priča koja spaja holivudski sjaj i jedno malo selo Čokot kod Niša.

Postoje te neke sudbinske rute koje mapa ne može da predvidi.

Preporučujemo

Zamislite leto 1967. godine, prašnjavu jugoslovensku magistralu i mladog, potpuno anonimnog Amerikanca sa rancem na leđima koji pokušava da uhvati autostop. Nema prebijene pare, ne zna jezik, a sunce prži preko svakog podnošljivog podeljka. Umesto u nekom jeftinom hostelu, ovaj momak završava na večeri i konaku kod porodice Đokić u selu Čokot.

Tada niko nije mogao ni da nasluti da će taj skromni autostoper sa niških ulica postati sinonim za filmsku umetnost, a da će se sećanje na toplu pogaču i domaće gostoprimstvo decenijama kasnije prepričavati u svetskim krugovima.

Ovo nije scenario za film, ovo je stvarni život koji se desio na ovom našem podneblju.

Đokići nisu pitali za pasoš, pitali su da li je gladan

U vreme kada je Robert de Niro stigao u Srbiju, koncept "srpske gostoprimljivosti" nije bio turistički brend, niti marketinški trik za privlačenje stranaca. Bila je to, prosto, ljudskost.

Porodica Đokić iz Čokota nije imala pojma ko je mladić na njihovom pragu. Za njih, on nije bio potencijalna zvezda "Kuma" ili "Taksiste", već jedan umoran putnik namernik kome treba krov nad glavom i kašika toplog jela.

Otvorili su mu vrata, podelili ono što su imali na stolu i tretirali ga kao rod rođeni.

Zamislite samo taj kulturološki šok i suze radosnice kada su godinama kasnije, sedeći u mraku bioskopske sale, ti isti domaćini na velikom platnu prepoznali momka kojem su sekli hleb i nameštali krevet. De Niro to verovatno nikada nije zaboravio, u godinama koje su usledile često je isticao da se zbog tog i takvih iskustava i sam jednim delom oseća kao Srbin.

Od nobelovca Iva Andrića do holivudskih crvenih tepiha

Uticaj te rane balkanske rute ostavio je mnogo dublji trag u glumčevom životu nego što to na prvi pogled izgleda.

Malo ljudi zna da njegova ćerka nosi ime Drena upravo po reci Drini, inspirisano Andrićevim remek-delom "Na Drini ćuprija". Ova nit koja ga je vezala za našu kulturu privukla ga je nazad u Beograd tokom sedamdesetih godina, kada je bio gost FEST-a.

Sećanja iz tog perioda, poput onih iz hotela Metropol gde je sa Mirjanom Van Blarikom igrao Užičko kolo, svedoče o tome da Srbija za njega nije bila samo usputna stanica, već mesto gde se osećao slobodno i prihvaćeno. Ta energija i ta neposrednost gde te niko ne gleda kroz status i novčanik postale su magnet za mnoge umetnike koji su ovde dolazili po inspiraciju.

Beograd kao kreativna kolevka i nečiji sudbinski put

Skoro šest decenija nakon De Nirove autostoperske ture, isti taj duh Beograda i Srbije nastavlja da menja ljude iz celog sveta. Poznati glumac i reditelj Adam Davenport, osnivač internacionalnog glumačkog studija TIAS, nedavno je podelio svoje viđenje ovog fenomena. Za njega, Beograd nije bio samo grad u kojem je radio, već mesto koje mu je ušlo u DNK.

Postoji neka neobjašnjiva privlačnost u našem mentalitetu koja umetnike ogoli, oslobodi ih suvišnih maski, skrivanja i natera ih da rastu. Kada stranac dođe ovde, on ne dobija samo lekciju iz istorije ili dobru hranu, on dobija porodicu na mestu gde je najmanje očekivao.

Priča o De Niru i porodici Đokić zapravo je priča o svima nama, kao i podsetnik da najveće priče počinju onda kada strancu bez pitanja otvorite vrata i ponudite mu mesto za vašim stolom.

(Ona.rs)