VODIO JE SRBIJU DO NAJVEĆIH POBEDA, A KRAJ ŽIVOTA DOČEKAO ZABORAVLJEN: Potresna sudbina čuvenog vojvode

Malo je ljudi u srpskoj istoriji čije se ime izgovara sa toliko poštovanja kao ime vojvode Petra Bojovića. Bio je jedan od četvorice srpskih vojvoda, komandant koji je vodio vojsku kroz neke od najtežih trenutaka u istoriji Srbije i čovek čije su odluke ostavile neizbrisiv trag u Prvom balkanskom i Prvom svetskom ratu. Ipak, koliko god da je njegov ratni put bio veličanstven, toliko je kraj njegovog života ostao obavijen tugom i osećajem nepravde.

Na današnji dan, 16. jula 1858. godine, u selu Miševići kod Nove Varoši rođen je čovek koji će decenijama kasnije predvoditi srpsku vojsku u borbi za slobodu i postati jedan od najvećih vojnih stratega koje je Srbija ikada imala.

Preporučujemo

Dečak iz siromašne porodice koji je sanjao vojničku uniformu

Petar Bojović odrastao je u skromnoj porodici u vreme kada je Srbija tek gradila svoju državnost. Život na planini naučio ga je disciplini, izdržljivosti i radu, osobinama koje će ga pratiti tokom čitave karijere.

Još kao mladić odlučio je da vojni poziv bude njegov životni put. Završio je Artiljerijsku školu u Beogradu, tada najugledniju vojnu obrazovnu ustanovu u zemlji, gde su profesori vrlo brzo primetili njegovu ozbiljnost, posvećenost i izuzetnu sposobnost da razume vojnu taktiku.

Nije bio čovek velikih reči. Savremenici su ga opisivali kao tihog, odmerenog i izuzetno disciplinovanog oficira koji je više voleo da dela govore umesto njega.

Ratovi u kojima je stvarao istoriju

Već tokom srpsko-turskih ratova stekao je prvo ratno iskustvo, ali su Balkanski ratovi pokazali sav njegov vojni talenat.

Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata obavljao je niz najodgovornijih komandnih dužnosti i učestvovao u nekim od najvažnijih pobeda srpske vojske.

Njegovi saborci govorili su da je posedovao retku sposobnost da ostane potpuno pribran čak i kada su drugi gubili nadu. Nije donosio ishitrene odluke, pažljivo je procenjivao svaku situaciju i zbog toga je uživao ogromno poverenje vojnika.

Za njega je svaki vojnik bio važan. Trudio se da što manje ljudi strada i često je obilazio položaje razgovarajući sa vojnicima kao sa saborcima, a ne kao sa podređenima.

Albanska golgota i borba za opstanak Srbije

Kada je Austrougarska zajedno sa saveznicima napala Srbiju 1915. godine, usledilo je jedno od najtežih poglavlja srpske istorije.

Srpska vojska bila je prinuđena da se preko albanskih planina povlači ka Jadranu. Glad, bolesti, sneg i iscrpljenost odnosili su hiljade života.

Petar Bojović prošao je zajedno sa svojim vojnicima sve strahote Albanske golgote. Nije napustio vojsku niti je tražio povlašćen položaj. Delio je sudbinu svojih ljudi, zbog čega je među vojnicima bio izuzetno cenjen.

Mnogi istoričari upravo u tim danima vide razlog zbog kojeg je njegovo ime ostalo simbol istrajnosti i odanosti Srbiji.

Proboj Solunskog fronta koji je promenio tok rata

Posle oporavka na Krfu srpska vojska stigla je na Solunski front, gde je čekala trenutak za povratak u otadžbinu.

Kada je 1918. godine počeo dugo očekivani proboj Solunskog fronta, Petar Bojović imao je jednu od ključnih uloga u operacijama koje su dovele do oslobođenja Srbije.

Srpska vojska napredovala je neverovatnom brzinom. Saveznički generali ostali su zapanjeni tempom kojim su srpski vojnici oslobađali grad za gradom.

Za izuzetne zasluge Petar Bojović dobio je najviše vojno zvanje - vojvoda. Time je stao rame uz rame sa Radomirom Putnikom, Stepom Stepanovićem i Živojinom Mišićem, čineći četvoricu vojvoda koji su obeležili jednu epohu srpske istorije.

Oslobođenje Beograda

Po završetku proboja Solunskog fronta srpska vojska oslobodila je zemlju, a Beograd je oslobođen 1. novembra 1918. godine.

Petar Bojović bio je jedan od najzaslužnijih vojskovođa tog pobedonosnog pohoda, zbog čega je njegovo ime zauzelo posebno mesto u srpskoj istoriji.

Za doprinos oslobođenju zemlje i uspešno komandovanje ostao je upamćen kao jedan od najvećih vojskovođa koje je Srbija imala.

Poslednje godine života i priče koje su ostale da žive

Posle Drugog svetskog rata vojvoda Petar Bojović povukao se iz javnog života. Preminuo je 19. januara 1945. godine u Beogradu, u 87. godini.

Tokom decenija nastale su brojne priče o njegovim poslednjim danima, odnosu tadašnjih komunističkih vlasti prema njemu i okolnostima njegove sahrane. U javnosti se često mogu čuti tvrdnje da je bio zlostavljan, da mu nije ukazana vojna počast ili da je sahrana bila zabranjena. Međutim, istoričari upozoravaju da za deo tih navoda ne postoje pouzdani istorijski dokazi ili su zasnovani na kasnijim svedočenjima koja nije moguće u potpunosti potvrditi.

Ono što je nesporno jeste da je vojvoda Petar Bojović ostao jedna od najznačajnijih ličnosti srpske vojne istorije, koji je čekao mnogo godina da ponovo zauze mesto u srpskoj istoriji, ali se danas proučava i poštuje kao deo istorijskog nasleđa Srbije.

Nasleđe koje ne bledi

Vojvoda Petar Bojović nije ostavio iza sebe samo vojne pobede. Ostavio je primer čoveka koji je svoju zemlju stavljao ispred lične koristi, koji je sa svojim vojnicima prolazio kroz glad, sneg i rat, ne tražeći privilegije niti priznanja.

Njegovo ime danas nose ulice, škole i spomenici širom Srbije, a istoričari ga smatraju jednim od najznačajnijih vojskovođa koje je naša zemlja ikada imala.

Više od jednog veka nakon najvećih pobeda srpske vojske, priča o Petru Bojoviću ostaje podsetnik da se najveći ljudi ne pamte samo po bitkama koje su dobili, već i po dostojanstvu, hrabrosti i požrtvovanju koje su pokazivali onda kada je bilo najteže.

(Ona.rs)