Radmila Petrović: Nije retko da ljudi na selu posvete više pažnje životinjama nego deci
"Mnogi ljudi koji su čitali moju zbirku, a sa sela su, rekli su mi da imaju neki osećaj krivice"
Radmila Petrović je mlada pesnikinja koja je do sada objavila tri zbirke pesama. Sa njom smo razgovarali o poslednjoj zbirci - "Moja mama zna šta se dešava u gradovima".
Radmiline pesme počivaju na spletu i sukobu tradicionalnog i modernog, sela i grada, patrijarhalnih načela i ženskog pitanja. Objasnila nam je kako je uopšte došlo do toga da počne da piše, i to upravo na ove teme.
Kako kaže, to se desilo u srednjoj školi. Njeni savremenici su je uverili u to da je nadarena, a ona kaže da nikada nije bila tog uverenja. Kada nije znala šta će sa svojim mislima, prenosila ih je na papir. Upisavši se na radionicu pisanja koja je postojala u samoj školi, napisala je prvih 15 pesama tokom letnjeg raspusta, iako nije bila baš ljubitelj čitanja. Preko tog raspusta upoznala je književnost van školske lektire, a na takmičenju koje je usledilo osvojila je prvo mesto. I to je bio samo početak ređanja uspeha.
Kako je na selu, a kako u gradu?
Kada je došla u Beograd na pripreme za prijemni, prikleštila su je vrata autobusa.
- Osećala sam se kao divlja zver - kaže Radmila.
Ali dolazak u glavni grad joj i nije predstavljao tako veliku nepoznanicu, budući da su njene dve sestre već studirale u Beogradu. Iako je isprva mislila da neće opstati, kasnije je shvatila da je sve u njenom odnosu prema gradu, da niko neće biti grub prema njoj, ako ona sama nema takav odnos prema gradu i prema drugima.
Cetinjska 15 joj je adresa koju bi izdvojila, zbog radionica, pesničkih večeri i lepih trenutaka tokom studija i ljudi koje je upoznala.
Na selu se, kaže, red zna - ko nije ustao sa prvim petlovima, izgubio je dan. Tamo ustajanje u 10 ili 12 ne dolazi u obzir, jer to već znači da si izgubio dan. Radmila je navikla na takve uslove, a tokom studija se budila i ranije. Sada je rešila jedno - ustajanje pre 10 sati nije vredno, jer se pošteno umorila.
Dva različita sveta
Ističe da su selo i grad potpuno drugačiji svetovi, kao i da bi volela da nema iskustvo te dihotomije. Bilo bi joj lakše da je rođena u gradu - njena je lična teorija.
- Osećaj krivice kada si napustio zemlju. Ta zemlja je na neki način za mene teret. Mnogi ljudi koji su čitali moju zbirku, a sa sela su, rekli su mi da imaju neki osećaj krivice.
Zašto? Pa zato što Radmila nema brata, jedan deo obradive zemlje spašće na nju, a pitanje je hoće li se ona istoj i posvetiti onako kako se očekuje.
Ima nešto u povezanosti ljudi i životinja, kaže. Ljudi koji nisu odrasli na selu i ne shvataju da se na životinje gleda sa takvom brigom i pažnjom da se može doneti zaključak da se manje posvećuju i rođenoj deci.
- Ja sam sto puta rekla svojoj mami da je ona više pažnje posvetila kravama nego svojoj deci - iskrena je bila Radmila.
- Pokušala sam da napravim nekog lirskog subjekta koji će to da objasni, ovako privatno ja to ne objašnjavam, ne mislim da gradski ljudi mogu da me shvate.
Radmila je opisala i kako se u njenom kraju gleda na ljude iz gradova, ali i kako oni sve to brzo zaborave kada savetuju mlade da odu.
- Idi odavde, ovde nema života, ovo je samo mučenje. I onda te pošalju u taj grad, koji su te vaspitali da ne podnosiš - kaže.
Upravo o toj dihotomiji i tenziji piše Radmila u svojim pesmama.
Kako gleda na žene žrtve nasilja?
- Ja sam aktivista kroz svoju poeziju i tek ću biti po brojnim pitanjima, ne može sve odjednom.
Ono što ona primećuje, kada je nasilje nad ženama u pitanju, jeste upravo položaj žena na selu i njihovog viđenja tog pitanja. Žene na selu, domaćice, one su izolovane od sistema kakvog-takvog koji postoji u gradu.
Ako treba da se menjaju stvari, kaže, to treba da počne u vrtiću. Da država donese mere kako vaspitavati decu u vrtiću, da to bude mera prevencije. Osvrnula se i na decu koja potiču iz brakova u kojima je bilo nasilja. Ističe da je najveća tuga kada se obrasci ponašanja ponavljaju sa potomcima one dece koja su odrasla u takvim brakovima.
(Ona.rs)