Virdžinija Vulf: Pionirka feminizma koja je izgubila bitku sa duševnom bolešću

Život čuvene spisateljice koja je patila od teške depresije, a čije je psihičko stanje dovelo do samoubistva utapanjem u reci u 59. godini

Čuvena engleska autorka Virdžinija Vulf jedna je od ključnih autora narativnog modernizma i osnivač feminističke književne kritike. Poznata je po klasicima kao što su "Gospođa Dalovej" i "Ka svetioniku" i feminističkim tekstovima poput "Sopstvena soba" i "Tri Gvineje".

Ali ko je zapravo bila Virdžinija Vulf, koja je patila od povremenih napada ludila, manične depresije, halucinacija i anksioznosti, a u čijim romanima su kroz banalne radnje dominirale teme mentalne bolesti, biseksualnosti, feminizma, pitanja ličnog identiteta, međuljudskih odnosa i sećanja?

Preporučujemo

Šta znamo o spisateljica koja je daleko od očiju javnosti patila je od teške depresije, čije ju je psihičko stanje dovelo do samoubistva utapanjem u reci u 59. godini?

Privilegovano detinjstvo

Adelin Virdžinija Stiven (Virdžinija Vulf) je rođena na današnji datum (25. januar) pre tačno 140 godina (1882. godine). Rasla je u privilegovanom i izuzetnom engleskom domaćinstvu, uz veoma slobodoumne roditelje. Njen otac, ser Lesli Stiven, bio je istoričar i pisac, kao i jedna od najistaknutijih ličnosti zlatnog doba planinarstva. Njena majka, Džulija Prinsep Stiven, rođena je u Indiji, bila je medicinska sestra i napisala je knjigu o toj profesiji, a povremeno je bila i model za nekoliko prerafaelitskih slikara.

Oboje su bili u braku pre nego što su se venčali, tako da je Vulfova imala tri rođena brata i sestre i četvoro polubraće i sestara. Njih desetoro je živelo pod jednim krovom u Hajd Park Gejtu 22, u Kensingtonu. Dva brata su se školovala u Kembridžu, a devojke su podučavane kod kuće uz pomoć bujne porodične viktorijanske biblioteke.

Stivenovi su bili i izuzetno dobro pozicionirani, kako društveno, tako i umetnički. Njen otac je bio prijatelj sa književnikom Vilijamom Tekerijem, ocem njegove prve supruge, koja je neočekivano umrla, i sa mnogim drugim zapaženim misliocima. Tetka njene majke bila je poznata fotografkinja iz 19. veka Džulija Margaret Kameron.

Kao mlada devojka, Virdžinija je bila radoznala, vesela i razigrana. Pokrenula je porodične novine, Hajd Park Gate News, da dokumentuje duhovite anegdote svoje porodice.

Borba sa depresijom

Međutim, rane traume zamračile su njeno detinjstvo, uključujući i seksualno zlostavljanje od strane polubraće Džordža i Džeralda Dakvorta, o čemu je pisala u svojim esejima "Skica prošlosti" i "22 Hajd park kapija". Godine 1895, kada je imala 13 godina, morala je da se nosi i sa iznenadnom smrću svoje majke od reumatske groznice, što je dovelo do njenog prvog psihičkog sloma, kao i sa gubitkom polusestre Stele dve godine kasnije.

Dok se suočavala sa ličnim gubicima, Vulfova je nastavila studije nemačkog, grčkog i latinskog jezika na ženskom odseku Kraljevskog koledža u Londonu. Tokom te četiri godine studija upoznala se sa šačicom radikalnih feministkinja na čelu obrazovnih reformi.

Međutim, smrt je opet zakucala na vrata i godine 1904. njen otac je umro od raka stomaka, što je doprinelo još jednom emocionalnom neuspehu koji je doveo do toga da je Vulf nakratko institucionalizovana. I to je samo bio početak, jer će do kraja njenog života da se smenjuju literalni uspesi i lična pustoš.

Godine 1905. počela je profesionalno da piše kao saradnik za magazin "The Times Literary Supplement". Godinu dana kasnije, njen 26-godišnji brat Tobi je preminuo od tifusne groznice nakon porodičnog putovanja u Grčku. Nakon toga, njena sestra Vanesa i brat Adrijan prodali su porodičnu kuću u Hajd Park Gejtu i kupili kuću u Blumsberiju u Londonu.

Zahvaljujući preseljenju Virdžinija je tada upoznala nekoliko članova Blumsberi grupe, kruga intelektualaca i umetnika među kojima je bio i esejista Leonarda Vulf.

Grupa je postala poznata 1910. po tome što su se, u šali, preobukli u delegaciju etiopske kraljevske porodice, uključujući i Virdžiniju koja se prerušila u bradatog muškarca, i uspešno ubedili englesku kraljevsku mornaricu da im pokaže svoj ratni brod. Ta avantura je i zbiližila Leonarda i Virdžinija, koji su se na kraju venčali 1912. godine i do smrti delili ljubav jedno prema drugom.

Kako navodi "Biography", nekoliko godina pre nego što se udala za Leonarda, Virdžinija je počela da radi na svom prvom romanu. Originalni naziv je bio "Melimbrozija", a posle devet godina i bezbrojnih nacrta, objavljen 1915. kao "Putovanje". Vulfova je iskoristila ovu knjigu da eksperimentiše sa nekoliko književnih alata, uključujući ubedljive i neobične narativne perspektive, stanja snova i prozu slobodnih asocijacija.

Život kroz romane

Dve godine kasnije, Vulfovi su kupili polovnu štampariju i osnovali "Hogarth Press", izdavačku kuću koja je radila iz njihovog doma zahvaljujući kojoj su objavili neke od svojih tekstova, ali i radove Sigmunda Frojda, Katarine Mensfild i T.S. Eliota. U narednim godinama objavila je još dva romana.

Tokom 1922. godine upoznala je spisateljicu, pesnikinju i baštovanku Vitu Sakvil-Vest, suprugu engleskog diplomate Harolda Nikolsona, sa kojom je započela prijateljstvo koje je preraslo u romantičnu vezu. Iako se njihova afera na kraju završila, ostale su prijateljice do smrti Virdžinije Vulf. Već 1925. je dobila odlične kritike za njen četvrti roman "Gospođa Dalovej", danas klasik književnosti i očaravajuća priča isprepletana unutrašnjim monolozima, koja pokreće pitanja feminizma, mentalnih bolesti i homoseksualizma u Engleskoj nakon Prvog svetskog rata.

Njen roman iz 1928. godine "Do svetionika", bio je još jedan uspeh kritike i smatra se revolucionarnim zbog svog toka pripovedanja o svesti. Modernistički klasik istražuje podtekst ljudskih odnosa kroz živote porodice Remzi na odmoru na ostrvu Skaj u Škotskoj, koji je bio inspirisan lenjikovcem u kojem je Virdžinija provodila veliki deo svog detinjstva.

Vulfova je pronašla književnu muzu u Sakvilu-Vestovoj još jednom u romanu "Orlando" iz 1928. godine. Roman je bio knjževni proboj za Virdžiniju koja je dobila kritičke pohvale za revolucionarno delo, kao i novootkriveni nivo popularnosti.

Već sledeće godine je objavila "Sopstvenu sobu", feministički esej zasnovan na predavanjima koje je držala na ženskim koledžima, u kojima istražuje ulogu žena u književnosti. U delu ona iznosi ideju da „žena mora da ima novac i sopstvenu sobu ako želi da piše beletristiku. Već sledećim delom "Talasi" (1931) pomerila je granice naracije, a poslednji roman "Godine" napisala je 1937.  Sledeće godine objavila je "Tri Gvineje", esej koji je nastavio feminističke teme, ali se bavio fašizmom i ratom.

Tokom svoje karijere, Vulfova je redovno predavala na koledžima i univerzitetima, pisala dramatična pisma, dirljive eseje i sama objavila dugačku listu kratkih priča. Do sredine četrdesetih godina bila je etablirana kao intelektualka, inovativna i uticajna spisateljica i pionirka feminizma. Ali uprkos svom spoljašnjem uspehu, nastavila je da pati od iscrpljujućih napada depresije i dramatičnih promena raspoloženja.

Samoubistvo i nasleđe

Njen muž Leonard, koji je uvek bio uz nju, bio je sasvim svestan svih znakova koji su ukazivali na to da je njegova žena pala u depresiju. Uvideo je, dok je radila na onome što će biti njen poslednji rukopis "Između dela" (objavljen posthumno 1941.), da tone u sve dublji očaj.

U to vreme Drugi svetski rat je već besneo i par je odlučio da, ako Englesku napadne Nemačka, da će zajedno počiniti samoubistvo, plašeći se da će Leonard, koji je bio Jevrejin, biti u posebnoj opasnosti. Godine 1940, londonska kuća bračnog para uništena je tokom Blica, nemačkog bombardovanja grada.

Ne mogavši da se izbori sa svojim očajem, Virdžinija Vulf je 28. marta 1941. godine navukla kaput, napunila džepove kamenjem i ušetala u reku koja je proticala nedaleko od njenog doma u Engleskoj. Dok je gazila u vodu, potok ju je odneo sa sobom. Iza nje, na obali, ostali su štap i šešir koji je najčešće nosila, a kod kuće - jedno pismo  - oproštaj od čoveka sa kojim je provela život i koji nije uspeo da je spase.

Vlasti su njeno telo pronašle tri nedelje kasnije.  Leonard ju je kremirao, a njeni ostaci su razbacani u bašti njihe kuće. Njene poslednje reči,  napisane mužu kojeg je volela, kako prenosi "Istorijski zabavnik", bile su, između ostalog:

“Najdraži, ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti..."

(Ona.rs)