Tri decenije od smrti čuvene srpske poetese: Život ljubavi i patriotizma Desanke Maksimović

Prošlo je trideset godina od smrti jedne od najvećih srpskih pesnikinja i autorke besmrtnih reči "Bilo je u to nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu..."

Prošle su pune tri decenije od smrti Desanke Maksimović, pesnikinje koja je kroz ljubav i patriotizam, pevljivost srpskog jezika pretvarala u besmrtnu poeziju i prozu koje su obeležila generacije

Kada pomislimo na Desanku, većina nas prizove toplo lice starice koja zrači duhovnošću i blagošću, ali ono što je ova talentovana žena prenosila perom na papir uglavnom je bilo inspirisano njenim iskustvom i mladim danima, koje je do starosti oživljavala u svojim delima.

Preporučujemo

Desanka je rođena pred sam kraj 19. veka (1898. godine) u zaseoku Rabrovica kod Valjeva. Bila je najstarije dete u porodici čija je glava bio otac Mihajlo, seoski učitelj, i majka Draginja. Detinstvo je, međutim, provela u mestu Brankovina, živopisnom kraju koje je često opisivala u svojim delima i koje je pothranjivalo njenu maštu.

- I, tako, u snovima, u toj lepoti neba i sunca, odrasla sam slušajući pesme ptica, što mi je kasnije pomoglo u nauci, a i za poeziju je bilo važno. Imala sam sreću da detinjstvo provedem onde, gde se život najbolje saznaje i najlepše saznaje, gde nema ničega lažnog i izuzetnog sve kao i u drugih. Na izvorištu prirode. Možda je zato takva moja poezija koja najviše govori o prirodi o pticama - rekla je jednom prilikom, prenosi "Zrno znanja".

Nakon gimnazije koju je završila u Valjevu upisala je svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U jednom ruskom klubu, gde je tada već prepoznatljiva pesnikinja recitovala svoje pesme, upoznala je ruskog emigranta Sergeja Slatiskova, svoju prvu i jedinu ljubav sa kojim je delila ljubav prema poeziji. Venčali su se u avgustu 1933. godine. On je svoj radni vek proveo u izdavačkoj kući "Prosveta", gde je radio kao prevodilac ruskog jezika i preveo je 14 knjiga. Pisao pesme za decu, on i Desanka svoju nikada nisu imali.

Desanka je nakon završenih studija najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, potom u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, pre nego što se je otišla u Parizu gde je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Radila je i u učiteljskoj školi u Dubrovniku, pre nego što se ponovo vratila u Beograd, u Prvu žensku realnu gimnaziju (današnja Peta), gde joj je jedna od učenica bila je i Mira Alečković, buduća pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata otišla je u penziju, ali se u službu vratila 1944. godine i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Njen društveni život je bio fascinantan. Putovala je širom Jugoslavije i družila se sa piscima kao što su Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić... U decembru 1963. godine postala je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Trideset godina kasnije, 11. februara 1993. godine, preminula je u Beogradu u 95. godini.

I narednih trideset godina od njene smrti dela koja je ostavila za sobom - žive. Zapravo, ne postoji pesnik niti pesnikinja koji su još za života stekli tako visok ugled, poštovanje i privrženost jednog naroda kao ona. Za sobom je ostavila šarenolik dijapazon dela od pesama, romana, priča, bajki za decu i odrasle, kao i dela koja je prevodila sa francuskog tokom života.  Njen opus je više od pedeset knjiga poezije, pesama i proze - pripovedačke, romansijerske i putopisne.

Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije.

U svim tim delima se vraćala u detinstvo, pre svega na sećanje na dane koje je provela sa svojom tetkom koju je mnogo volela i koja je "umela od rada da pravi poeziju", kako je umela da kaže. Upravo joj je tetka bila inspiracija za mnoge pesme, priče i bajke. Pisala je posebnim stilom, gotovo pevljivo o deci, bakama, medama, leptirima i drugim stvarnim i nestvarnim bićima koje je pronalazila u svom svetu mašte.

- Radim posao bez ikakve sujete. Neko pravi cipele, neko snima, neko sadi jagode, a ja uzela pa pišem pesme… neko se čudi broju mojih pesama, pa šta ću ja, navaljuju na mene pesme, hoće da izađu iz mene pa moram da im učinim i napišem - znala je da se našali.

Prvu pesmu je objavila u časopisu "Misao" 1920. godine, kada je imala svega 14 godina. Prvo priznanje, kako prenosi "Vikipedija", dobila ja za pesmu "Strenja" 1925. godine, na konkursu ovog istog časopisa, a od tada je bila nagrađivana nebrojeno puta. Dela su se nizala i nizala, a možda najsimptomatičnija za njen senzibilitet i dubinu misli i reči jesu pesme "Tražim pomilovanje" i, naravno, "Krvava bajka", pesmu o nacističkom teroru nad nedužnim narodom u Kragujevcu koja počinje besmrtnim rečima "Bilo je to u jednoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu..."

Zbog jedne od svojih rodoljubivih pesma "U ropstvu" čak je bila i zatvarana.

Cilj svog plodonosnog života čuvena srpska poetesa sumirala u jednom od mnogih svojih intervjua, za emisiju "Trezor" na RTS-u, kroz poruku svima kojima ostaje ovaj svet iza nje.

- Prvo bih molila one koji su se tek rodili, tek počeli da rastu, da budu zdravi. Poruka prva da se sačuva zdravlje. Druga bi poruka bila da se stekne što više znanja, da se ima radoznalosti za sav život oko sebe i opipljivi i vidljivi i psihički. Da se sazna šta je bilo pre nas, pre toga deteta, pa prema tome da se upravlja šta će posle biti. Poručila bi da vole ceo svet, sve ljude, ali ponajviše da vole svoju domovinu.

(Ona.rs)