"Neka me ubiju, imaće ko da me osveti" poslednje su reči 17-godišnje heroine Lepe Radić

Bila je želja u srcima, hrabrost u žilama i ponos u dušama borcima Jugoslavije u Drugom svetskom ratu

Mnogo je herojstva i junaštva u istoriji pomenuto, ali, nažalost, postoje velika imena koja polako padaju u zaborav, a svojim su delom spašavala mnoge živote.

Ovo je priča mlade heroine iz Drugog svetskog rata, koju kao velikog borca pamti cela Jugoslavija. Njenih 17 godina starosti, veće su od nečijeg životog veka.

Preporučujemo

Detinjstvo 

Lepa Radić rođena je 19. decembra 1925. godine u Gašnici, selu kod Bosanske Gradiške u Bosni i Hercegovini. Odrastala je u siromašnoj porodici bosanskih Srba, kao druga od tri ćerke zemljoradnika Svetozara Radića.

Zbog velikog siromaštva, Svetozar je svoju ćerku Lepu, zajedno sa svojom najstarijom ćerkom Darom poslao u selo Bistricu kod njegovih roditelja. Obe su završile osnovnu školu, a 1939. završavaju Srednju žensku stručnu školu u Bosanskoj Gradiški. Dok je pohađala srednju školu, veliki uticaj na njeno sazrevanje i tok misli imao je njen stric Vladeta, koji je sa njom dugo pričao o politici i stanju u društvu, jer je i sam pripadao revolucionarnom radničkom pokretu. 

Lepa je bila učenica za primer i volela je da uči, ali joj je najdraže bilo da pomaže svojim drugaricama, iako je bila siromašna. Njen uticaj je primećen kasnije, kada su se te devojke takođe borile u Narodnooslobodilačkom ratu i stradale časno.

 Odlazak u partizane 

Nakon što je Jugoslavija okupirana i nakon što se formirala Nezavisna Država Hrvatska, u čiji je sastav ušla i Bosanska krajina, kao i Lepino selo, počelo je masovno istrebljenje Srba na tim teritorijama. Plan je bio da jednu trećinu ubiju, drugu razvrstaju po logorima, a treću da pokatoliče.

Tada se Vladeta, Lepin stric, priključio Narodnooslobodilačkom pokretu i bio je zadužen da sakuplja oružje koje je ostalo od Jugoslovenske vojske, ali u toj akciji nije bio sam, već mu ja čvrsto pomagala i njegova bratanica Lepa, koja je vešto sakrivala sve što pronađu.

U kozarskoj ofanzivi poginuli su njen otac Svetozar, 15-godišnji brat Milan i stric Vladeta. Šesnaestogodišnja Lepa, zajedno sa godinu dana starijom sestrom Darom priključuju se Grbovačkoj partizanskoj četi 1941. Smeštene su na pozicije bolničarki i pomagale su rame uz rame sa strinom Jovankom ranjenim vojnicima.

Međutim, Lepa je želela da se za svoj narod bori junački, te se četiri meseca kasnije priključuje na bojišta sa četom. Prepoznavši njenu veštinu komunikacije, četa ju je poslala na brzi kurs edukacije o političkom radu. Lepa je bila zadužena za nekoliko sela i bila je velika inspiracija tinejdžerima i mladima da hrabro stanu uz svoj narod i bore se za promene.

Pogubljenje uz velike reči po kojima se pamti

Krajem januara 1943. godine započinje operacija "Vajs I", koja je prvi deo Četvrte neprijateljske ofanzive. Lepa Radić bila je član štaba za evakuaciju na području Srednjeg Dubrovnika.

Kao politički radnik Lepa je kroz evakuacije ohrabrivala ljude i svojim neustrašivim postupcima budila žar i želju narodu za borbom. Počelo je bombardovanje, a ona je stajala hrabro dok se oko nje rušio svet, pokazujući fascinantnu sliku jedne, ne više devojke, već neverovatne žene. U februaru 1943. godine, bila je zadužena za prevoz ranjenika i organizovanje izbeglica u Grmeču. Partizane je tada napala nemačka divizija "Princ Eugen". Zbeg, tačnije sklonište koje je ona predvodila i koje se uglavnom sastojalo od žena i dece, brzo je opkoljeno.

Kako je ona bila jedina naoružana sa jednom puškom, žene su joj govorile da baci pušku i skine uniformu, kako bi se na taj način spasla, ali je ona to odbila pozivajući narod da se ne predaje i da se, ako treba, bori i golim rukama. Nemci su se približili, a ona je počela da puca na njih do poslednjeg metka. Nakon što je ispucala poslednji metak, Lepa je nastavila da se bori telom, ali ju je ubrzo savladalo nekoliko vojnika i vezalo je, nakon čega je zajedno sa ljudima iz zarobljenih zbegova odvedena u Bosansku Krupu. Pošto se usput opirala i govorila da nju ubiju, a da narod nije ništa kriv, bila je udarana kundacima pušaka. Kada je dovedena u Krupu, prilikom odvođenja u zgradu komande, pozivala je okupljene izbeglice da se bore.

Nakon tri dana mučenja, pošto je odbila da otkrije ko se još od partizanskih saradnika nalazi među narodom pohvatanom na Grmeču, izvedena je pred preki sud i osuđena na smrt. Kolima je 11. februara 1943. dovedena do jednog bagrema, gde je tada bila velika masa izbeglica.

Sa rukama vezanim telefonskim kablom, bez cipela, samo u vunenim čarapama, iscrpljena i iznemogla, ali ponosna i hrabra Lepa Radić je dovedena do bagrema, na kome su se nalazila vešala. Među okupljenim nemačkim vojnicima, bio je veliki broj folksdojčera iz Vojvodine, koji su dobro znali srpski jezik, pa su joj pre izvršenja kazne ponudili život ukoliko kaže ko su rukovodioci i komunisti među zarobljenim narodom.

- Ja nisam izdajnik svoga naroda. Oni će se sami otkriti kad budu uništavali zlikovce kao što ste vi - odgovorila je na poslednje ponude života.

Nakon što su je popeli na jedan drveni sanduk za municiju, Lepa se obratila okupljenom narodu.

- Živela Komunistička partija i partizani! Borite se ljudi za svoju slobodu, ne padajte u ruke zlikovcima! Neka me ubiju, imaće ko da me osveti - uzviknula je u poslednjem dahu kada je zaduženi oficir izmaknuo drveni sanduk pod nogama Lepe, koja je imala samo 17 godina.

Nakon vešanja, njeno telo je još četiri ili pet dana visilo na drvetu.

Lepa Radić je bila najmlađi narodni heroj iz Potkozara. Za narodnog heroja proglašena je 20. decembra 1951. godine, prenosi "Wikipedia.org".

(Ona.rs)