Renata se udala za Turčina u Nišu, porodila u Turskoj, šokirala Srbiju pričom o čučavcu i povratku u Srbiju

Priča Renate, Srpkinje koja je ljubav pronašla u Turskoj, zvuči kao scenario za film – spojila ju je sudbina sa Turčinom, udala se, rodila ćerkicu i godinama živela u zemlji bogate tradicije i drugačijih običaja. Danas, nakon povratka u Srbiju, otvoreno priča o izazovima, kulturološkim razlikama, ali i lepoti života između dve zemlje.

Porodila se u Gaziantepu – gradu od preko četiri miliona stanovnika

Renata se porodila u Gaziantepu, jednom od najvećih i najrazvijenijih turskih gradova, sa više od četiri miliona stanovnika i odličnim zdravstvenim sistemom. Izabrala je privatnu bolnicu, jer su državne u tom gradu prebukirane zbog velikog broja porođaja i migranata.

Preporučujemo

„Ceo proces trudnoće i porođaja u privatnoj bolnici bio je mnogo manje stresan i prijatniji, a cena nije bila visoka, naročito za ono što se dobije,“ kaže Renata.

U Turskoj joj je, za razliku od Srbije, za porođaj bila dovoljna samo lična karta, jer su sve institucije – od zdravstva do administracije – povezane. Mogla je da bira između jednokrevetne i dvokrevetne sobe, a odlučila se za onu u kojoj će biti sama, uz prisustvo supruga i njegove sestre, medicinske sestre koja je radila u istoj bolnici.

„Iako nije sve bilo idealno, poput davanja indukcije, porođaj je protekao u najboljem redu, a beba je odmah bila pored mene u sobi,“ priseća se i dodaje da je u bolnici posle porođaja ostala nepunih 12h.

Od „plavog Turčina“ do TikTok hejtera

Život u mešovitom braku često donosi i radoznale poglede, pa i čudne komentare. Renata je u snimcima ispričala situacije kada joj je žena iz kioska, videvši supruga, rekla: „Jao, on je Rus, jel da?“ Kada je čula da je iz Turske, odgovor je bio: „Pa kako plav Turčin?“

I dok su ovakvi komentari uglavnom bezazleni, oni zlonamerni češće se pojavljuju na društvenim mrežama.

„Na TikToku su ljudi hrabriji jer nisu oči u oči sa vama. Ne morate voleti moj izbor, ali možete odlučiti da ne vređate,“ poručuje Renata, dodajući da istorijske rane ne bi trebalo da budu razlog za netrpeljivost među ljudima.

Kulturološki šokovi – od toaleta do komšijskih saveta

Jedan od većih šokova za Renatu bio je dolazak u porodičnu kuću na selu kod supruga, gde nije postojala WC šolja, već samo čučavac.

„U početku mi je bilo nezamislivo, ali sada mi je to normalno, pa čak i zdravije,“ priča kroz osmeh.

U stanu u Gaziantepu imali su dva toaleta, ali su gosti gotovo uvek koristili čučavac, jer su na to navikli. U početku joj je bilo čudno i to što su žene iz komšiluka dolaze dabi  „pametovale“ gde šta treba da stoji u kući. Vremenom su napravile kompromis – one su shvatile da ne voli da joj se mešaju, a ona da nekad treba da ih pusti.

Povratak u Srbiju – mirniji život i nova svakodnevica

Ipak, Renata se sa porodicom vratila u domovinu, a glavni razlog za povratak bio je stabilniji i mirniji život. U Turskoj su, kaže, cene rasle iz dana u dan, ljudi postajali nezadovoljniji, a firme zatvarale pogone. Suprug, koji je radio u velikoj kompaniji, osetio je promene iz prve ruke.

„Neki i dalje misle da je tamo sve bajno, ali realnost je daleko od toga. U Turskoj je u to vreme sve poskupljivalo naglo, ljudi su postajali nezadovoljniji i nekako je sve išlo unazad iako to čudno zvuči jer je Turska velika zemlja“, ističe Renata.

Zlato i turski svadbeni običaji

U Turskoj je tradicija da mlada za udaju dobije zlato – često i po 100 grama 22-karatnog, a isto toliko za mehr, bračni poklon koji muž daje ženi. Neke Turkinje na svadbama nose sav svoj nakit kako bi pokazale bogatstvo.

„Ja nemam mnogo zlata, samo nekoliko desetina grama, ali to je deo njihove kulture,“ objašnjava Renata, pa dodaje:"Postoji svašta od zlata, pa čak i kaiš koji sam uživo videla jednom na nekoj svadbi. Turkinje nekad znaju da budu takmičarskog duha, pa stave svo zlato koje imaju, naređaju po 8-10 narukvica ne bi li se pohvalile koliko zlata imaju u posedu".

Razlike u radu i običajima

Turci, kaže, mnogo više rade. Kancelarijski poslovi traju do kasnog popodneva, a privatnici i duže. Putovanje do posla u velikim gradovima može trajati i po dva sata dnevno.

Takođe, kuhinja im je bogatija povrćem i žitaricama, a običaji na sahranama topliji – porodici se pomaže hranom i novcem, dok u Srbiji rodbinske veze često nisu toliko bliske.

"Porodici se pomaže, i svaki dan najmanje 3,4 dana neko drugi donosi ručak/večeru. Na dan sahrane uglavnom opet neko drugi (najčešće to bude neka bliža rodbina preminilog) donosi hranu za ljude koji dođu na sahranu, ili novčano pomognu porodici. Dugo nakon sahrane, prijatelji, komšije, rodbina posećuje porodicu i donosi nešto (to zavisi od mesta do mesta u Turskoj, u Gaziantepu se donosi najviše 5kg šećera, 5kg pirinča i tome sl). Znaci ljudi pokušavaju da olakšaju porodici što je više moguće. Sve oko organizovanja sahrane radi muškarac, ne zato što žena ne zna već zato što je žena emotivno skrhana u tim momentima", priča ona.

Ćerkica – mali poliglota

Njihova ćerkica prvo je progovorila turski, jer su tada živeli u Turskoj. Srpski je razumela jer je Renata sa njom pričala na maternjem jeziku, a po dolasku u Srbiju brzo ga je savladala.

"Ovo dete je prvo progovorilo turski, jer smo živeli tamo. Srpski je razumela jer sam ja pričala sa njom. Kada smo se preselili u Srbiju, morala je da svoj maleni pametni mozak prešalta na srpski, što je brzo i uspela. U međuvremenu ona hvata engleski koji mi pričamo, a i sve crtaće koje je gledala bili su uglavnom na engleskom. Dečiji mozak je pravo čudo,“ kaže Renata.

Ljubav koja je pobedila prepreke

Renata i njen suprug upoznali su se kroz istu studentsku organizaciju, a venčali u Nišu. Simpatije su došle spontano, a ljubav ubrzo nakon toga. Nije im bilo lako – prošli su kroz mnogo prepreka – ali sedam godina kasnije sigurni su da su doneli pravu odluku.

„Naša vera da je to ono pravo bila je dovoljna da izdržimo sve,“ zaključuje Renata.

(Ona.rs)