Prelepa Mina iz Leskovca od rođenja ima opaku bolest: Bila je na korak od smrti, sad živi svoju najveću sreću

Postoje priče koje vas nateraju da na život gledate drugačijim očima. Priče koje pomere granice onoga što mislimo da je moguće. Priče koje vas podsete koliko je život krhak, ali i koliko može biti snažan kada mu date šansu. Jedna takva priča je život Leskovčanke Mine Julardžije, devojke koja je godinama živela sa smrtonosnom bolešću, a danas u sebi nosi novi život – život za koji je mislila da ga nikada neće dočekati.

Mina danas ima samo 23 godine, ali iza nje su decenije borbe, straha i neizvesnosti. Još kao beba, sa godinu i po dana, dobila je dijagnozu cistične fibroze – retkog, naslednog, neizlečivog oboljenja koje prvenstveno pogađa pluća, a zatim i druge organe. Dok su druga deca trčala po dvorištima, Mina je dane provodila u bolničkim sobama, vezana za terapije, inhalacije, lekove i medicinske aparate.

Preporučujemo

„Moje detinjstvo bilo je ispunjeno bolnicama, injekcijama, inhalacijama… a opet sam ga krila od drugih“, pričala je Mina u jednom intervjuu. „Izgledala sam zdravo, pa niko nije ni slutio da sam bolesna. To mi je pomoglo da imam normalno detinjstvo koliko god je bilo moguće, ali bolest je uvek bila tu, kao senka koja te prati.“

I dok su njeni vršnjaci brinuli o ispitima i ljubavnim problemima, Mina je imala drugačije misli. U jednom trenutku, dok joj se zdravstveno stanje naglo pogoršavalo, čak je, kako priznaje, razmišljala o svom spomeniku. „Sa dvadeset godina shvatila sam koliko sam bolesna. Gledala sam se u ogledalo i više nisam videla devojku koja se smeje. Videla sam pacijenta koji nema puno vremena.“

Prognoze za osobe sa cističnom fibrozom su surove – životni vek je bio ograničen na svega 25 godina. I dok je Mina brojala dane, doktori su joj predlagali transplantaciju pluća.

Jedan lek, jedan dan, novi život

A onda se desio 10. decembar 2021. godine.

Mina je ležala u bolnici, iscrpljena, na ivici snaga. Lek koji je mogao da joj promeni život – „trikafta“ – bio je previše skup da bi ga sama kupila. Cena mesečne terapije iznosila je čak 20.000 evra. Ali tog decembra dogodilo se nešto što ni sama nije mogla da zamisli.

„U bolničku sobu su ušli doktori i rekli mi da je RFZO odlučio da baš ja dobijem lek. U tom trenutku sam jedva disala, jedva pričala… a oni mi kažu da ću živeti. Nisam mogla da verujem“, prisetila se Mina.

Prvi put je „trikaftu“ popila 22. decembra 2021. godine. Bio je to trenutak koji joj je bukvalno produžio život. Za razliku od starih terapija koje su lečile samo posledice, ovaj lek je delovao na sam uzrok bolesti, na mutirani gen. Pila ga je na svakih 12 sati i znaće da će ga piti zauvek. Ali to joj nije teško palo.

„Onog trenutka kada sam dobila lek, pružena mi je prilika da razmišljam o garderobi, a ne o kovčegu i sahrani“, rekla je iskreno.

Sa svakom tabletom, Mina je počela da dobija ne samo snagu, već i nešto mnogo važnije – nadu. Nadu da će jednog dana živeti kao svi njeni vršnjaci. Nadu da će moći da planira budućnost. Nadu da će imati pravo na snove.

Život posle smrti

I tako je Mina počela da živi život koji je nekada izgledao nedostižno. Učila je da ponovo hoda bez umora, da diše bez bola, da sanja bez straha.

„Nije najstrašnije biti bolestan“, govorila je. „Najstrašnije je ne iskoristiti ono što ti se desi, ne pretvoriti ga u nešto korisno, nešto što će pomoći drugim ljudima.“

Počela je da se bavi marketingom, da se pojavljuje na društvenim mrežama, da piše o svom iskustvu, motiviše druge. Ljudi su je pratili, slali poruke podrške, a jedan komentar joj je ostao posebno urezan:

„Neverovatno da jedan lek, jedna tabletica, od invalida napravi super ženu.“

I bila je u pravu. Od devojke koja je brojala dane, Mina je postala simbol snage, istrajnosti i vere u čuda.

Četvrti mesec trudnoće – čudo koje raste u njoj

A onda je, pre nekoliko dana, na svom Instagramu objavila vest koja je mnoge rasplakala – Mina je trudna.

„Još uvek nisam kompetentna da vam pričam o trudnoći jer sam tek na početku, u četvrtom mesecu, a ispred mene je još dug put“, napisala je. „Ali po mom entuzijazmu i veri, rekla bih da ću sve to izneti najlaganije, onako kako sam navikla.“

Za nekoga ko je pre nekoliko godina ležao u bolničkoj postelji i pitao se da li će dočekati sledeći rođendan, vest da nosi novi život zvuči kao scenario za film. Za Minu, to je ostvarenje sna za koji je mislila da joj nikada neće biti dostupan.

„Pre samo nekoliko godina, pojam trudnoće, pa još i moje bebe, za mene je bio kao daleki san. Nešto lepo, ali nedostižno. Kao da nije za mene. A onda se dogodi život. Dogodi se čudo“, napisala je.

Njeno telo, koje je prošlo kroz operacije, inhalacije, terapije i bezbroj bolničkih noći, sada je dom jednoj novoj, nežnoj, upornoj, maloj duši. I svaki put kada oseti promene koje trudnoća donosi, Mina se podseća da je čuda moguće dočekati.

Poruka svima: Nemoguće ne postoji

Mina ne piše o mučninama, hormonima, kilaži. Ona piše o snovima. O veri. O zahvalnosti.

„Neka ova slika bude podsetnik meni, ali i vama – da nemoguće ne postoji. Da snovi ponekad rastu sporo, tiho, neprimetno… ali da rastu. Da su čuda stvarna. I da nikada, nikada ne smete da odustanete.“

U svetu gde se često zaboravlja na male pobede, Mina nas podseća da svako jutro može doneti novo čudo. Da se život može promeniti u jednom danu, u jednoj bolničkoj sobi, u jednom rezultatu analize.

I da možda već sutra živimo ono za šta smo se danas borili.