Prva među heroinama srpskog roda: Udala bi se za komšiju, ali je umesto svadbe otišla u borbu za slobodu

Marija Bursać ostala je upamćena kao prva žena narodni heroj! Pročitajte priču o čobanici iz Drvara koja je sama upadala u bunkere i pevala kad su je ranjenu nosili.

Preporučujemo

Ima žena čija imena ostanu urezana u stenu, u kamen kraj drvarske visoravni, da ih nikakvi vetrovi ne izbrišu. Jedna od njih, potekla sa same planinske vetrometine, bila je čobanica koja je kao devojčica čuvala stoku, a izrasla u simbol prkosa, neustrašivosti i nepokora srpskog roda.

Subota ili nedelja, prela ili zborovi - mislilo se da joj je namenjena obična seoska sudbina, ali istorija je za nju imala potpuno drugi plan.

Surovo odrastanje i želja za slovom na papiru

Rođena je 2. avgusta 1920. godine u selu Kamenica poviše Drvara. Otac Nikola i majka Joka imali su šestoro dece, a ona je bila najstarija. Život u toj kamenitoj visoravni bio je izuzetno težak, pa devojčice iz siromašnijih kuća nisu išle u školu.

Sve do svoje 14. godine čuvala je ovce i goveda, a onda uz majku preuzela sve teške kućne poslove.

Kada se u selu otvori prva škola, njena mlađa braća krenuše na nastavu. Gledajući njih kako nose tablice, patila je što i sama ne može da uči. Tek od 1938. godine, uz najmlađeg brata Vasa, nauči da čita i piše.

Novi učitelj Velimir Stojnić organizuje domaćički kurs u selu, pa ova bistra devojka ubrzo kupuje šivaću mašinu i završava kurs šivenja.

Prva ljubav iz komšiluka u pesmi Branka Ćopića

Pred sam rat, izrasla je u lepu devojku stasalu za udaju. Za oko joj je zapao momak iz komšiluka, godinu dana stariji Vid Bodiroža, zvani Vicuka. Sastajali su se na zborovima i prelima, a kasnije i oko seoske škole.

Sudbina im nije dala da sviju gnezdo. Vicuka odlazi u borce čim je planuo ustanak, izrastavši u komandanta brigade. Poginuo je na Sremskom frontu u blizini Vukovara 17. januara 1945. godine.

Upravo njima dvojici, Vicuki i Anti Rukavini, pesnik Branko Ćopić posvetio je čuvenu pesmu o dva heroja koja kuju bratstvo kroz borbu.

Prva devojka u selu koja je obukla pantalone

Strahote i teror nad srpskim življem koji su počeli dolaskom zloglasne NDH podstakli su meštane drvarskog kraja da se dignu na oružje. Već od samog početka ustanka u julu 1941. godine, ova neustrašiva devojka prikuplja hranu, traži skriveno oružje po kućama i nosi poverljive poruke između partizanskih logora.

Kao znak potpunog raskida sa starim shvatanjima, obukla je pantalone, kaput i kapu. Bila je prva devojka u Kamenici koja se tako pojavila u javnosti, a ubrzo su njen primer sledile i druge omladinke. Od svoje sopstvene crvene suknje sašila je prvu omladinsku zastavu u selu.

Upadala među neprijatelje i sama otimala oružje

Nije se zadovoljila radom u pozadini, pa u februaru 1943. godine stupa u Desetu krajišku udarnu brigadu. Počela je kao bolničarka, ali miran rad u pozadini nije bio za njen nemirni duh. Tražila je da ide u prvi borbeni red.

Neustrašivost kojom je jurišala ostavljala je bez daha i najiskusnije borce:

• Na Pločama ubija dva Nemca i otima im mašinke
• Kod Strmice presekla je put trojici neprijatelja i zarobila njihove puške
• U borbama oko Livna upada sama u bunker, lišava života trojicu ustaša i iznosi puškomitraljez

Sudbonosni juriš i put ranjenika dug 40 kilometara

Sudbonosni okršaj odigrao se u noći između 17. i 18. septembra 1943. godine kod sela Prkosa. Napadano je jako utvrđenje koje je držalo oko 450 utvrđenih vojnika. U trećem jurišu, pošto je bombama uništila tri bunkera, prišla je topu oko kog su ležali mrtvi neprijatelji.

Eksplozija granate raznela joj je stopalo desne noge. Savijena od bolova, povukla se u zaklon gde ju je borac Nikola Bodiroža izvukao sa poprišta.

Put do bolnice u Vidovom Selu bio je dug čitavih 40 kilometara. Suborci i omladinke iz Drvara nosili su je dva i po dana preko krša i planinskih međa. Iako u stravičnim bolovima, sa nogom pomodrelom do kolena, čitavim putem je pevala partizanske pesme, bodreći kolonu ranjenika.

Otišla u legendu kao prva među jednakima

Njenom mladom organizmu nije bilo spasa. U improvizovanoj bolnici u Vidovom Selu, uprkos pomoći doktora, gangrena je uzela danak. Preminula je 23. septembra 1943. godine.

Roditelji i seljani preneli su je u rodnu Kamenicu i sahranili na brežuljku Spasovine.

Već 15. oktobra 1943. godine, Vrhovni štab doneo je odluku da se ova devojka proglasi za prvu ženu narodnog heroja Jugoslavije.

Zapisano je u Biltenu da je bila primer junaštva i da je život dala jurišajući na rovove. Njen lik ostao je da živi kao večiti spomenik ženskoj snazi i nepokolebljivom duhu našeg naroda.

(Ona.rs)