Zašto sam uz Lindzi Klensi, koja je "ubila svoju decu"

Znam kako ovaj naslov zvuči. Znam i da će nekima već posle prve četiri reči biti dovoljno da odluče kakva sam osoba, jer je mnogo lakše osuditi jednu rečenicu nego ostati dovoljno dugo pred pričom koja nema nijedan lak, prijatan ni potpuno bezbolan odgovor.

Zato ću odmah reći ono što nikada nije ni smelo da bude sporno: ne podržavam ono što je Lindzi Klensi uradila svojoj deci. Petogodišnja Kora, trogodišnji Doson i osmomesečni Kalan trebalo bi da budu živi, da rastu, da krenu u školu, da se svađaju oko igračaka, da nerviraju roditelje, da postanu ljudi koje svet nikada neće upoznati. Nijedna dijagnoza, nijedan lek, nijedna halucinacija i nijedan propust sistema njihovu smrt ne mogu učiniti manje strašnom.

Podržavam Lindzi zato što je uradila ono što ženama godinama govorimo da moraju da urade kada osete da više ne mogu: otvoreno je govorila o svom problemu, obraćala se suprugu i porodici, odlazila kod lekara, tražila različite oblike pomoći, dobrovoljno se prijavila u psihijatrijsku ustanovu i izgovarala rečenice koje niko oko nje nije smeo da dozvoli da se protumači kao još jedan težak dan jedne umorne majke.

Ona je pomoć tražila. Nije je dobila u obliku koji joj je bio potreban.

Koliko puta žena mora da kaže da nije dobro?

Lindzino psihičko stanje ozbiljno je počelo da se pogoršava u oktobru 2022. godine, tri meseca pre smrti dece. Majci je pisala: "Mama, molim te, možeš li da dođeš i ostaneš malo sa mnom? Zaista sam bolesna. Nešto nije u redu."

Pisala joj je da cele noći nije spavala, da ne zna kako će izdržati dan, da je uplašena i da ne želi da ostane sama. Majka je zbog toga često boravila u njenoj kući, a Lindzi je postajala sve anksioznija, paranoičnija i uverenija da joj lekovi "uništavaju um".

U decembru je, pred majkom i suprugom Patrikom, rekla da je imala misli da povredi decu.

Sestri je rekla da je tokom čitavog meseca svakodnevno razmišljala o samoubistvu.

Koliko jasnije jedna žena mora da kaže da nije bezbedna?

Lindzi nije sedela sama u zaključanoj sobi očekujući da joj neko pročita misli. Obraćala se ljudima oko sebe, išla je kod više stručnjaka, dobijala različite procene i terapije za nesanicu, anksioznost i depresiju, dobrovoljno je primljena u psihijatrijsku bolnicu, iz koje je otpuštena posle nekoliko dana, dok joj na drugom mestu nije odobren viši nivo lečenja jer "nije mogla da navede dovoljno konkretan plan za samoubistvo".

Prema navodima iz tužbi koje su protiv njenih zdravstvenih radnika podneli i Lindzi i Patrik, u mesecima pre tragedije prepisano joj je najmanje devet različitih lekova, od kojih osam tokom samo tri nedelje. Odbrana je tvrdila da su njeni lekari radili nepovezano, da nisu međusobno razmenjivali dovoljno informacija i da niko nije sagledao celinu njenog ubrzanog propadanja.

Pre smrti dece nije joj zvanično dijagnostikovana postporođajna psihoza. Njeni tadašnji lekari svedočili su da nisu prepoznali znake psihoze ili manije, iako su znali za njenu nesanicu, anksioznost, depresiju i ponavljane suicidalne misli. Odbrana je kasnije tvrdila da je patila od postporođajne psihoze i bipolarnog poremećaja, kao i da su određeni lekovi dodatno pogoršali njeno stanje.

To što dijagnoza nije postavljena na vreme nije dokaz da bolest nije postojala. Ponekad je upravo dokaz da niko nije umeo ili želeo da je vidi dok još nije bilo kasno.

"Delovala je normalno"

Jedan od najčešćih argumenata protiv Lindzi bio je da je u danima i satima pre tragedije obavljala sasvim obične stvari. Odvela je Koru kod pedijatra zbog stomačnih tegoba, igrala se sa decom na snegu, razmenjivala poruke sa suprugom, naručila večeru i zamolila ga da usput ode u apoteku po sredstvo za omekšavanje stolice za njihovu ćerku.

Patrik je otišao po lek i hranu verujući da je sve u redu.

Ali psihička bolest ne mora da izgleda onako kako je zamišljaju ljudi koji je nikada nisu upoznali. Čovek može da skuva ručak i da želi da umre. Može da odvede dete lekaru, odgovori na poruku, opere sudove i nasmeje se na fotografiji, a da se istovremeno u njegovoj glavi odvija užas koji niko drugi ne vidi.

Mnoge žene nikada ni ne stignu do toga da potraže pomoć, jer im porodica, partneri i čitava okolina uporno govore da je sve normalno, da su samo umorne, da preteruju, da će proći, da je majčinstvo teško i da se sve žene tako osećaju. Neke zbog same bolesti nemaju dovoljno uvida da shvate koliko im je pomoć potrebna.

Ali kada se žena ipak odvaži da kaže da želi da umre, da ima misli o povređivanju dece, da ne sme da ostane sama i da oseća kako joj se um raspada, posebno kada to kaže više puta i većem broju ljudi, onda je valjda logično da pomoć koju dobije bude nešto više od novog recepta, kratkog razgovora i povratka u istu kuću iz koje je došla da moli za spas.

Bila je majka koja je molila za pomoć

Godinama se o ženama koje pate od postporođajne depresije, postporođajne anksioznosti ili, u najtežim i mnogo ređim slučajevima, postporođajne psihoze, govorilo kao o "ludim" ženama, nemajkama i ženama koje ne vole svoju decu.

Kao da ljubav predstavlja zaštitu od bolesti. Kao da dobra majka ne može da oboli. Kao da se um može održati zdravim čistom snagom volje i količinom ljubavi koju oseća prema detetu.

Ljudi koji su poznavali Lindzi opisivali su je kao potpuno drugačiju ženu od čudovišta koje je javnost želela da vidi. Njena majka, sestra, bivše kolege, pedijatar dece i dadilja govorili su o brižnoj, posvećenoj i nežnoj majci. Njena bivša svekrva Suzan Klensi nazvala ju je "divnom majkom" koja je "molila za pomoć", dok ju je svekar opisao kao veoma majčinski nastrojenu.

Bivša koleginica iz porodilišta rekla je da je Lindzi bila upravo ona medicinska sestra koju biste poželeli kraj sebe ili nekoga koga volite, saosećajna, dobra i potpuno okrenuta pacijentima.

Ista ta žena je godinama ranije zaplakala kada joj je koleginica ispričala slučaj Andree Jejts, majke koja je 2001. godine udavila svojih petoro dece, i pitala: "Kako bi jedna majka mogla da povredi svoju decu?"

To što je Lindzi bila dobra majka ne dokazuje da nije usmrtila svoju decu. Ona sama priznaje da jeste, a ni njeni advokati to ne osporavaju.

Ali dokazuje da žena koja ih je godinama negovala i žena koja se 24. januara 2023. našla sa njima u podrumu nisu postupale iz istog stanja svesti.

Advokat nije pokušavao da dokaže da se ništa nije dogodilo

Kevin Redington nije šest nedelja pokušavao da ubedi porotu da deca nisu mrtva ili da ih Lindzi nije usmrtila. Pokušavao je da dokaže da ona zbog teške duševne bolesti u tom trenutku nije mogla da razume pogrešnost onoga što radi i zato nije bila krivično odgovorna.

U završnoj reči postavio je jednu pored druge dve slike iste porodice, fotografiju srećne majke, oca i dece i sliku onoga što je od te porodice ostalo posle tragedije. Između njih, tvrdila je odbrana, nije stajao skriveni plan jedne hladne i proračunate žene, već višemesečno psihičko propadanje koje su svi gledali, a niko nije uspeo da zaustavi.

Čak su i stručnjaci tužilaštva prihvatili da je Lindzi patila od ozbiljne duševne bolesti, iako se nisu svi slagali o njenoj prirodi i o tome da li je zbog nje izgubila sposobnost da razlikuje dobro od zla. Tužilaštvo je tvrdilo da je zločin planirala i da je supruga namerno poslala iz kuće. Odbrana je odgovarala da sposobnost obavljanja poznatih i svakodnevnih zadataka nije dokaz da je u trenutku psihotične epizode razumela moralnu i pravnu težinu svojih postupaka.

Porota se posle sedam dana većanja nije usaglasila i sudija Vilijam Saliven je 4. septembra proglasio mistrial. Prema naknadnim izjavama više porotnika, odnos glasova bio je 11 prema jedan u korist odluke da Lindzi nije bila krivično odgovorna.

Jedanaestoro ljudi je šest nedelja gledalo dokaze koje mi na društvenim mrežama dobijamo u isečenim klipovima od nekoliko sekundi. Jedanaestoro ljudi slušalo je lekare, stručnjake, porodicu, policajce i svedoke i zaključilo da pred njima nije žena koja je razumela ono što radi.

Jedan čovek nije.

I to čovek koji je 2021. godine bio optužen za porodično nasilje, nakon što ga je trinaestogodišnji sestrić prijavio policiji tvrdeći da je svoju suprugu uhvatio za vrat i bacio na komodu. Porotnik se izjasnio da nije kriv, a optužba je kasnije odbačena, između ostalog i zato što njegova tadašnja supruga nije želela da svedoči, navodeći da se plašila da bi mogla da izgubi starateljstvo nad ćerkom. Godine 2025. isti sestrić obratio se sudu pošto je tvrdio da ga je ujak oborio na zemlju i više puta udario pesnicom u lice, nakon čega je sud izrekao meru kojom je ujaku zabranjeno da mu se približava.

Ta zabrana bila je na snazi dok je sedeo u poroti i odlučivao o sudbini Lindzi Klensi.

Odbrana sada traži da sudija uradi ono što porota nije uspela

Redington je 10. septembra formalno obnovio zahtev da sudija Saliven sam donese obavezni nalaz da Lindzi nije kriva zbog nedostatka krivične odgovornosti.

Njegov argument nije da sudija treba da je oslobodi zato što mu je žao. Tvrdi da tužilaštvo nije izvelo dovoljno dokaza na osnovu kojih bi razumna porota mogla van razumne sumnje da zaključi da je Lindzi, uprkos ozbiljnoj duševnoj bolesti, razumela da je ono što čini pogrešno.

- Ako su čak i dokazi tužilaštva pokazali da je imala duševnu bolest ili poremećaj, nijedna razumna porota nije mogla da zaključi suprotno van razumne sumnje, suština je Redingtonovog zahteva.

Ako sudija usvoji zahtev, uneo bi oslobađajuću odluku da Lindzi nije kriva zbog nedostatka krivične odgovornosti i ne bi moglo da joj se ponovo sudi za ista dela. To ne znači da bi njena bolest nestala, da bi smrt dece bila zaboravljena niti da bi jednostavno ustala iz kolica i otišla kući. Oslobađajuća odluka po ovom osnovu ne podrazumeva automatsko puštanje na slobodu: sud može da odredi psihijatrijsko posmatranje, a tužilaštvo ili bolnica mogu da zatraže njeno civilno zadržavanje. Značila bi da tužilaštvo nije uspelo da dokaže van razumne sumnje da je u trenutku smrti dece bila krivično odgovorna.

Odbrana je najavila i odvojeni argument da bi ponovno suđenje trebalo zabraniti po načelu zabrane dvostrukog suđenja. Redington tvrdi da proglašenje neuspešnog suđenja nije bilo jedino moguće rešenje i da je sudija morao detaljnije da ispita navode ostalih porotnika: prema njihovim tvrdnjama, jedini porotnik koji se protivio oslobađajućoj odluci priznao je da ima razumnu sumnju, ali je ipak odbijao da primeni pravni standard koji im je sud objasnio. To je argument odbrane, a ne činjenica koju je sud već utvrdio. Kod porote koja ne može da donese jednoglasnu odluku ponovno suđenje je inače uglavnom dozvoljeno, pa uspeh ovog zahteva nije izvestan.

Ročište o zahtevu za oslobađajuću odluku zakazano je za 29. septembar 2026. Odbrana je najavila da će tada pokrenuti i pitanje zabrane ponovnog suđenja, ali nije izvesno da će sudija o oba pitanja odlučiti istog dana.

Zašto ljudi sumnjaju u Patrika?

Suđenje je pokrenulo i talas teorija prema kojima je Patrik Klensi ubio decu ili ubedio Lindzi da poveruje da ih je ona ubila. Te tvrdnje nisu potkrepljene dokazima, Patrik nikada nije bio optužen, a ni Lindzina odbrana nije tvrdila da je on počinilac.

Dokazi prikazani na suđenju potvrđuju da nije bio u kući u vreme kada istražitelji smatraju da su deca napadnuta. Sigurnosne kamere zabeležile su ga u apoteci i restoranu, prikazani su račun iz apoteke i podaci sa telefona, kao i poziv koji je uputio Lindzi dok je kupovao lek. Kada se nije javila, pozvala ga je približno minut kasnije i potvrdila da za Koru može da kupi zamenski lek.

Snimak pokazuje da je po hranu u restoran ušao u 17.54 i da se unutra zadržao kraće od dva minuta. Kada se vratio kući, pronašao je Lindzi krvavu i teško povređenu u dvorištu. Pitao ju je gde su deca, a ona mu je rekla da su u podrumu. Tamo ih je pronašao dok su policajci već pristizali i, prema svedočenju jednog od njih, vrisnuo: "Ona je ubila decu."

Njegov alibi nije zasnovan samo na njegovoj reči. Potkrepljen je video snimcima, računima, pozivima i podacima o kretanju.

To, međutim, ne znači da su sva pitanja o ljudima oko Lindzi automatski zabranjena. Pitanje zašto je žena koja je otvoreno govorila o samoubistvu i povređivanju dece ostajala sama sa njima nije optužba za ubistvo. Pitanje koliko je suprug razumeo ozbiljnost njenog stanja nije teorija zavere. Pitanje da li je porodica poverovala da joj je bolje samo zato što je uspevala da obavlja obične kućne poslove nije pokušaj da se odgovornost za njen postupak prebaci na drugog čoveka.

To su pitanja o tome koliko ozbiljno shvatamo bolesnu osobu dok još imamo vremena da nešto učinimo.

Pitanja sa društvenih mreža o pametnom satu, mejlu poslatom u 17.24, krvi na kvaki, mokroj odeći, povredi Lindzinog vrata, tragovima na trakama i navodnim razlikama u Patrikovom iskazu moraju se proveravati prema celokupnim dokazima, a ne prema isečenim snimcima. Recimo, poslovni mejl poslat je u 17.24, devet minuta nakon što je Patrik, prema svom iskazu, izašao iz kuće, ali pre nego što ga je kamera u 17.32 snimila u apoteci. Njegov sadržaj nije iznet na suđenju, a Patrik je rekao da ne zna da li ga je poslao sa svog računara ili mobilnog telefona. Nije dokazano da je mejl poslat sa kućnog računara, niti da potvrđuje da je Patrik u tom trenutku bio u kući, dok se smatra da se napad dogodio nešto kasnije, približno u vreme njihovog telefonskog razgovora oko 17.33. Neka od pitanja možda imaju jednostavna objašnjenja koja nisu postala viralna jer algoritam nikada nije voleo dosadne odgovore. Druga definitivno zaslužuju dodatno objašnjenje.

Internet teško podnosi prazninu, još teže podnosi tragediju bez jasnog zlikovca, a gotovo nikako ne podnosi pomisao da je nežna i brižna majka mogla da izgubi razum i uradi ono čega se nekada i sama užasavala.

Zato se traži druga priča. Ona u kojoj postoji zli muž, savršen plan i žena kojoj je sve podmetnuto. Takva priča možda je lakša za prihvatanje od istine da čovek može da moli za pomoć pred očima porodice, lekara i čitavog sistema, a da se pomoć ipak ne pojavi na vreme.

Zašto su imena porotnika sada tajna

Surovost interneta nije ostala samo na ekranu. Kada je suđenje 4. septembra okončano bez presude jer porota nije uspela da donese jednoglasnu odluku, sudija Vilijam Saliven najpre je na 14 dana zaštitio imena 12 porotnika i šestoro zamena. Zatim je doneo novu odluku prema kojoj će imena svih 18 članova porote ostati zapečaćena dok sud ne odluči drugačije.

Saliven je naveo da bi objavljivanje spiska moglo da izazove "neposrednu i nepopravljivu štetu", ukazujući na ogromnu i izrazito podeljenu pažnju javnosti, reakcije na društvenim mrežama, pokušaje da se porotnici identifikuju i incident u kojem je žena krišom snimala članove porote dok su izlazili iz suda. U odluci je navedeno i da su pojedini porotnici javno identifikovani bez svoje saglasnosti, kao i da je najmanje jedan član porote zatražio da zaštita imena bude produžena.

Odluka, međutim, ne zabranjuje porotnicima da se sami predstave i govore o svom iskustvu. Nekoliko njih je to već učinilo, a Roni Karlson, Pola Devlin i Keli Farina javno su nastupile pod svojim imenima i govorile o većanju i jedinom porotniku koji se protivio oslobađajućoj odluci. Zaštita sudskog spiska ne daje drugima pravo da porotnike proganjaju, neovlašćeno objavljuju njihove lične podatke ili ugrožavaju njihove porodice zato što im se nečiji glas dopada ili ne dopada.

Ako društvo traži od institucija da razume razliku između bolesti i zločina, onda i sami moramo da razumemo razliku između postavljanja pitanja i lova na novog krivca.

Zašto sam onda uz nju?

Podržavam Lindzi Klensi zato što je govorila, a nije bila saslušana onako kako je morala da bude saslušana.

Podržavam je zato što je tražila pomoć pre nego što je postala naslovna strana, pre nego što su njena deca postala fotografije iz sudnice, pre nego što je čitav svet sa bezbedne udaljenosti počeo da objašnjava šta je još trebalo da uradi.

Podržavam je zato što ne želim da sledećoj majci kažemo da potraži pomoć, a onda je vratimo kući čim uspe da sastavi nekoliko smislenih rečenica, skuva ručak ili se nasmeje pred detetom.

Podržavam je i zato što je živela pored čoveka koji je trebalo da bude njen životni saputnik, najbliži saveznik i prva osoba koja će shvatiti koliko joj je loše, a koji je, čini se, među poslednjima razumeo dubinu njenog propadanja. Pritom nije bila reč samo o njegovoj supruzi i njenoj bolesti. Bila je reč i o majci njegove dece, o njihovoj bezbednosti i o upozorenjima koja više nisu smela da budu tumačena kao prolazna kriza samo zato što je tog dana skuvala ručak ili delovala bolje.

Ne podržavam smrt njene dece. Upravo zato odbijam da prihvatim objašnjenje koje se završava rečima "majka ih je ubila", jer iz takvog objašnjenja ništa ne možemo da naučimo i nijedno sledeće dete ne možemo da spasemo.

Navodnike u naslovu nisam stavila zato što poričem da je Lindzi usmrtila Koru, Dosona i Kalana. Stavila sam ih zato što rečenica "ubila je svoju decu", iako činjenično tačna, nije cela istina o ovom slučaju. Ne govori da je mesecima propadala. Ne govori da je otvoreno govorila o mislima o samoubistvu i povređivanju dece. Ne govori da je išla od lekara do lekara, dobijala različite procene i terapije, tražila da ne ostaje sama i da su je ljudi koji su je poznavali opisivali kao divnu majku.

Ne govori ni da je jedanaestoro ljudi, nakon šest nedelja provedenih uz sve izvedene dokaze, bilo spremno da zaključi da zbog teške duševne bolesti nije bila krivično odgovorna.

Zato podržavam Lindzi Klensi. Ne u onome što je uradila svojoj deci, već u onome u čemu je pre toga ostala sama, iako je toliko puta rekla da sama više ne može.

(Ona.rs)