Prvi rođendan Podkasta u pidžamama: Pogledajte kako smo se proveli na magičnoj i nezaboravnoj večeri

Kada sam razmišljala o tome kako želim da izgleda prvo okupljanje Podcasta u pidžamama, stalno sam se vraćala jednoj slici iz detinjstva. Ne konkretnoj slici, već osećaju koji smo gotovo sve imale dok smo bile male: uverenju da nas negde čeka život koji će biti lep, da ćemo jednog dana obući najlepšu haljinu, pronaći svoje mesto, svoje ljude i da će se stvari, uprkos svemu, nekako završiti dobro.

Odrastanjem se ta predstava neprimetno menja. Shvatimo da nema mnogo toga što se "samo od sebe" završi dobro. Da neke priče nemaju srećan kraj, da neke ljubavi ne opstanu, da se neke želje ne ostvare, da postoje dani kada smo umorne i od sopstvenog života. Shvatimo i da žena tokom godina postane mnogo toga za druge ljude: majka, ćerka, partnerka, prijateljica, koleginica, neko ko brine, organizuje, pamti, rešava.

A negde usput počne da zaboravlja na onu devojčicu koja je nekada verovala da i ona zaslužuje svoj deo bajke.

Možda je upravo zbog toga Podcast u pidžamama nastao iz potrebe da se ženama vrati nešto što nema mnogo veze sa savršenstvom. Sa običnim, ljudskim osećajem da negde pripadaš. Da možeš da sedneš sa drugom ženom i kažeš joj ono što inače prećutiš. Da se nasmeješ sopstvenoj nesavršenosti. Da ne moraš uvek da budeš jaka, uspešna, sređena i raspoložena.

I zato mi je bilo važno da prvo veliko okupljanje Podcasta u pidžamama ne bude još jedan događaj na kojem ćemo se lepo obući, fotografisati i otići kući.

Želela sam da žene zaista provedu veče zajedno.

Da imaju šta da rade, ali da ništa ne moraju.

Da mogu da biraju.

Da pričaju.

Da se igraju.

Da se smeju.

Da naprave nešto svojim rukama.

Da čuju nešto o sebi što možda do tada nisu umele da izgovore.

I, možda najvažnije, da se na nekoliko sati sete kako izgleda kada si negde samo zato što ti je lepo.

Želela sam da počne mnogo pre nego što stignemo na adresu.

Zato su naši prijatelji iz PDS Serbia pripremili luksuzne kombije koji su čekali gošće u Beogradu i od trenutka kada su ušle u njih, veče je zapravo već bilo počelo. To mi je danas jedan od dražih detalja cele priče, jer se atmosfera nije napravila tek kada su stigle u magičan prostor vile Hill Luxury House 2 - put do tamo je već bio popločen vilinskim prahom - smehom, pričom, zagrljajima, poklonima koji su ih čekali već na prvom koraku, ali i pohvalama šta su obukle dok su pokušavale da shvate šta uopšte znači taj pomalo zbunjujući dress code koji smo nazvale Whimsy-Mimsy.

Šta je, pobogu, Whimsy-Mimsy?

*

*

*

Jer, da budem iskrena, mislim da u početku gotovo nikome nije bilo potpuno jasno šta smo pod tim mislile.

Whimsy-Mimsy je trebalo da bude sve ono što je teško staviti u jednu preciznu modnu kategoriju - nešto nežno, ženstveno, pomalo bajkovito, nostalgično, neočekivano i dovoljno slobodno da svaka žena može da ga protumači na svoj način. Nismo želele uniformisan dress code, niti da se sve žene pojave u istim haljinama i bojama. Htele smo osećaj.

A osećaj je, kao i obično, mnogo teže objasniti nego pokazati.

Zato smo ga pustile da se dogodi sam.

*

Kada su se vrata kombija otvorila i kada su gošće počele da pristižu, bilo je jasno da su ga svaka od njih razumela drugačije. Bilo je satena, mašni, nežnih tonova, zanimljivih krojeva, romantičnih detalja, haljina koje su izgledale kao da pripadaju nekom drugom vremenu, ali i onih koje su Whimsy-Mimsy prevele u nešto potpuno svoje. Tek kada su se sve zajedno pojavile na jednom mestu, postalo je jasno šta smo zapravo pokušavale da kažemo.

Nije trebalo da sve izgledaju kao princeze, već da svaka pronađe onu koja već postoji u njoj. Neka je te večeri bila nežna i romantična, neka odvažna i nesputana, neka razigrana, a neka pomalo divlja. Whimsy-Mimsy im je samo dao povod da tu stranu sebe izvuku na površinu i obuku je za jedno veče.

Gde, kako šta?

Kada su gošće stigle u magičan prostor vile Hill Luxury House 2, sve ono što je do tada postojalo samo u našim glavama konačno je dobilo svoj oblik. Marija i Katarina iz Nar Events-a pretvorile su kuću i dvorište u prostor pun cveća, svetlosti i sitnih detalja koji su se otkrivali kako prolaziš kroz njega, pa je bilo gotovo nemoguće ne zastati negde usput, pogledati oko sebe i pomisliti da si zaista stigao na neko sasvim drugo mesto.

A onda je krenulo ono zbog čega smo sve ovo i pravile. Nije postojao trenutak u kojem je trebalo da svi sednu i prate program. Žene su se jednostavno razmilele po dvorištu, neke odmah prema Flower Baru, neke su ostale da ćaskaju uz piće, neke su krenule da se fotografišu, a neke su prvo morale da obiđu sve što smo pripremile. Posle dugog dana, bilo je lepo gledati kako se jedna po jedna oslobađaju početne ukočenosti i kako razgovori postaju sve glasniji.

Kod Flower Bara, koji je vodila Katarina, biralo se cveće od kojeg će svaka gošća napraviti svoj buket. Svaki cvet imao je svoje značenje, pa su se jedne raspitivale šta koji simbolizuje, druge birale prema boji, a treće jednostavno pokazivale prstom na onaj koji im se najviše dopada. I sve je bilo dozvoljeno. Nije se tražio pravi odgovor, već onaj koji je tog trenutka bio njen.

Možda je zato taj sto sa cvećem toliko dugo bio pun žena. Dok su birale, razgovor je sasvim prirodno odlazio na druge teme, neko bi se umešao u tuđi izbor, neko promenio mišljenje, neko dodao još jedan cvet "za svaki slučaj", pa bi od prvobitne ideje o buketu nastala čitava mala priča.

Još veće iznenađenje bila je radionica "Arhetip i stil", koju su vodile Ana Stojanović, edukatorka za arhetipove, profesorka književnosti i autorka "Ženskih igara", i Marija Mitić, modna savetnica i dizajnerka. Ono što me je posebno obradovalo jeste koliko su se žene brzo uključile. Nisu samo slušale, već su se prepoznavale, komentarisale, smejale se kada bi neko pogodio baš ono što su i same pomislile, a povremeno bi se začulo ono: "Čekaj, pa ovo sam stvarno ja."

Arhetipovi su tako prestali da budu samo tema radionice i postali hit večeri - upravo zato što je ova radionica obgrlila dve naizgled različite oblasti - unutrašnji svet žene i način na koji se taj svet spolja izražava kroz stil. Arhetipovi su otvorili prostor za razgovor o identitetu, karakteru, energiji i različitim aspektima ženskog iskustva, dok je moda poslužila kao njegov vidljivi jezik.

Šta oblačimo kada želimo da budemo primećene?

Šta biramo kada želimo da se sakrijemo?

Da li se naš stil menja onda kada se promenimo mi?

I koliko zapravo garderoba govori o nama čak i onda kada ništa ne kažemo?

Dok su jedne otkrivale svoju stranu kroz arhetipove, druge su već stajale ispred Wall of Conversations i izvlačile koverte sa pitanjima. Niko unapred nije znao šta će izvući, pa je bilo dovoljno da jedna pročita pitanje naglas i da se oko nje odmah skupi nekoliko drugih žena. Odgovori su bili različiti koliko i one same: neki su izazivali smeh, neki komentare, neki kratko "nemoj ovo da me pitaš", a neki su se, upravo zato što su bili neočekivano iskreni, dugo prepričavali.

Neka od tih pitanja otišla su i u mini podcast studio, gde su se spontani odgovori pretvarali u kratke razgovore. Bez pripreme i bez potrebe da se nešto posebno smisli. Samo žena, pitanje i ono što joj prvo padne na pamet.

A između svega toga, stalno se nešto grickalo, nazdravljalo, fotografisalo i prepričavalo.

Cvetni Mafin napravio je ručno rađene mafine koji su izgledali kao mali cvetni aranžmani.

Foodfloristing je doneo jestive bukete od premium italijanske čokolade.

A Luxury Candle Decor pripremio je sojine sveće sa imenima svake gošće.

*

Bilo je tih sitnih iznenađenja na svakom koraku i upravo su ona činila da se žene stalno vraćaju za sto, pokazuju jedna drugoj šta su dobile i usput ostanu u razgovoru još deset, dvadeset minuta.

Party time!

Posle radionica, razgovora i fotografisanja, veče je polako prešlo u ono zbog čega smo sve vreme znali da će se ova priča završiti na najbolji mogući način - žurku. Josip Drinovac i bend preuzeli su muziku, a dvorište Hill Luxury House 2 se, gotovo neprimetno, iz prostora u kojem su se do tada vodili razgovori i pravili buketi pretvorilo u podijum za igru. Bilo je dovoljno nekoliko taktova omiljenih pesama da žene, jedna po jedna ustaju, prilazile drugima, pevaju i u jednom trenutku shvatile da više nema potrebe da se vraćaju za stolove.

Kako se približavao kraj predviđenog vremena za svirku, bilo je jasno da smo pogrešile samo u jednoj stvari - mislile smo da će nekome biti do toga da ode kući. Umesto toga, sa svih strana čulo se: "Ajde još jednu", "Nije kraj", "Pevaj još", svaki put kada bi bend pokušao da nas pozdravi. Nije pomagalo ni to što je vreme prolazilo, ni to što je kombi već čekao da odveze gošće nazad u Beograd. Na kraju smo svirku produžili za još sat vremena, jer je bilo potpuno jasno da je prerano da se veče završi.

Do tada su se već izule cipele koje su bile namenjene za fotografisanje, torbice su ostavljene po stolovima, a žene koje su se nekoliko sati ranije upoznavale u kombiju sada su zajedno pevale refrene kao da su na istoj žurci provele pola života. Fotografisalo se, snimalo, igralo, nazdravljalo, grlilo i pregovaralo sa bendom oko sledeće pesme, dok je svaka najava kraja izazivala novo negodovanje. Čak je i ono "samo još jedna" prestalo da znači jednu pesmu i postalo prilično rastegljiva kategorija.

I baš mi je taj deo večeri možda najdraži, jer nijedan plan ne može da predvidi kada će ljudi zaista zaboraviti na satnicu. Možeš da osmisliš program do poslednjeg detalja, da znaš kada počinje radionica, kada se fotografiše, kada svira bend i kada bi svi trebalo da krenu kući, ali ne možeš da napišeš u rasporedu onaj trenutak kada se neko okrene prema tebi i kaže: "Čekaj, zar već moramo?"

Te večeri nismo morale odmah.

I tako je veče koje je počelo još u kombiju iz Beograda, nastavilo kroz radionice, bukete, razgovore i fotografisanje, završilo plesom, pevanjem i jednim produžetkom koji zapravo niko nije planirao, ali ga se danas verovatno svi najradije sećamo.

Za kraj, ono što ostaje

Kada smo počele da zamišljamo ovo veče, znale smo kako želimo da izgleda, ali nismo mogle da znamo kako će se zaista osećati. Znale smo da želimo lepu kuću, cveće, muziku, radionice, dobru hranu i žene koje će doći u svojim najlepšim izdanjima, ali nijedna od tih stvari sama po sebi ne pravi uspomenu. To su uradile one koje su došle, unele svoje raspoloženje, smeh, energiju i spremnost da se prepuste večeri, pa je sve ono što smo mesecima zamišljale dobilo smisao tek kada se napunilo ljudima.

Zato najveće hvala dugujemo upravo svim gošćama koje su te večeri bile deo Podcasta u pidžamama. Hvala vam što ste došle, što ste se igrale, smejale, pričale, plesale, otvarale koverte, pravile bukete i ostale na još jednu pesmu kada je već trebalo da krenemo kući. Mislim da ćemo upravo po tome najviše pamtiti ovo veče.

Da sve izgleda onako kako smo zamislile, pomogli su nam ljudi i brendovi koji su prepoznali ideju i bili spremni da joj se pridruže. Veliko hvala našim partnerima i sponzorima L’Oréal Paris, L’Oréal Paris Elseve, Bonatti, Plazma, Ona.rs, Banca Intesa i Xiaomi, koji su svojim prisustvom i podrškom bili deo ove priče.

*

Hvala Cvetnom Mafinu na predivnim ručno pravljenim cvetnim mafinima, Luxury Candle Decoru na personalizovanim sojinim svećama sa imenima naših gošći i Foodfloristingu na jestivim buketima od premium belgijske čokolade, koji su bili toliko lepi da nam je svima na trenutak bilo žao da ih pojedemo. Hvala Katarini na Flower Baru, Ani Stojanović i Mariji Mitić na radionici „Arhetip i stil“ koja je nadmašila naša očekivanja i postala jedan od najvoljenijih delova večeri, a Mariji i Katarini iz Nar Events-a na tome što su našu zamisao o Whimsy-Mimsy svetu pretvorile u prostor u kojem smo zaista mogle da je osetimo.

I naravno, hvala Josipu Drinovcu i bendu, jer bez onog njihovog "još samo jednu" verovatno ne bismo produžile žurku za čitav sat, a sudeći po reakcijama, neke od gošći bi ostale i mnogo duže.

Posebno se nazdravljalo i zahvaljujući prijateljima večeri koji su se pobrinuli da čaše tokom cele večeri ne ostanu prazne. Indigo Gin poslužio je svoje rakije od maline, kao i gin koji menja boju, što je bilo posebno zanimljivo kada su se čaše našle pod svetlima i među cvetnim detaljima.

*

Uz njih se točio i roze "Tri roze koze" vinarije Erdevik, pa je i nazdravljanje dobilo svoje mesto u celoj priči – uz dobru muziku, razgovore i ono neizbežno „ajde još jednu“ koje se te večeri odnosilo i na pesme i na piće.

Posebno hvala i ekipi In House.rs, koja je bila zadužena za tehniku, ozvučenje i kompletnu tehničku podršku događaja. Od prvih razgovora i radionica, preko mini podcast studija, pa sve do muzike i žurke koja se, na naše veliko zadovoljstvo, produžila za još sat vremena, sve je funkcionisalo baš onako kako treba. U ovakvoj večeri tehnika ne sme da bude u prvom planu, ali mora da bude besprekorno prisutna u svakom trenutku – a In House.rs se pobrinuo upravo za to.

Kada se sve završi, ostanu fotografije, buketi koji će nekoliko dana kasnije stajati u nečijoj kući, sveće sa imenima, snimci iz kombija i sa podijuma, odgovori na pitanja koje ćemo još dugo prepričavati i uspomena na jedno veče koje je trebalo da traje do određenog trenutka, a završilo se tek kada smo zaista morale da krenemo.

I možda je to najlepši mogući kraj za jednu ovakvu priču. Da niko ne želi da se završi.

Jer možda smo kao devojčice zamišljale da srećan kraj izgleda drugačije. Danas znamo da ponekad izgleda kao grupa žena koje se smeju, pevaju poslednju pesmu i mole bend da ipak ne staje.

A nama je upravo takav kraj bio dovoljan.

(Ona.rs)