Otišla je da pogleda stan zbog posla, a našla se zarobljena na krovu zgrade: Ispovest Marine ledi krv u žilama

Postoje situacije u kojima se granica između svakodnevnog života i iskustva koje iz korena menja čovekov osećaj sigurnosti prelazi u svega nekoliko trenutaka. Odlazak na poslovni sastanak, razgovor sa potencijalnim klijentom ili obilazak prostora deo su uobičajene profesionalne svakodnevice za ljude čiji posao podrazumeva neposrednu komunikaciju sa drugima. Međutim, upravo takva situacija, koja je trebalo da bude još jedna poslovna obaveza, za dizajnerku enterijera i arhitektkinju Marinu Novotni Džibrić, prema njenom svedočenju, pretvorila se u iskustvo tokom kojeg se ozbiljno plašila za sopstveni život.

Marina je na svom Instagram profilu objavila potresnu ispovest u kojoj je detaljno opisala događaj koji joj se dogodio tokom poslovnog sastanka. Kako navodi, muškarac koji joj se predstavio kao potencijalni klijent pozvao ju je da pogleda stan i razgovara o mogućoj saradnji. Umesto uobičajenog profesionalnog susreta, našla se na otvorenom krovu zgrade, bez telefona, suočena sa pretnjama muškarca koji joj, kako tvrdi, nije dozvoljavao da ode.

Preporučujemo

O svojoj odluci da javno govori nije pisala iz želje za osvetom, niti sa namerom da unapred presudi o odgovornosti bilo koga. Naprotiv, istakla je da želi da javnost zna šta joj se dogodilo, ali i da ukaže na posledice koje zastrašivanje ostavlja na osobu čak i onda kada neposredna opasnost prestane.

„Ovo pišem jer želim da javnost zna šta mi se dogodilo. Jer ne želim da se o zastrašivanju, pretnjama i strahu koji ostaje nakon njih ćuti. I jer želim da ljudi razumeju koliko jedan ovakav događaj može da ugrozi nečiji osećaj sigurnosti, slobode i dostojanstva“, napisala je Marina.

Poslovni sastanak koji se pretvorio u zastrašujuće iskustvo

Kako je objasnila, njen posao podrazumeva svakodnevne susrete sa ljudima, odlaske na sastanke, obilaske stanova i gradilišta. To je profesionalni život koji je godinama gradila i koji, kako ističe, voli. Zbog toga poziv muškarca koji se predstavio kao potencijalni klijent nije izazvao nikakvu sumnju.

„Juče me je sa drugog broja telefona kontaktirao muškarac koji se predstavio kao potencijalni klijent. Rekao je da želi da razgovaramo o saradnji i da pogledam stan. Otišla sam verujući da idem na sasvim uobičajen poslovni sastanak. Umesto toga, odveo me je na otvoreni krov zgrade“, navela je u svojoj objavi.

Tek kada se našla na krovu, prema njenim rečima, saznala je da muškarac zapravo nije potencijalni klijent, već majstor sa kojim ranije nije ostvarila poslovnu saradnju i čije pozive nije želela da prihvata.

Marina tvrdi da joj je tada rekao da ju je namerno namamio, nakon čega je situacija poprimila potpuno drugačije razmere.

„Oteo mi je telefon, pretio da će ga baciti, upućivao mi pretnje i nije mi dozvoljavao da napustim krov. Zahtevao je da smislim kako ću da mu se ‘odužim’ za posao koji nije obavio“, opisala je.

U tom trenutku našla se sama, na otvorenom prostoru, bez telefona i mogućnosti da pozove pomoć, suočena sa muškarcem za kojeg je, kako je navela, osećala da je fizički mnogo snažniji od nje.

„Pitala sam se da li ću se uopšte živa vratiti kući“

Posebno potresan deo njene ispovesti odnosi se na misli koje su joj prolazile kroz glavu dok je bila na krovu. Neizvesnost, nemogućnost da ode i strah od onoga što bi moglo da se dogodi doveli su je do osećaja bespomoćnosti kakav, kako kaže, ranije nije doživela.

„Pitala sam se da li će me udariti, gurnuti sa krova ili mi uraditi nešto još gore. Da li ću se uopšte živa vratiti kući?“, napisala je.

Kada ju je, prema njenom svedočenju, muškarac konačno pustio, nije se završilo i zastrašivanje. Naprotiv, navodi da joj je poručio da ima vremena da razmisli kako će da mu se oduži i upozorio je da ne pomišlja da može da mu se ne javi.

Posebno su je uznemirile reči kojima je, kako tvrdi, pokušao da joj stavi do znanja da ima određenu moć i da može da dođe do nje.

„Govorio je da poznaje uticajne ljude i da zna gde sam ja, dok ja ne znam gde se on nalazi. Te reči su me pratile i kada sam otišla odatle“, navela je.

Upravo taj deo njenog svedočenja pokazuje da posledice ovakvog iskustva ne moraju da se završe fizičkim udaljavanjem od osobe koja je pretila. Kada neko izgovori rečenice koje kod druge osobe izazivaju strah za sopstvenu bezbednost i bezbednost porodice, osećaj ugroženosti može da se nastavi i u prostoru koji bi trebalo da predstavlja utočište.

Strah je nije napustio ni kada je stigla kući

Marina je opisala i trenutak kada se vratila u svoj dom. Umesto olakšanja zbog činjenice da je napustila mesto na kojem se osećala ugroženo, dočekao ju je novi talas straha.

„Kada sam stigla kući, nisam osećala noge. Kao da nisam osećala ni sopstveno telo. Bila sam toliko prestravljena da nisam znala šta da radim, kome da se obratim i kome smem da ispričam šta se dogodilo“, napisala je.

Dom, mesto koje se najčešće doživljava kao prostor privatnosti, mira i sigurnosti, u tom trenutku za nju više nije imao tu funkciju. Plašila se da bi muškarac mogao da dođe po nju, da je sačeka ispred zgrade ili presretne na ulici. Navela je čak i da se plašila da pogleda kroz prozor.

„Plašila sam se za sebe. Plašila sam se za svoju porodicu. Plašila sam se čak i da im kažem šta se dogodilo, jer nisam znala da li bih time i njih izložila opasnosti“, napisala je.

Njeno svedočenje posebno skreće pažnju na jednu često zanemarenu dimenziju zastrašivanja: strah ne mora da bude vezan samo za neposrednu pretnju, već može da promeni način na koji osoba doživljava svakodnevne situacije. Poziv sa nepoznatog broja, izlazak iz zgrade, odlazak na posao ili povratak kući mogu postati izvori nelagode i neizvesnosti.

„Uspela sam da napustim taj krov, ali nisam uspela da pobegnem od straha koji je u meni ostavio“, jedna je od rečenica kojima je Marina opisala stanje u kojem se našla nakon događaja.

Razmišljala je da pristane na sve, samo da je ostavi na miru

Možda najintimniji i najteži deo njene ispovesti odnosi se na priznanje da je, nakon svega što se dogodilo, ozbiljno razmišljala o tome da ćuti i ispuni zahteve muškarca koji joj je, prema njenim tvrdnjama, pretio.

„I ono što mi je možda najteže da priznam jeste da sam u jednom trenutku ozbiljno razmišljala da sve prećutim. Da mu se javim. Da ga pitam šta želi. Da mu, ako traži novac, dam novac. Da uradim šta god bude zahtevao samo da me ostavi na miru“, napisala je.

Odmah zatim objasnila je i zbog čega su joj takve misli uopšte prolazile kroz glavu.

„Ne zato što sam mu bilo šta dugovala. Već zato što sam se plašila šta bi mogao da uradi ako odbijem.“

Ovaj deo njene priče posebno je značajan jer otvara prostor za razumevanje načina na koji strah može da utiče na donošenje odluka. Kada se osoba nađe u situaciji u kojoj procenjuje da bi odbijanje moglo da izazove dodatnu opasnost, pristajanje na nešto što inače nikada ne bi prihvatila može početi da izgleda kao jedini način da se zaštiti.

Marina je želela da upravo tu dimenziju svog iskustva približi javnosti. Nije reč samo o jednom zastrašujućem susretu, već i o posledicama koje takvo iskustvo može da ostavi na samostalnost, osećaj kontrole i slobodu izbora.

„Želim da ljudi razumeju koliko strah može da bude snažan. Koliko može da vas dovede do toga da razmišljate da pristanete na nešto na šta nikada ne biste pristali svojom slobodnom voljom. Koliko može da vam promeni pogled na svet za samo jedan dan“, istakla je.

„Nisam želela da ostatak života provedem u strahu od jednog čoveka“

Prema njenim rečima, događaj je u samo jednom danu promenio način na koji razmišlja o poslu, budućnosti i svakodnevnoj slobodi koju je do tada podrazumevala.

Do tog trenutka nije razmišljala o tome da li je bezbedno da sama ode na sastanak, uđe u nepoznatu zgradu ili upozna potencijalnog klijenta. Sve su to bile uobičajene profesionalne aktivnosti, deo posla koji je samostalno obavljala i koji je godinama gradila.

„Jedan događaj doveo me je do toga da počnem da preispitujem sopstvenu slobodu, samostalnost, posao i budućnost koju godinama gradim. I to je ono što me najviše boli. Što sam otišla da radim svoj posao, a vratila se kući sa strahom da možda više nikada neću moći da živim onako kako sam živela do juče“, napisala je.

Ipak, u jednom trenutku odlučila je da ne dozvoli da strah bude razlog zbog kojeg će odustati od sopstvenog glasa.

Kako je objasnila, pomislila je na majku, sestru, prijateljice, ali i na sve žene koje su se nekada našle u situaciji da ih neko zastrašuje, ucenjuje ili pokušava da primora da urade nešto protiv svoje volje.

„Mogla sam da ćutim. Mogla sam da pokušam da zaboravim, da se povučem i da živim okrećući se preko ramena. Ali onda sam pomislila na svoju majku. Na sestru. Na drugarice. Na sve žene koje su se nekada našle u situaciji da ih neko zastrašuje, da im preti ili pokušava da ih natera da urade nešto protiv svoje volje“, navela je.

Upravo je pomisao na njih, kako se može razumeti iz njene objave, bila jedan od razloga zbog kojih je odlučila da ne prećuti ono što joj se dogodilo.

„I zapitala sam se da li želim da ostatak života provedem u strahu od jednog čoveka. Odlučila sam da ne ćutim.“

Sve je prijavila policiji i nadležnim institucijama

Marina je potvrdila da je slučaj prijavila policiji i nadležnim institucijama. Pritom je posebno naglasila da odluka da progovori ne znači da je strah nestao.

„Sve sam prijavila policiji i nadležnim institucijama. Ne zato što sam prestala da se plašim. I dalje se plašim. Ali nisam želela da strah odlučuje umesto mene“, napisala je.

U svojoj objavi bila je izričita i u pogledu toga šta očekuje od javnosti i institucija. Ne želi javni linč, osvetu niti prejudiciranje ishoda postupka, već zaštitu i pravdu, uz utvrđivanje svih činjenica i odgovornosti.

„Svesna sam da je postupak tek počeo i da nadležne institucije treba da utvrde sve činjenice i odgovornost. Ne želim javni linč. Ne tražim osvetu i ne želim da prejudiciram ishod postupka. Tražim pravdu. Tražim zaštitu. Tražim pravo da živim bez straha“, poručila je.

Njene reči predstavljaju i važan apel svim ženama koje su se našle u sličnim okolnostima: niko nema pravo da pretnjama i zastrašivanjem upravlja tuđim životom, niti bi strah od posledica trebalo da bude razlog zbog kojeg osoba odustaje od traženja pomoći.

„Ovo nije kraj moje borbe. Ovo je tek njen početak“

Na kraju svoje ispovesti Marina se još jednom vratila na razlog zbog kojeg je odlučila da događaj podeli javno. Želela je da ukaže na to da se posledice zastrašivanja ne završavaju onog trenutka kada se osoba fizički udalji od onoga ko joj preti.

One, kako je opisala, mogu da ostanu u svakom narednom izlasku iz kuće, svakom telefonskom pozivu i svakom pogledu kroz prozor. Mogu da promene način na koji osoba doživljava prostor, ljude i sopstvenu svakodnevicu.

„Juče sam se plašila da li ću živa sići sa tog krova. Danas se plašim da li ću moći bezbedno da nastavim svoj život“, napisala je.

U završnici je ponovila da ne želi da njeno ćutanje bude posledica straha i da neće odustati od borbe za sopstvenu bezbednost, slobodu i pravdu.

„Ali ne želim da moje ćutanje bude posledica tog straha. Ovo nije kraj moje borbe. Ovo je tek njen početak. I od borbe za svoju bezbednost, slobodu i pravdu neću odustati.“

Njena priča podseća na to koliko je važno da se iskustva zastrašivanja ne relativizuju i ne svode na neprijatne susrete koji se zaboravljaju čim se vrata zatvore. Iza jedne pretnje mogu da ostanu dani neizvesnosti, narušeno poverenje, strah za najbliže i osećaj da je sloboda koja je do juče bila nešto sasvim prirodno odjednom postala neizvesna.

Marina je odlučila da o tome govori javno, uz jasno izraženo očekivanje da institucije utvrde činjenice i postupaju u skladu sa zakonom. Njena poruka nije poziv na osudu pre nego što postupak dobije svoj epilog, već podsećanje da svaka osoba ima pravo da radi, kreće se i živi bez pretnji i prinude.

A možda je upravo rečenica kojom je zaključila svoju ispovest najprecizniji izraz svega što je želela da poruči: „Ovo nije kraj moje borbe. Ovo je tek njen početak.“

(Ona.rs)