Hleb na srpskim srednjovekovnim freskama: Ko je jeo pšenični hleb, ko sumašicu, a ko suražicu

Primarna životna namirnica kroz srpsku istoriju

Predavanje „Hleb naš nasušni na srpskim srednjovekovnim freskama“ inspirisano je srednjovekovnim gastronomskim i duhovnim nasleđem Srbije, koje je ovde u neraskidivoj vezi.

Primarna životna namirnica ujedno je i deo Evharistije (jedne od dve najvažnije hrišćanske svete tajne), u kojoj Sveti Duh, tokom pričešća na Liturgiji sjedinjuje vernike sa Hristom, koji ovim činom simbolično svedoče postvarenju njegovog prisustva.

Preporučujemo

Hleb i vino u pravoslavnoj Crkvi služe se čitavoj zajednici „na spasenje“ i bilo je nemoguće nazvati se hrišćaninom - a ne biti deo ovog rituala.

Kako otkriva za Ona.rs teoretičar umetnosti i medija dr Lidija Cvetić Vučković, programski direktor Muzeja slatka - kuća Cvetića, ono što danas nazivamo srpskom nacionalnom kuhinjom, utvđeno je tokom vladavine dinastije Nemanjića, te se njen razvoj može pratiti tokom čitave vladavine i bogate istorijske zaostavštine od koje nas i danas najviše fasciniraju upravo freske sa zidova velikih zadužbina.

- Sa ovih biblijskih predstava, u duhu srednjovekovne srpske umetnosti rekostruisali smo hlebove koje smo pripremili za vas. Samo predavanje osmišljeno je uz interesantnu istorijsku i antropološku analizu srednjovekovnih predstava hlebnih trpeza na nekim od najlepših nama već prepoznatljivih manastirskih fresaka, i nekih sasvim nepoznatih, a specifičnih. Ono traje oko sat  vremena, nakon čega publika ima priliku da konzumira sve pomenute hlebove, uz rekonstrukciju različitih hlebnih trpeza sa fresaka - objašnjava Cvetić - Vučković.

Osim duhovne dimenzije, hleb u srednjem veku ima veliku ulogu u društvenom životu. Važan je svima - od seljaka do dvorjanina. I najveće carske gozbe započinjale su deljenjem hleba, a postojalo je i važno, neobično zanimanje „veliki hlebar“ , odnosno veliki hranilac koji je vodio računa o brašnu, žitu i pripremi hleba.

- Vizantijski zakoni regulisali su koji hleb jede koji stalež, tako daje smatran najboljim i najzdravijim pšenični hleb i njega jede vladar, plemstvo i ko sebi može da priušti. Sledeći red stanovništva jede sumašicu i suražicu. Sumašica je ječam pomešan sa pšeničnim brašnom, a suražica kao što kaže, raž sa pšeničnim brašnom. Ređe se jeo kod nas samo raženi hleb, on je karakterističan za zapadne zemlje Nemačku i severnije krajeve. A hleb od mekinja su jeli oni baš baš najsiromašniji - opisuje istoričar umetnosti i medivalista Marina Lukić Cvetić, koja je ujedno i predavač i kao gastroheritolog priprema sve te raznolike hlebove.

Kolika je bila važnost hleba, Lukić Cvetić pripoveda da je za srpske gradove bilo karakteristično to što su izvozili žito u pravcu Dubrovnika i Kotora, gde su postojali veoma restriktivni zakoni da žito koje uđe u dalmatinske gradove ne može da se izvozi, niti iznosi van zidina. Toliko se vodilo računa o stanovništvu, jer su žitarice bile njihova glavna hrana.

Otkriva takođe i da je prva pekara koja je kod nas poznata postojala na Novom Brdu. Tu su se pravile pite sa sirom i duplo pečeni hleb, koji bi mi danas nazvali dvopek, koji su koristili putnici i monasi. Pekarka Jana je te hlebove, inače, pravila za rudare, jer je Novo Brdo bio centar srpskog rudarstva.

- Ove naše hlebove koje pravim su po recepturama grčkih monaških hlebova. I u drugim našim manastirima sam bila i tu sam učila. Ponavljam sve one oblike koji su bili na svim srpskim srednjovekovnim freskama koje sam proučila. Svugde gde sam našla hleb, takve hlebove sam i napravila. Trpeze se u potpunosti rekonstruišu, postavljamo ih na ručno tkanom vezu na platnu od konoplje i lana, i na čistom konopljenom platnu. Takođe i svadbeni hlebovi i svadbena peciva biće prezentovana na prizrenskoj svili - otrkiva Lukić - Cvetić i dodaje da se sve poslužuje iz autentičnih muzejskih posuda.

Budući da je hleb deo Evharistije, posetiocima na predavanju služi se i vino.

Samo predavanje podeljeno je na dva dela, gde se u prvom delu govori o poreklu i istorijatu ove osnovne životne namirnice tokom vekova, dok je drugi deo predavanja rezervisan za šarenoliku analizu različitih vrsta koje se pojavljuju na nekim od najlepših fresaka srpske srednjovekovne umetnosti, ukazujući na bogatstvo ondašnje svakodnevne kulture.

O tome koliko je specifična bila srpska kuhinja danas nam kazuju studenička „Tajna večera“, kao i ona iz Pećke Patrijaršije, čuvena „Carska gozba“ iz manastira Resava, „Svadba u Kani“ iz Kalenića ili „Sveta Trojica“ iz Đurđevih Stupova.

O proroku Iliji kome u pećinu hleb donosi gavran, govori monumentalna predstava iz Manastira Morača, koju je čak i Pablo Pikaso uvrstio u remek dela svetske umetnosti!

Predavanja "Hleb na srpskim srednjovekovnim freskama" prvi put je održano povodom 800. godina autokefalnosti Srpske crkve, u Narodnom muzeju Kraljevo još 2019.  godine, a predavanje je kasnije putovalo, uz veliki odziv publike na više strana,

Pethodno je bilo u Narodnom muzeju u Zrenjaninu, na festivalu obrednog hleba "Česnica" - u organizaciji kancelarije za kulturnu diplomatiju.

Nakon januara i Svetosavskog praznika, povodom kojeg se predavanje drži u Zamku Blimarković u Vrnjačkoj Banji, srednjevekovni hlebovi biće dočekani u februaru u Domu Jevrema Grujića u Beogradu.

(Ona.rs)