Dr Tamara Džamonja Ignjatović o kolektivnoj traumi i kako se izboriti: Da svoju decu učimo da ne budu nasilna

" Da povratimo i negujemo osećaj kolektivizma, nasuprot isključivom fokusu na lične potrebe koji vlada u individualističkim kulturama"

Nakon svega što se desilo u poslednjih godinu dana i poljuljalo naša uverenja o bezbednosti, dece posebno, čak i u školama, mnogi stručnjaci stanje svesti ljudi u Srbiji definišu kao - kolektivnu traumu. Poseban nemir uneli su i prethodni dani potrage za nestalom devojčicom Dankom Ilić.

U potrazi za odgovorom šta to tačno podrazumeva kolektivna trauma i na koji način sve preživljene tragedije utiču na celu naciju a ne samo na direktne aktere ovih nesreća, Ona.rs pozvala je profesorku psihologije dr Tamaru Džamonju Ignjatović.

Preporučujemo

Ona kolektivna traumu objašnjava kao događaj koji je takvog inteziteta da, osim neposrednih žrtava takvog iskustva, mnogo se više širi i na druge koji su onda indirektno pogođeni takvim iskustvom.

- Kao u situacijama nekih elementarnih katastrofa, kada je zbog zemljotresa ili poplava ugrožen veliki broj ljudi, a i oni koji su svedoci tome vide posledice dešavanja po druge ljude i usled empatičnog odgovora na tuđu patnju reaguju i sami bivaju pogođeni time. Međutim, u ovim situacijama poslednijih godinu dana, gde se ne radi o elementarnim katastrofama, nego su ljudi oni koji nanose takve posledice, a pogotovo deci i njihovim porodicama, onda to na neki način još više pokreće tu vrstu traumatizacije, jer su sami ljudi počinioci takvih tragedija - objašnjava dr Džamonja Ignjatović.

Upitana kako trenutna tragedija utiče dalje na strah ljudi, profesorka ističe da je veliki probem to što nikako predhodna trauma da zaceli, a već se neka nova situacija dogodi. To samo, prema rečima naše sagovonice, retraumatizira ispočetka veliki broj ljudi da se ne osećaju sigurno.

Da bi se oslobodili tog kolektivnog straha, dr Džamonja Ignjatović ističe da za takve situcije nije dovoljan samo fokus na individualne kapacitete.

- Mi svi, naravno, pokušavamo da se ne fokusiramo samo na brige i da na neki način radimo sve tako da budemo bezbedni ili da se bavimo nekim stvarima koje nam omogućavaju da se naš individualni život odvija na relativno zadovoljavajući način, koliko god je to moguće. Međutim, fokus samo na individualno nije dovoljan, jer se svaka trauma dešava u širem kontekstu. Nama su potrebne i neke sistemske promene da bi se drugačije osećali. Fokus na individuu iako nije dovljan, naravno da je važan, da se ne prepuštamo očaju, ankcioznosti, strepnji i stalnoj brizi, ali veliki deo toga je i na opštedruštvenom odgovoru - podvlači psiholog.

Zato je i pitamo koliko je važno da (i kako, i da li) mi kao nacija možemo sebi da pomognemo?

- Mi moramo da budemo odgovorni prema sopstvenom životu, ali i odgovorni prema zajednici. Ako se samo fokusiramo na sopstvene interese, onda  vrlo malo nešto možemo da promenimo, ako nam je potrebna, a mislim da je neophodna, društvena promena. Da svako prihvati odgovornost za svoje učešće u zajednici kako utiče na druge, kako modeluje tu zajednicu i da prihvati odgovornost za to. Da se vratimo osećaju kolektivizma a ne samo individualizma.

Na pitanje kako da se se ograniči osećaj straha, šta može da se uradi da bismo se osećali sigurno i da pomognemo sebi da prevaziđemo kolektivnu traumu, profesorka ističe da ona ne bi govorila o strahu kao takvom, jer je on reakcija na neposrednu životnu ugroženost ili ugroženost kada su vam najvažnije stvari ili ljudi u životu u neposrednoj opasnosti.

- Ovo što nas sada karakteriše je više jedna anticipatorna strepnja šta bi moglo da se dogodi, odnosno šta preti potencijalno našoj sigurnosti ili bezbednosti. Treba imati u vidu da, zapravo, život nikome ne pruža garancije i stopostotnu sigurnost i bezbednost. Jedan nivo rizika uvek postoji i kada ste na najboljem mestu na svetu. Ali niste fokusirani stalno na tu verovatnoću da se nešto loše desi. Isto tako i sada mi nismo ugroženi na svakom koraku i u svakoj situaciji, ovakve situacije se dešavaju dovoljno retko i zaista nije korisno, na kraju krajeva, da stalno budemo usmereni na ono negativno - objašnjava dr Džamonja Ignjatović.

- Važno je da racionalno, razmišljamo da bi se oslobodili stalne strepnje koja nas ometa i urušava svakodnevni život. U osnovi preterane brige leže najčešće iracionalne misli - da moramo da budemo bezbedni u svakom trenutku, da moramo da imamo garancije da se sigurno neće desiti ništa loše ili preuveličavamo verovatnoću da se takve stvari mogu dogoditi... Ali racionalno mišljenje kaže: "Pa dobro, mogu da prihvatim ovaj život koji nužno nosi neke rizike, ali on nije tako veliki da bi me sputavao da živim što normalnije moguće u ovim okolnostima". Dakle, zaista mislim da ne treba precenjivati stepen ugroženosti. Ipak, kada pričamo o ovom društvu, mnogi osećaju strepnju i nesigurnost, jer kao zajednica ne radimo na otklanjanju izvora nesigurnosti, ne gradimo osećanje poverenja i solidarnosti - ističe psiholog.

Za kraj, zamoljena da uputi praktičan savet roditeljima šta da rade kako bi zaštitili svoje dete, a da ga dodatno ne uguše zabranama i predostrožnostima, dr Tamara Džamonja Ignjatović ističe da - koliko god da su se neke situacije dogodile u školi, škole nisu u tom stepenu nebezbedna mesta.

- Roditelji su se oduvek brinuli o svojoj deci i živeli sa izvesnim rizikom da neko može da bude i povređen, čak onda kada su u njihovoj neposrednoj blizini, kao što se sada, nažalost, desilo. Ali u suštini ta vrsta stalne usredsređenosti na opasnost zaista nije funkcionalna ni sa stanovišta deteta, ni sa stanovišta roditelja. Škole i ulica su i dalje dovoljno bezbedni da ne predstavljaju stalnu stopostotnu pretnju ili rizik. Stalno preokupiranost nekim opasnostima ne pomaže čak ni da se na taj način smanje rizici- kaže naša sagovornica i dodaje:

- Ali ono što roditelji mogu aktivnije da urade, osim da prihvate verovatnoću da se većini dece svakodnevno ne dešava ništa loše, jeste i da rade na tome svi zajedno da svoju decu uče da ne budu nasilna, da reaguju kada nešto primete u ponašanju vršnjaka što nije u redu, da se požale razrednom starešini ili psihologu, ne sa pozicije tužakanja, već brige za svoje drugare, i da u promovišu uzajamnu pomoć i podršku kao najbolji način prevencije.

Kako dodaje psiholog, jednom kada roditelji imaju takav aktivan pristup potencijalnim problemima, i sami će da se osećaju bolje jer su doprineli tome da njihovo dete nikoga ne ugrožava i da ume da se zaštiti ako je ugroženo, naravno, kada je to u manjem stepenu izraženo.

- Iz svega šta nam se desilo proistekli su neki pravilnici, neke procedure. Hajdemo da postupamo po njima što više možemo i od strane škole i od strane dece i roditelja, pa ćemo sigurno nešto uraditi više. Ali takva promena ne može da se odvija bez suštinske promene koja uključuje celokupno društvo - zaključuje dr Džamonja Ignjatović.

(Ona.rs)