Zašto je Srbija odjednom odlepila za ovom serijom: Trče kući ranije da stignu da pogledaju

"Mama, znaš zašto Dule sinoć nije bio u parku? Gledao je Radio Milevu", priča mi ćerka dok idemo od vrtića ka kući. Ona nastavlja da mi prepričava dogovor koji su ona i pomenuti Dule napravili, kad i kako će nastaviti igru koju su započeli i kada će se cela ekipa ponovo sastati u parku, ali slušam je samo na pola. Jedna misao mi obuzima mozak i ne mogu da joj se oduprem.

To je bio već četvrti put te nedelje da od petogodišnjaka slušam koliko pomno prate Radio Milevu. Do tada sam verovala da je fascinacija ovim ostvarenjem toliko živa u našem domu samo zbog neverovatne sličnosti između likova u seriji i onih s kojim delim krvno srodstvo. Baba koja voli svoju unuku više od svega - pa, znam kako izgleda. Odnos mame i ćerke, uz sve uspone, padove, nesuglasice i probleme koji se smenjuju s godinama, ali nikad ne nestaju - vrlo dobro znam kako izgleda. Pozicija samohrane mame u porodici i društvu - učim iznova i iznova, ali itekako znam kako izgleda. Ipak, i dalje nisam uspela da razaznam zbog čega oni, klinci iz vrtića, zamenjuju parkić, crtani, igrice ili autiće epizodom Radio Mileve.

Preporučujemo

Znate, u našem domu televizor se pali jako retko. Skoro nikad. Ta tanka crna ploča čami sama i tužna dok se neko ne prehladi pa nađe malo vremena da prečešlja Netflix ili pusti YouTube da svira u pozadini kuvanja ili raspremanja. Ipak, skoro religiozno od ponedeljka do petka oko 20h palimo RTS - koji čak gledamo preko aplikacije, jer sam vrlo svesno ugasila sve kanale, i smeštamo se na već ustaljena mesta. U tim trenucima mi se često javi misao zbog čega uopšte taj predmet postoji tu. Kažu da je došao kao zamena za ognjište, srce doma koje je okupljalo sve ukućane na poselo, zbližavalo ih nekim malim nevidljivim nitima, širilo toplinu i pružalo priliku da se povežu, nasmeju ili isplaču, budu jedni drugima rame za plakanje ili ruka u ruci. Čuvalo je porodici porodicu, bliskot i nije im davalo da se udalje, otuđe i zaborave.

Nažalost, ova "pričajuća kutija" retko ispunjava viziju svog prethodnika - ognjišta uz koji sedi neki mudri starac koji kao riznica deli priče i iskustva, lekcije i anegdote. Umesto njega, sadržaj se sveo na krimi serije, akcione filmove i političke emisije. I nije neki topao, porodični materijal, zar ne?

Ipak, i dalje nisam shvatala zbog čega oni - vrtićki klinci, toliko vole Milevu. Drugarica me je zvala samo par dana pre ovog, s rečenicom: "Znaš da Lena svako veče traži da gleda Radio Milevu?" Odgovaram joj da me ne čudi, čula sam ih u parku, njih par cvrca iz kraja kako pričaju o tome da žure kući jer im počinje serija.

I zaista, žure. Toliko da sam bez problema mogla da iskoristim gledanje Mileve kao ultimatum. "Ako do 20h ne budeš večerala, istuširala se i spremila sve za sutra ne gledamo Radio Milevu" - rečenica koja upali bez presedana svaki put kada mi kao bumerang vrati poneko "neću". Isprva sam ovo koristila kao olakšanje, bez mnogo analiziranja zašto toliki efekat ova rečenica ima na nju. Možda nije moj najponosniji trenutak roditeljstva, ali i na druge ultimatume je umela da mi vrlo nonšalantno odvrati da "i ne mora ići kod drugarice jer svakako neće pojesti papriku". Ali u ovom slučaju, ni jedan jedini put nije protivrečila.

Zašto? Zašto? Zašto?

Nakon milion ovih pitanja, došle smo kući - završile sve - i smestile se da ispratimo novu epizodu Mileve. Bila sam odlučna da pronađem odgovor koji me je kopkao, a već od odjavne špice Dnevnika počela sam da ga nazirem. U vazduhu je zavladala neka potpuna drugačija energije. Gledala sam moju ćerku kako u trku navlači pidžamu i staje ispred televizora - počinje solo tačka. Zarazni uvodni džingl i reči pesme, koje zna napamet i peva u dahu, od prvog trenutka najavljuju da ćete i nakon najgoreg dana zaboraviti haos na poslu i velike račune, obećavaju da ćete uspeti da se iskreno nasmejete, osetite mir i olakšanje.

Jer srž ove serije upravo to jeste, da nam pokaže i podseti da porodični problemi, finansijski, poslovni i društveni ne muče samo nas. Prisutni su kod mene, tebe ili onog komšije za koga veruješ da živi kao kralj. Ali maestralni scenario Radio Mileve je pokazna lekcija kako se sa ovim situacijama nosi. Duša i srce svake epizode je upravo Mileva, koju tumači fenomenalna Olga Odanović i savršeno prikazuje ono ognjište kojem svi težimo. Ta mudra, topla, i divna osoba koja sve oko sebe hvata u slobodnom padu i drži toliko čvrsto da ne potonu, predstavlja sve ono što bi svako od nas trebalo da probudi u sebi. Empatiju za porodicu, komšiju i prijatelja. Jer ona ne bira da li će nekom pomoći - u svakom trenutku je tu, čak i pre nego što zatreba, tu je da zaštiti i pobrine se da svačiju sreću obloži nevidljivim štitom i sačuva od najezde tuge.

Dok je gledam često se posramim. U zgradi u kojoj živim malo manje od godinu dana ne znam nikoga, ni ko živi u stanu pored mene ni u onom iznad, a znam da nisam jedina. Zbog toga Mileva i jeste toliko fascinantna. Radnja se odvija na Vračaru, za koji verujemo da je od tradicije odustao. Ipak, ovi likovi nisu odsečeni od empatije, s toliko uzdignutim nosevima da ne mogu da namirišu tuđu bol. Oni su tu. Jedni za druge, ali svako od njih na svoj i jedinstven način.

Što je još jedna prednost serije. Likovi nisu našminkani nerealnim kvalitetima, već su ljudi od krvi i mesa, smeha i suza, a tako prikazani kroz sve društvene lestvice čine jedan pun krug nekog lepšeg srpskog društva u kojem humora ne manjka.

Scenaristi su savršeno provukli i satiru, skoro u Nušićevom stilu. Marija Vicković koja tumači Nataliju, profesrku u želji da postane poznata spisateljica, neretko nosi na sebi teret komentara koji pokazuju koliko je ovo zanimanje potcenjeno u Srbiji, kao i samo obrazovanje. Ma koliko ona to često isticala kao svoju prednost i kvalitet, retko nailazi na odobrenje. Poznato? Vrlo. Ne sećam se kada sam poslednji put čula da je neko entuzijastično najavio da će upisati Filološki fakultet, a kamoli studije srpskog jezika. Pobogu, to je tako démodé. Ionako ga svi načimo do 2. godine, a greške između ć i đ se dešavaju. Ili možda ne?

Njen lik ima još jednu dublju poruku. Odnos mame i ćerke, na dva nivoa. Bilo da je reč o njenom odnosu s Milevom i teretom (ne)ispunjavanja očekivanja, koji mnoge ćerke nose u Srbiji, nudi utehu svima nama, prvim ćerkama, koje možda, nikada nećemo biti "dovoljno dobre", da ćemo ipak biti prihvaćene takve kakve smo, pod okriljem bezuslovne ljubavi koju Mileva ima za Nataliju i Sonju. S druge strane, Natalija kroz ulogu mame donosi olakšanje i svim onim roditeljima tinejdžera koji prolaze kroz prve "prave" svađe s decom, ljubavima, školom, ocenama. Sve je tako sirovo, da sam sigurna da ste kao i ja, mali milion puta pomislili "pa ovo smo mi" - i uverili da niko od nas nije toliko dobar roditelj da ga ne zadesi neka od dečijih epizoda.

Ovaj tok misli mi je razjašnjavao zbog čega, mi odrasli, toliko volimo Radio Milevu. Uteha nam je i zagrljaj koji kaže "nisi sam/a". Ali i dalje nisam shvatala šta ona znači za mali dečji mozak.

Tu su Anđelka Stević Žugić, kao i Nikola Kojo, koji u svom maniru prožimaju komediju kroz marginalne likove - frizerku iz Kaluđerice i mutnog lika, vlasnika kafića koji jedva radi, ali i dalje super živi. Kroz njihove likove pratimo sve one probleme preduzetnika, s retkim osvrtima na privatne živote. Dijametralno suprono od njih, Svetozar Cvetković i Anastasija Mandić, tumače bračni par doktora i otkrivaju sve nesuglasice kroz koje prolaze parovi, kao i njihov život usmeren na karijeru.

Posmatramo i kompleksan odnos između Dare Džokić i Nenada Stojmenovića, koji oslikavaju kako izgleda život između mame i sina u jednom stanu, koji imaju samo jedno drugo.

Ništa od toga detetu od 5 godina ne znači, niti ono razume. U čemu je onda stvar?

Dete je centar sveta

U ovoj lepezi likova koji gravitiraju jedni ka drugima, centar svega, kao jedini mlađi lik je Sonjica (Kris Gavrić). Pomislila sam da je ona možda to što ih toliko vuče da se zakucaju ispred ekrana. I ona pokazuje probleme s bakom, komšijama i mamom, kroz nju vidimo i čujemo kako nam sve izgleda iz ugla devojčice, zatim devojke, koja prolazi kroz nesuglasice, svađe i pomirenja. Bila sam ubeđena da je ona odgovor na moje pitanje. Znam sigurno, da bi meni bila uzdanica u periodu srednje škole i fakulteta.

Ipak, na moje pitanje zašto toliko voli Radio Milevu i ko joj je omiljeni lik, od deteta sam dobila jasan odgovor: "Pa smejemo se puno, a najviše volim Milevu, i Sonjicu".

Smejemo. Ostalo je da mi odzvanja glasno. Nije im do serije - do smeha im je, porodice koja sedi zajedno i zna da u svemu tome što ih kopka nisu sami, da makar virtuelno mogu da podele brigu, nađu rešenje i dobiju podsetnik da je sve što im treba tu oko njih. Možda nesvesno, u ovim trenucima se okrećemo jedni drugima, zahvalni što naša porodica, ma koliko članova da broji, sedi tu sa nama.

A oni, klinci koje tek spremamo za svet, znaju i osete sve, bez reči razumeju svaku našu emociju.

I sama Dara Džokić, koja tumači ulogu Cvete, osvrnula se jednom prilikom na ovaj fenomen.

"Deca naročito vole seriju, jer je to priča o šašavim ljudima u jednoj zgradi. To je iz nekog vremena kada su ljudi živeli zajedno, otvarali vrata jedni drugima, ali su delili isti prostor. Naša generacija je sve to prošla, to više ne postoji. Zato ljudi vole tu seriju. I ta deca koja nisu to doživela, kroz seriju osećaju nekum magičnu privlačnost života u zajednici. To je kao jedna velika porodica u velikoj zgradi, to je ključ.

A ovo nam poručuje da ne zaboravimo da vratimo u modu komšijske odnose, porodično ognjište i nesebičnu pomoć. Deca nam nesvesno govore da im fali iskrenih emocija i opuštenijeg života, a serija Radio Mileva podseća da je i danas, to ipak moguće.

Zato okupite one najmilije i prepustite se životnoj lekciji, gde se uče empatija, tolerancija i ljubav, a dele osmesi. I ne dajte da se otuđite od sebe, porodice i prijatelja. A ako se i desi da vam sve ovo padne u neki levi plan, nema tog bunara iz kog vas Mileva neće izvaditi i podsetiti da budemo bolji ljudi.

Uživajte!

(Ona.rs)