Telo zna kad dolazi KRAJ: Nauka objašnjava da ljudi pred smrt uvek imaju isti SAN

Šta se tačno dešava u poslednjim trenucima života? Iako pitanje smrti ostaje jedno od najvećih misterija, američki lekar i profesor sa Stanforda, dr Džejms L. Halenbek, godinama je proučavao ono što nazivamo „aktivnim umiranjem“ – fazu koja prethodi samom fizičkom kraju. Njegova saznanja, objavljena u časopisu JAMA i u knjizi Palliative Care Perspectives, pružaju retko detaljan uvid u to kako telo polako „gasi svetla“.

Prvo nestaje apetit

Kako se navodi u radu dr Halenbeka pod nazivom „Palliative Care in the Final Days of Life“ (JAMA, 2005), prvi znak približavanja smrti je potpuni gubitak apetita. „Organizam tada prestaje da obrađuje hranu jer mu više nije potrebna energija, niti ima kapacitet da je apsorbuje“, ističe se u publikaciji. Ovaj fiziološki fenomen, naglašava autor, može imati i psihološki aspekt – na neki način, osoba se „odjavljuje“ sa života, odbijajući unos hrane.

Preporučujemo

Gubi se žeđ, ali telo više ne traži vodu

Neposredno zatim, kao što ističe i prospektivna studija o procesu umiranja kod pacijenata u terminalnoj fazi raka koju navodi Halenbek (Morita et al., American Journal of Hospice and Palliative Care, 1998), dolazi do gubitka osećaja žeđi. Iako porodica često pokušava da umirućem ponudi vodu, u toj fazi organizam je više ne prepoznaje kao neophodnu. „Hidratacija je više simbolična nego funkcionalna“, piše Halenbek u svom vodiču za lekare i medicinske sestre.

Reči staju – mozak prekida vezu s govorom

Sposobnost govora jedna je od sledećih funkcija koja nestaje. Iako glasne žice i dalje mogu da funkcionišu, mozak prestaje da šalje impulse potrebne za formiranje rečenica. U knjizi Palliative Care Perspectives (Oxford University Press), Halenbek navodi da ovaj trenutak često znači da se osoba povlači iz kontakta sa spoljnim svetom. „Gubitak govora ne znači da osoba ne oseća, već da više ne želi ili ne može da odgovori“, objašnjava.

Snovi i halucinacije – slike koje ne razumemo

Kako se ističe u poglavlju „The Last 48 Hours“ u istoj knjizi, gubitak vida obično nastupa postepeno – svetlost postaje slabija, prizori mutni, a mnogi pacijenti govore o vizijama, jarkim bojama ili susretima sa preminulim osobama. Naučnici veruju da ovaj fenomen može biti rezultat neurohemijskih promena u mozgu, naročito u vizuelnom korteksu koji u tim trenucima funkcioniše neuobičajeno intenzivno.

Kako se navodi u studiji koju je 2014. godine sproveo dr Kristofer Ker i objavio Journal of Palliative Medicine, čak 88% pacijenata u hospisu imalo je žive, tematski snažne snove i vizije u danima pred smrt. Ti snovi uključivali su susrete sa preminulim voljenima, razgovore o „odlasku“ ili prizore putovanja ka svetlu.

„To nisu halucinacije, već duboko emotivni i konzistentni doživljaji koji se ponavljaju kod gotovo svih umirućih“, ističe dr Ker. U nekim slučajevima, pacijenti su tačno mogli da predosete trenutak smrti kroz ono što su „sanjarili“, što su njihovi bližnji kasnije potvrdili.

Iako ovaj fenomen nije u fokusu Halenbekove medicinske analize, njegova posmatranja gubitka čula mogu se dopuniti duhovnim iskustvima poput sna koji se javlja u predsmrtnim danima. Telo, um i duša, kako ističu i Kerr i Halenbek, na kraju se povlače zajedno – svako na svoj način.

Dodir se gubi, ali uteha ostaje

Dodir – topla ruka, nežni stisak – više se ne oseća na fizičkom nivou, ali uloga dodira tada prelazi u emotivnu sferu. Kako se navodi u JAMA vodiču, „čak i kad pacijent ne reaguje, ljudski kontakt i blizina imaju ogroman značaj za porodicu i negovatelje“. To je, kako Halenbek kaže, „jezik koji ne zahteva odgovor“.

Sluh – poslednje čulo koje nas napušta

Iako telo ulazi u završnu fazu umiranja, sluh najduže ostaje aktivan. U istom istraživanju iz JAMA (2005), naglašava se da su mnogi pacijenti reagovali na glasove ili muziku čak i kada su svi ostali znaci svesti nestali. „To je razlog zašto se preporučuje da voljeni i tada nastave da govore, pevaju, opraštaju se – jer je vrlo verovatno da osoba još uvek čuje“, piše Halenbek.

Telo se hladi, koža menja boju, disanje jenjava

Kako se smrt približava, krvni pritisak opada, srčani ritam slabi, a disanje postaje plitko i usporeno. „Disanje pred smrt često podseća na plimu i oseku – tiho, ali primetno drugačije“, piše u poglavlju o poslednjim satima. Nokti postaju tamniji, koža sve hladnija, a mozak ulazi u fazu potpune isključenosti.

Svetlo, osećaj lakoće i neurohemijski blesak

Kod osoba koje su preživele srčani zastoj i bile na ivici smrti, javljaju se opisi „svetlosti na kraju tunela“, osećaja izlaska iz tela i neobične lakoće. Halenbek navodi da su ovakva iskustva često povezana sa iznenadnim otpuštanjem neurohemikalija u mozgu, poput endorfina i serotonina, što daje osećaj euforije i mira.

Poslednje što nas napusti je – povezanost

Iako smrt ima svoj medicinski opis i redosled, ono što Hallenbeck i njegovi saradnici naglašavaju jeste važnost ljudske prisutnosti. Bez obzira na to što čula jedno po jedno prestaju da funkcionišu, do samog kraja ostaje ona nevidljiva nit koja povezuje umirućeg sa svetom – bilo kroz reč, pesmu, dodir ili tišinu.

U trenucima kada više ne postoje ni apetit, ni govor, ni dodir – ostaje sluh. I možda još nešto više od toga – osećaj da nismo sami.

(Ona.rs)