U svetu koji se menja iz dana u dan, jedan ukus je ostao isti
Postoji jedna posebna vrsta uspomena koje se ne čuvaju na fotografijama, već u mirisima.
Za mnoge od nas, to su mirisi iz malih delikates radnji iz kraja — onih koje su nekada bile više od prodavnica.
Preporučujemo
TEST LIČNOSTI koji je zaludeo mreže: Ono što prvo ugledate govori o vama više nego što mislite
Ana je s mukom godinama krila ko je otac njenog deteta: A onda ga je prepoznala na sestrinom rođendanu
U vreme kada se ulice nisu zvale po kraljevima, već po generacijama koje su u njima rasle, život se odvijao sporije. Na Bulevar kralja Aleksandra (tada Bulevar Revolucije) postojala je radnja u kojoj su se svi poznavali: komšije bi svratile „samo na parče“, deca su smela da zavire iza pulta, a prodavačice su znale ko voli parizer tanko, a ko deblje sečen.
Taj miris svežeg i toplog hleba i barene kobasice bio je nešto što je spajalo kraj, generacije i dane u nedelji.
Danas se sve promenilo — žurimo, kupujemo u prolazu, retko imamo vremena da zastanemo, retko poznajemo komšiju i lokalnog prodavca. Ali, ipak, postoje ukusi koji su ostali isti. Oni koji vraćaju u detinjstvo i koji su opstali uprkos svemu što se oko nas menjalo.
Doručci nekada i sada — samo je Poli ostao isti
Nekada su se vikendom doručci razvlačili satima.
Mama bi pekla kifle, tata pravio kakao, a deca krišom grabila kriške parizera čim neko od njih okrene leđa.
Danas doručkujemo stojeći, u pokretu, dok proveravamo mejlove i jurimo ka obavezama.
Ali ono što je ostalo isto jeste ukus koji svi prepoznajemo.
Poli je pre više od 50 godina postao deo naših trpeza i ostao veran istoj recepturi i kvalitetu. Neko ga voli u toplom sendviču, neko samo uz hleb i senf ili majonez, neko ga seče tanko, neko gricka u kockicama — i svako ima svoj način.
I to je možda najlepše: svaki način je najbolji, kako ko voli.
Ukus koji spaja generacije
Danas se porodice retko okupljaju za istim stolom, ali kad se to dogodi, iznenadi koliko brzo sve postane kao nekad.
Razgovori preplave sto, smeh nadjača telefone, a neko iz frižidera izvuče Poli — i svi odmah posegnu rukom.
U tom trenutku nema ni godina, ni obaveza, ni užurbanog sveta — samo poznat ukus koji spaja.
U tom malom trenutku, „nekad“ i „sad“ više nisu suprotnosti, nego dve tačke koje povezuje ista stvar: nešto što traje.
I zato, bez obzira kako ga spremamo — u sendviču, salati, pecivu ili samo onako, „iz ruke“ — Poli ostaje ono zbog čega svi na trenutak zastanemo.
Kao nekada, kad je sve bilo jednostavnije.
(Ona.rs)