"Moj sin je umro uveren da je podbacio": Tek posle njegove smrti roditelji otkrili da je univerzitet pogrešio

Tragična priča o Itanu Skotu Braunu (23) nije samo porodična tuga, već i alarm za sistem. Dan pre zakazane promocije, majka Trejsi spakovala je sat kao poklon, rezervisala restoran, naduvala balone. „Da li ti je ovo odelo okej? Nećeš se stideti svoje mame?“ pitala je kroz suze i smeh. „Izgledaš super, mama“, odgovorio je Itan. Ujutru, umesto akademske kape, zavladao je vrisak. Umesto fotografije sa diplomom - tišina koja sve prekida.

Dečko koga su zvali „Prof“

Itan, „porodični profesor“, od detinjstva je sanjao Glazgovski univerzitet—isto onaj na koji je išla njegova tetka Merilin. Bio je pedantan, duhovit, voljan da radi. Treću godinu proveo je na razmeni u Stokholmu; posle povratka, nastavio je uživo predavanja, redovno dolazio na vežbe. Nije bio najglasniji u učionici, ali su ga drugovi pamtili po osmehu i neočekivanim kostimima za žurke.

Preporučujemo

Krenulo je sitno - završilo kobno

Krajem studija preklopili su se pritisci: rokovi, žal zbog bake, par zamolbi za produžetak rokova (jedan odbijen, sledeći prihvaćeni). U međuvremenu se desilo ono što sistem ne sme da dozvoli: administrativna konfuzija oko „nedostajućih“ ocena i statusa godine. Kada je shvatio da nije na spisku za letnju promociju, Itan je, po svemu sudeći, verovao da je zakazao. Obećavao je sebi i porodici decembarsko uručenje diplome, pokušavao da dobije objašnjenja, pisao mejlove.

I onda je stigla poruka koja mu je slomila duh: „Ne ispunjavate uslove za diplomiranje.“ Odelo je visilo ispeglano, mantija navodno rezervisana, ali sve je bilo scenografija za kraj koji niko nije hteo da vidi.

Četiri pisma i jedna teška reč: „Izvinite“

Na njegovom radnom stolu ostalo je četvoro uredno ostavljenih pisama—porodici, prijatelju, policiji. Nije tražio opravdanja; mislio je da je „izneverio“. Tog jutra, očuh Kolin je na uputstva sa 999 pokušavao reanimaciju. Operaterka je plakala. I on je. Ali nije bilo povratka.

Posle sahrane - istina

Tek nedeljama kasnije, posle insistiranja porodice i pravnog zastupnika, pokrenuta je interna istraga. U izveštaju (koji, kako porodica kaže, univerzitet nije žurio da podeli) piše: ne radi se o pojedinačnoj omašci, već o „sistemskom“ problemu u načinu evidentiranja i tumačenja bodova. Jedan esej nikada nije predat, ali čak i bez tog rada Itan je ispunio prag za diplomu u rangu 2:1 (ekvivalent naše „vrlo dobre“). Kompjuterska tabela, pogrešno popunjena, rekla je suprotno i niko je nije preispitao.

Porodica je u međuvremenu živela sa ubeđenjem da je sin „podbacio“. Univerzitet se kasnije izvinio, uz tvrdnju da je reč o „izolovanom slučaju“. Majka revolt: „Kako izolovan, ako u izveštaju piše sistemski?“

Nevidljivi student

Najporazniji detalj iz izveštaja: zaposleni su priznali da Itana „nisu poznavali“. Ne zato što je bio lenj ili odsutan; naprotiv. Već zato što su se ključne odluke o njegovom statusu donosile van učionice, u administraciji koju su vodili „profesionalni, neakademski kadrovi“, daleko od ljudi koji su ga zaista viđali na času. Njegove dve zvanične molbe za produženje rokova, u kojima spominje „pogoršano zdravlje i veliku uznemirenost“, mogle su i morale da upale crveni alarm. Niko nije pozvao. Niko nije seo s njim.

„Sistem treba da vas uhvati, ne da vas ispusti“

Itanova soba i dalje čuva uredno složene knjige. Sat koji mu je majka kupila za promociju stoji neotvoren. Univerzitet je, naknadno, odobrio da porodica preuzme diplomu na svečanosti. Oni će otići. „Jer je radio naporno i zaslužio je“, kaže Trejsi. Ali ostaje pitanje koje se ne može uramiti: kako je jedan dobar student postao broj u tabeli, a tabela presuda?

Ako se borite sa teškim mislima

Niste sami. Razgovor sa bliskom osobom, lekarom ili savetnikom može da napravi prvu pukotinu u mraku. Ako se osećate u neposrednoj opasnosti, pozovite hitne službe ili se uputite u najbližu hitnu pomoć. Postoje ljudi i linije podrške koje žele da vas čuju, bez osude.

(Ona.rs / Daily Mail)