Mariji su sa 18 godina ODUZELI sina: Pre toga su je trudnu poslali u dom, da ne sramoti porodicu

Marija Arbakl imala je samo 18 godina kada su joj oduzeli sina. Bila je sama, bez porodice, bez doma i bez prava da odlučuje o sopstvenom detetu. Sve što je imala tada bilo je njegovo malo telo u njenom naručju i tišina koja je ubrzo zamenjena rečenicom koja joj je uništila život:

- On više nije tvoj.

Preporučujemo

Majke koje su morale da ćute

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, hiljade samohranih žena u Irskoj bile su smeštene u takozvane domove za majke i decu. Ti domovi, pod kontrolom verskih organizacija, bili su mesta sramote za one koje su zatrudnele van braka. Iza zatvorenih vrata događalo se ono o čemu se decenijama ćutalo - prisilna odricanja od dece, zlostavljanje i oduzimanje svakog dostojanstva.

Marija se seća dečje sobe sa redovima krevetića i mirisa mleka koji se mešao sa suzama. Radnici su joj govorili da zaboravi. Da nema pravo da voli. Bila je šesta nedelja nakon porođaja kada je potpisala papire koji su zauvek razdvojili nju i njenog sina Pola.

"Samo sam plakala"

- Socijalni radnici su mi doveli Pola da ga vidim poslednji put. Samo sam plakala. Danas osećam bes, jer znam da su me ubedili da nemam izbora, rekla je Marija.

Odrasla je u hraniteljskoj porodici, bez sigurnosti i podrške. Kada je zatrudnela, jednostavno su je poslali u dom "da ne sramoti zajednicu". U tom trenutku nije imala kome da se obrati.

I nije bila jedina. Prema izveštaju irske vlade iz 2021. godine, više od 9.000 beba umrlo je u tim ustanovama, a tokom iskopavanja u Tuamu 2017. pronađeni su posmrtni ostaci dece sahranjene bez obeležja.

Tražila ga 40 godina

Posle izlaska iz doma Marija se udala i rodila još petoro dece. Preselila se u Englesku, ali nikada nije prestala da misli na sina. Godinama je pokušavala da ga pronađe. Svaki njegov rođendan bio je za nju dan tuge i krivice.

- Nikada nisam znala da li je živ ili mrtav. Uvek sam zamišljala kako izgleda, da li liči na mene. Uvek su mi u mislima bile njegove tamne oči, rekla je.

Četiri decenije kasnije, 2021. godine, stigao je poziv koji je sve promenio. Socijalni radnik joj je rekao da su pronašli njenog sina. Imao je skoro 40 godina i živeo je pod drugim imenom.

"Ja sam, tvoj sin"

Nekoliko meseci kasnije stigla je poruka na Fejsbuku. Pisalo je:

- Ja sam, tvoj sin. Čujem da si me tražila.

Marija je rekla da joj je srce stalo. Gledala je u ekran i nije mogla da veruje da su reči koje je čekala pola života konačno stigle. Dopisivali su se nedeljama, a onda je on predložio da se sretnu.

- Znala sam da više nije beba, ali kad sam ga ugledala, samo sam ga zagrlila i nisam mogla da ga pustim. Bilo je to kao da sam ponovo udahnula život, rekla je.

Danas se čuju često. I dalje pokušavaju da izgrade odnos koji im je ukraden.

- On je imao lepo detinjstvo, ali uvek osećam da u dubini duše sumnja da sam ga napustila. Nisam. Bila sam dete koje nisu pitali ništa.

Marijina priča je svedočanstvo o nepravdi, ali i o snazi. O tome koliko duboko majčinska ljubav može da preživi - čak i kad joj oduzmu sve drugo.

(Ona.rs)