Pet stvari koje roditelji naučnici rade da bi odgajili pametno dete: Za ove metode vam ne treba diploma

U moru saveta o "ranom razvoju", jedan par iz Teksasa odlučio je da ide jednostavnijim, ali zahtevnijim putem. Bez posebnih igračaka, bez programa, bez forsiranja genijalnosti. Samo svakodnevne navike koje dete uče da misli samo.

Kako se gradi mozak dok je još "mek"

Preporučujemo

Upasna Gautam (40) i njen suprug dr Kristofer Menges (39), oboje lideri u STEM oblastima, svesno su uveli pet malih, ali doslednih praksi kako bi ojačali kognitivnu otpornost svoje dvogodišnje ćerke. Gautam je za Newsweek objasnila da im je fokus na izgradnji snažnih kognitivnih osnova baš u najkritičnijem periodu razvoja mozga, dok se neuronske veze tek formiraju.

- Ono na šta smo zaista usmereni jeste da u ovom najvažnijem prozoru razvoja mozga izgradimo čvrste temelje i da se te neuronske putanje uopšte formiraju, rekla je Gautam.

Njihov pristup oslanja se na razvojnu psihologiju, savete pedijatara i lični roditeljski instinkt. Sve to je sabrala u objavi na mreži Threads, gde je precizno navela pet stvari koje svakodnevno rade.

Pet navika koje dete uče da misli

Prvo, podstiču ćerku da objasni svoje razmišljanje, čak i kada joj rečenice nisu jasne ili potpune. Drugo, dozvoljavaju joj da se muči kratko vreme pre nego što uskoče da pomognu. Treće, kada dete pita "zašto", oni ne staju na površnom odgovoru, već idu dublje. Četvrto, svoje greške izgovaraju naglas. Peto, nikada joj ne završavaju rečenice.

- Kada joj dozvolim da se 30 sekundi muči sa slagalicom pre nego što pomognem, ja joj poručujem: verujem ti da možeš da se nosiš sa teškim stvarima. Kada je zamolim da završi sopstvenu misao, pokazujem joj da je ono što ima da kaže dovoljno važno da sačekamo. To gradi sigurnost, objasnila je Gautam.

Dodaje i da su stručnjaci potpuno u pravu kada kažu da je nestrukturisana igra ključna, i da je upravo to ono što rade. Dete i dalje farba prstima, skuplja kamenčiće i igra se u pesku. Razlika je u tome što joj roditelji ne "rade razmišljanje" umesto nje dok je već mentalno angažovana. Po njenom mišljenju, ovaj pristup je čak manje naporan od većine saveta koji kruže internetom.

Zašto je ovo važno u eri veštačke inteligencije

Gautam, koja radi u tehnološkom sektoru, i Menges, veterinar i epidemiolog, svesni su da njihovo dete odrasta u generaciji okruženoj veštačkom inteligencijom. Njihov strah nije tehnologija sama po sebi, već navika oslanjanja na gotove odgovore.

- "Zaštita" koju gradimo za našu ćerku odnosi se na to da se krugovi za rezonovanje razviju snažno i automatski dok je njen mozak još izuzetno plastičan. Sa dve godine, ona je u idealnom periodu za postavljanje tih temelja. Želimo da razvije naviku da koristi sopstvenu inteligenciju, tako da sa 15, kada AI bude svuda, ima mentalni mišić da kritički razmišlja o onome što dobije, a ne da to prihvata zdravo za gotovo, rekla je Gautam.

Edukativni psiholog i specijalista za učenje Anejl Barat pohvalio je ovaj pristup, ističući da roditelji ne pokušavaju da odgaje dete koje će "pobediti mašine", već dete koje zna kako da misli, i da je ta razlika ključna.

- Ne pokušavaju da stvore dete koje će nadmašiti tehnologiju, već dete koje ume da razmišlja, i to je suština pametnog roditeljstva, rekao je Barat.

Ipak, dodao je i zdravo upozorenje: očekivati da dete tog uzrasta precizno objasni svoje rezonovanje nije realno. Vrednost je u vežbi i ponavljanju, jer upravo to gradi misaone obrasce, čak i kada nisu savršeno artikulisani.

Nije vam potrebna diploma da biste ovo radili

Gautam i Menges su namerno naglasili da dolaze iz STEM sveta, ne da bi se izdvojili, već da bi razbili predrasudu da je stručnost neophodna.

- Ne morate biti naučnik da biste pitali: "Zašto to želiš?" ili da biste izbrojali do 30 pre nego što pomognete, ili da kažete: "Mama je pogrešila" kada nešto prospete. Ovo su razgovorne navike, ne tehničke veštine, rekla je Gautam.

Dodaje i da ove prakse ne zahtevaju posebne igračke, programe niti dodatno vreme. Naprotiv, veruje da mnoge porodice već rade slične stvari, samo ih ne nazivaju tim imenom. Roditelji koji ne mogu odmah da pritrče svaki put kada se dete muči već grade toleranciju na frustraciju. Oni koji uče decu da kuvaju, popravljaju ili rade u bašti prirodno postavljaju pitanja "zašto" i "šta ako".

- Suština je da dete radi sopstveni kognitivni posao. Kako će to izgledati, zavisiće od kulture, resursa i vrednosti svake porodice. I baš tako, kaže Gautam, treba i da bude.

(Ona.rs / Newsweek)