Psiholozi upozoravaju: Ako vam dete kaže ovu rečenici, vreme je da obratite pažnju - napravili ste grešku

Roditeljstvo je jedno od najlepših, ali i najzahtevnijih životnih iskustava. Ne postoji savršen roditelj, niti postoji porodica u kojoj nikada ne dođe do nesporazuma, povišenog tona ili trenutaka kada se dete povuče u sebe. Ipak, stručnjaci za razvoj dece upozoravaju da određene rečenice koje dete izgovori mogu biti važan signal da se u odnosu roditelja i deteta nešto promenilo.

Ne znači da je jedna izgovorena rečenica dokaz da je roditelj pogrešio, ali ako se određene poruke ponavljaju, mogu ukazivati na to da dete više nema osećaj potpune sigurnosti, poverenja ili slobode da pokaže svoje emocije.

Preporučujemo

Jedna od rečenica koja posebno zabrinjava psihologe jeste:

„Plašim se da ti kažem.“

Kada dete oseća strah da podeli ono što mu se dogodilo, šta oseća ili šta ga muči, to može biti znak da očekuje kritiku, kaznu, nerazumevanje ili burnu reakciju. Deci je potrebna sigurnost da znaju da mogu da dođu kod roditelja čak i kada su pogrešila.

Još jedna rečenica koju roditelji ne bi trebalo da ignorišu jeste:

„Nećeš me razumeti.“

Ona često govori o tome da dete ima osećaj da njegovo mišljenje, emocije ili problemi neće biti dovoljno važni odrasloj osobi preko puta njega. Kada dete prestane da veruje da će biti saslušano, počinje da se zatvara i sve manje deli ono što mu se dešava.

Tu je i:

„Nije važno.“

Mnogi roditelji čuju ovu rečenicu kao običan odgovor deteta, ali ona ponekad može da krije mnogo više. Ako dete često umanjuje svoje emocije ili govori da nije bitno kako se oseća, moguće je da je vremenom naučilo da svoje potrebe stavlja u drugi plan.

„Nikad me ne slušaš.“

Ova rečenica često nije samo žalba zbog jednog trenutka, već poruka da dete ima osećaj da nije viđeno i saslušano. Deci nije potrebno da roditelji uvek imaju rešenje, već da osete da neko zaista želi da čuje njihovu priču.

I možda jedna od najtežih rečenica koju roditelj može da čuje:

„Svejedno, nećeš me razumeti.“

Ona može biti znak emocionalne udaljenosti – trenutka kada dete više ni ne pokušava da objasni šta oseća jer veruje da neće naići na razumevanje.

Zašto se ovo dešava?

Stručnjaci naglašavaju da većina roditelja ne pravi ove greške namerno. Umor, stres, obaveze i način na koji su sami odrastali često utiču na to kako reaguju prema deci.

Ponekad roditelji, želeći da pomognu, nesvesno umanjuju dečje emocije rečenicama poput:

„Nije to ništa.“

„Nemoj da plačeš.“

„Preteruješ.“

„Imaš sve, šta ti fali?“

Iako izgovorene sa željom da dete bude jače, ovakve rečenice mogu poslati poruku da njegova osećanja nisu dovoljno važna.

Najvažnije nije biti savršen roditelj, već roditelj koji slušaPsiholozi ističu da odnos sa detetom može da se popravi u bilo kom trenutku. Najvažnije je da roditelj bude spreman da zastane, sasluša i pokaže detetu da je njegovo unutrašnje iskustvo važno.

Nekada jednostavna rečenica može napraviti veliku razliku:

„Želim da te razumem. Ispričaj mi, tu sam da te saslušam.“

Deca neće pamtiti svaki savet koji su dobila, niti svaku zabranu koju su čula. Najčešće će pamtiti da li su imala osobu kojoj su mogla da se obrate kada im je bilo teško.

Upravo zato stručnjaci podsećaju roditelje: cilj nije savršenstvo, već odnos u kojem dete zna da je voljeno, prihvaćeno i bezbedno.

Kako da vratite poverenje deteta?

Ako ste prepoznali neku od ovih rečenica kod svog deteta, to ne znači da ste zakasnili ili da ste nepovratno narušili vaš odnos. Stručnjaci naglašavaju da se poverenje gradi svakodnevno i da mali, ali dosledni koraci mogu napraviti veliku razliku.

Prvi korak je da roditelj prestane da traži opravdanje i počne da sluša. Deci često nije potreban savet ili rešenje, već osećaj da ih neko zaista čuje.

Umesto da odmah kažete:

„Ma nije to tako strašno.“

pokušajte sa:

„Vidim da ti je to važno. Ispričaj mi šta se desilo.“

Umesto:

„Nemaš razloga da se ljutiš.“

bolje je reći:

„Razumem da si se naljutio/la. Hajde da pričamo o tome.“

Važno je i da roditelj nauči da se izvini. Mnogi odrasli misle da izvinjenje smanjuje njihov autoritet, ali stručnjaci ističu suprotno – kada roditelj kaže:

„Pogrešio/la sam. Nisam trebalo tako da reagujem.“

dete uči da su greške normalne i da se odnosi mogu popravljati.

Još jedan važan korak jeste stvaranje prostora za razgovor bez straha od kazne. Ako dete zna da će svaka iskrenost biti kažnjena ili dočekana kritikom, vremenom će početi da krije stvari. Zato je važno da roditelj pokaže da istina uvek ima bezbedno mesto.

Male promene koje mogu napraviti veliku razliku

Posvetite detetu nekoliko minuta dnevno u kojima ćete biti potpuno prisutni, bez telefona i drugih obaveza. Postavljajte pitanja koja otvaraju razgovor: „Kako si se danas osećao?“ umesto samo „Kako je bilo u školi?“ Ne prekidajte dete dok priča, čak i kada se ne slažete sa njegovim mišljenjem. Ne umanjujte njegove probleme zato što vam deluju mali – ono što je detetu teško, njemu je stvarno. Pokažite ljubav i kada je dete pogrešilo, jer dete mora da zna da njegovo ponašanje može biti pogrešno, ali da ono samo nije manje vredno.

Najvažnija poruka koju dete treba da dobije od roditelja jeste: „Možeš da mi kažeš bilo šta. Možda neću uvek imati pravi odgovor, ali ću uvek biti tu da te saslušam.“

Jer zdrav odnos roditelja i deteta ne gradi se time što roditelj nikada ne greši, već time što dete zna da će, čak i posle greške i neslaganja, i dalje imati sigurnu osobu kojoj može da se vrati.

(Ona.rs)