Mislite da nikad niste doživeli traumu? Terapeuti otkrivaju znake iz detinjstva koji prate ljude celog života

Mnogi kada čuju reč trauma pomisle na velike tragedije - tešku saobraćajnu nesreću, rat, nasilje ili gubitak bliske osobe. Međutim, psiholozi i psihoterapeuti poslednjih godina sve češće upozoravaju da emocionalne posledice ne ostavljaju samo dramatični događaji. Nekada upravo iskustva koja su godinama smatrana "normalnim delom odrastanja" mogu oblikovati način na koji razmišljamo, gradimo odnose i doživljavamo sebe mnogo decenija kasnije.

U diskusiji koju su na Redditu pokrenuli terapeuti, odgovarajući na pitanje šta ljudi najčešće ne prepoznaju kao traumu, izdvojena su brojna iskustva koja mnogi nikada ne bi povezali sa ovom rečju. Zajednička poruka gotovo svih odgovora bila je da trauma nije određena samo onim što nam se dogodilo, već i onim što nam je u važnim trenucima nedostajalo - sigurnost, podrška, osećaj da smo viđeni i prihvaćeni.

Preporučujemo

Trauma nije uvek jedan veliki događaj

Psihoterapeuti ističu da trauma često nije posledica jednog dramatičnog trenutka koji podeli život na "pre" i "posle". Mnogo češće nastaje kroz niz svakodnevnih iskustava koja se ponavljaju mesecima ili godinama.

Stalna napetost, osećaj da nikada ne znate kako će neko reagovati, dugotrajna kritika ili odrastanje u okruženju u kojem se nikada niste osećali potpuno bezbedno mogu ostaviti duboke emocionalne tragove, čak i kada spolja sve izgleda sasvim uobičajeno.

Kada dete preuzme odgovornost odraslih

Jedna od tema koja se najčešće ponavljala jeste situacija u kojoj dete prerano preuzima ulogu odrasle osobe.

To može značiti da pokušava da smiruje roditelje, vodi računa o njihovom raspoloženju, izbegava sukobe po svaku cenu ili čak brine o mlađoj braći i sestrama umesto roditelja. Stručnjaci objašnjavaju da takva deca često odrastaju u odrasle osobe koje teško postavljaju granice, imaju potrebu da svima ugode i osećaju krivicu čim kažu "ne".

Na prvi pogled takvi ljudi deluju odgovorno, zrelo i pouzdano, ali iza toga se neretko krije obrazac ponašanja koji je nastao mnogo ranije - iz potrebe da se očuva mir u porodici.

Odrastanje bez topline može ostaviti posledice

Roditelji mogu obezbediti detetu hranu, odeću i krov nad glavom, a da ono ipak odraste sa osećajem emocionalne praznine.

Terapeuti upozoravaju da nedostatak zagrljaja, podrške, nežnosti ili jednostavne rečenice "volim te" može ostaviti posledice koje postaju vidljive tek mnogo godina kasnije. Ljudi koji su odrasli bez dovoljno emocionalne bliskosti često teško veruju drugima, osećaju da ljubav moraju da zasluže ili imaju utisak da nikada nisu dovoljno dobri.

Kako navode stručnjaci, trauma nije uvek ono što se dogodilo, već ponekad upravo ono što je tokom detinjstva izostalo.

Stalna kritika i vikanje menjaju način na koji doživljavamo svet

Još jedno iskustvo koje ljudi često potcenjuju jeste odrastanje uz neprestanu galamu, kritiku ili nepredvidive reakcije odraslih.

Ako dete svakodnevno živi u strahu da će neko iznenada planuti zbog sitnice, ono postepeno postaje preosetljivo na raspoloženje drugih ljudi. U odraslom dobu to se može ispoljiti kao stalna potreba da se procenjuju tuđe emocije, izbegavaju konflikti ili očekuje najgori mogući ishod čak i u bezazlenim situacijama.

Psihoterapeuti objašnjavaju da mnogi ljudi tek kasnije shvate da su čitavo detinjstvo proveli "hodajući po jajima", pokušavajući da predvide reakcije roditelja ili drugih autoriteta.

Osećaj da nigde ne pripadate

Trauma ne mora da bude posledica otvorenog vršnjačkog nasilja.

Dovoljno je da dete godinama ima osećaj da je drugačije, da se ne uklapa ili da ga vršnjaci uporno isključuju iz društva. Takva iskustva mogu ostaviti dubok trag na samopouzdanje i način na koji osoba kasnije gradi prijateljstva i partnerske odnose.

Sličan efekat mogu imati i česte selidbe. Deca koja stalno menjaju školu, grad ili društvo često nauče da se ne vezuju previše za ljude jer očekuju da će se sve ponovo promeniti.

Trauma nije samo ono što ste doživeli

Terapeuti podsećaju da nije neophodno da neko bude direktna žrtva nasilja kako bi razvio traumatske posledice.

Svedočenje porodičnom nasilju, odrastanje uz roditelja sa teškom mentalnom bolešću, stalni sukobi tokom razvoda ili život u porodici u kojoj brat ili sestra godinama zlostavljaju drugo dete mogu ostaviti podjednako ozbiljne emocionalne posledice.

Posebno se ističe da deca često nemaju način da razumeju ono što gledaju, pa osećaj nesigurnosti postaje njihova svakodnevica.

Ni odraslo doba nije imuno na traumu

Iako se o traumi najčešće govori u kontekstu detinjstva, terapeuti podsećaju da ozbiljne emocionalne posledice mogu ostaviti i iskustva iz odraslog života.

Među njima su dugotrajno zlostavljanje na poslu, veoma težak raskid, gubitak trudnoće, neplodnost, dugotrajni proces vantelesne oplodnje, medicinska trauma ili osećaj da vas zdravstveni sistem ne čuje i ne shvata ozbiljno.

Pojedini stručnjaci smatraju da je i period pandemije kovida 19 predstavljao oblik kolektivne traume, čije se posledice kod mnogih ljudi osećaju i danas kroz povećanu anksioznost, usamljenost ili osećaj nesigurnosti.

Zašto mnogi nikada ne povežu svoje ponašanje sa traumom?

Problem je u tome što ljudi često traže jedno veliko objašnjenje za svoje teškoće. Ako nisu doživeli očiglednu tragediju, skloni su da pomisle da nemaju pravo da svoje iskustvo nazivaju traumom.

Psiholozi upozoravaju da to nije način na koji trauma funkcioniše. Dvoje ljudi može proći kroz potpuno isto iskustvo, a da ono na jednog ostavi duboke posledice, dok drugi uspe da ga prevaziđe bez većih teškoća. Na to utiču godine, podrška okoline, ličnost, osećaj sigurnosti i brojni drugi faktori.

Zbog toga stručnjaci savetuju da se ljudi ne upoređuju sa tuđim iskustvima niti da umanjuju sopstvene emocije. Ukoliko neka sećanja ili obrasci ponašanja godinama utiču na kvalitet života, odnose sa drugima ili mentalno zdravlje, razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može pomoći da se razume odakle oni potiču i kako mogu da se promene.

I upravo je to možda i najvažnija poruka terapeuta koji su učestvovali u ovoj diskusiji - trauma nije takmičenje u tome ko je prošao gore. Ponekad najveće posledice ostavljaju upravo ona iskustva koja su drugima delovala sasvim obična, ali su za dete koje ih je proživljavalo predstavljala svet u kojem nije bilo dovoljno sigurnosti, razumevanja ili ljubavi.

(Ona.rs)