Moja ćerka je videla ono što ja nisam mogla: Sada shvatam da je problem u meni

Nikada sebe nisam doživljavala kao jednu od onih majki koje poput helikoptera neprestano kruže iznad svoje dece, proveravaju svaki njihov korak i pokušavaju da ih zaštite čak i od najmanje neprijatnosti. Dok su moja deca bila mala, davala sam im prilično slobode, nisam im stajala nad glavom dok su radila domaće zadatke, nisam kontrolisala šta jedu, sa kim se druže, gde izlaze, šta rade na telefonima niti kakve sadržaje gledaju.

Nisam bila ni potpuno opušten roditelj koji veruje da decu treba pustiti da sama istražuju svet bez gotovo ikakvih ograničenja, ali sam roditeljstvo zasnivala na komunikaciji i poverenju. Moja deca su oduvek znala da mogu da mi se obrate kada nastane problem i da ih neću kazniti samo zato što su pogrešila.

Preporučujemo

Ipak, kao i mnogi roditelji moje generacije, bila sam mnogo prisutnija u njihovim životima nego što su naši roditelji bili u našim. Nije bilo celodnevnog lutanja po kraju sve dok se ne upale ulična svetla, niti sam mogla da zamislim da nemam pojma šta se događa u školi.

Dok su bili mali, dogovarala sam im druženja i vozila ih na unapred zakazane aktivnosti. Proveravala sam školske portale, pomagala im oko domaćih zadataka i obraćala se nastavnicima kada bi se pojavio neki problem. Sebe sam smatrala prilično nenametljivom majkom, ali sam, istini za volju, ipak držala ruku nad mnogim delovima njihovih života.

Odlazak na fakultet doneo je surovo buđenje

Moja ćerka je u srednjoj školi bila dobra učenica, iako joj je povremeno bila potrebna pomoć da organizuje obaveze i natera sebe da završi dosadne zadatke. Kako je odrastala, sve ređe sam se direktno obraćala njenim profesorima, ali sam joj i dalje pomagala da osmisli šta će im napisati u mejlovima.

Kod kuće je bila prilično samostalna, sama je pravila planove sa prijateljima i uspevala da svoju sobu održava relativno urednom. Dobro, pod je često bio prekriven odećom, ali je uglavnom znala gde se šta nalazi. Morala sam da je podsećam da sredi svoj prostor i obavi kućne poslove, ali sve je funkcionisalo sasvim pristojno.

A onda je došlo vreme za fakultet i sve se promenilo.

Već nekoliko nedelja pre početka semestra šokiralo me je koliko malo mejlova dobijam od fakulteta. Morala sam posebno da zatražim pristup informacijama o finansijskoj pomoći i računima, iako sam upravo ja plaćala školarinu. Sve informacije o smeštaju, prijavljivanju predmeta i ostalim obavezama stizale su mojoj ćerki, a ne meni.

Naravno, ubrzo sam shvatila da većina fakulteta funkcioniše upravo tako, ali me je sve to nateralo da se prvi put iskreno zapitam koliko sam do tada bila uključena u ćerkin školski i privatni život, iako sam sebe smatrala manje nametljivom od drugih roditelja.

Počela sam da se pitam da li sam je dovoljno dobro pripremila da se sama izbori sa svim praktičnim stvarima koje donosi odrasli život.

Poput mnogih roditelja, pridružila sam se Fejsbuk grupi namenjenoj majkama i očevima studenata koji pohađaju isti fakultet kao moja ćerka. Tamo sam pronalazila gotovo sve informacije koje mi fakultet nije slao, od zdravstvenog osiguranja i plaćanja računa do smeštaja i finansijske pomoći.

Veliki deo razgovora bio je posvećen stvarima koje su navodno neophodne za studentske sobe. Bila sam zapanjena količinom predmeta za koje su roditelji tvrdili da njihova deca moraju da ih imaju, naročito kada se uzme u obzir koliko su te sobe male. Kome je, realno, potrebno uzglavlje za studentski krevet? Da li je zaista neophodno voziti tepih na dan useljenja?

Ipak, i sama sam se vrlo brzo upecala.

Moja ćerka je prvi put trebalo da bude toliko dugo daleko od kuće. Šta ako joj zatreba lek za prehladu? Šta ako ne ponese dovoljno toplih stvari? Šta ako ostane bez šampona?

Počela sam da sastavljam spisak svega što bi, prema mom mišljenju, trebalo da kupimo pre njenog odlaska. Jednog popodneva pokazala sam joj listu, a ona do tada nije ni znala da sam danima pretraživala roditeljsku grupu i prikupljala ideje.

Izraz njenog lica i duboko prevrtanje očima rekli su mi sve.

- Prestani, odbrusila je, a onda udahnula i nešto mirnije dodala: "Zaista mi ne trebaju sve te stvari."

Moja ćerka je shvatila ono što ja nisam mogla

Na kraju smo napravile znatno kraći spisak, a ja sam joj dozvolila da sama odluči šta želi da ponese. Objasnila mi je da, ukoliko joj nešto zatreba ili potroši ono što je ponela, može jednostavno da ode do prodavnice i kupi to. Uostalom, danas studenti mogu da naruče gotovo sve i dobiju isporuku direktno u domu.

Njeno samopouzdanje bilo je snažno i, uprkos mojim sumnjama, morala sam da verujem da će umeti da se snađe, baš kao što sam se i ja snalazila u njenim godinama, i to uz mnogo manje roditeljskog mešanja nego što ga je ona ikada imala.

Bio je to samo prvi od mnogih trenutaka tokom njene prve godine na fakultetu u kojima sam morala ozbiljno da se povučem. Fizička udaljenost pomogla je u tome, baš kao i činjenica da je sistem bio postavljen tako da je ona zaista bila odgovorna za sve.

Pre njenog odlaska nisam mogla da zamislim da neću znati koje zadatke ima, kakve ocene dobija, gde izlazi, sa kim se druži ili da li joj ponestaje dezodoransa i paste za zube. A upravo se to dogodilo.

Istina je da je ta promena oslobodila obe.

Moja ćerka je postala još snažnija i samostalnija mlada žena. Otišla je na fakultet kao tinejdžerka, a vratila se kući kao odrasla osoba.

I ja sam, na neki način, odrasla zajedno sa njom i naučila kako izgleda biti majka mlade odrasle osobe. I dalje sam njen roditelj, ali više nema svakodnevnog vođenja za ruku, proveravanja i upravljanja njenim obavezama. Naš odnos danas se zasniva na tome da mi se ona obrati kada želi savet, emotivnu podršku ili konkretnu pomoć.

Ključna razlika je u tome što sada ona dolazi meni kada sam joj potrebna, umesto da ja unapred proveravam da li je sve završila, upravljam njenim životom i lebdim iznad nje.

A najlepše od svega jeste to što mi se moja ćerka zaista obraća kada joj zatrebam. Upravo zbog toga mnogo više cenim svaki trenutak u kojem mogu da joj pružim ono što joj je potrebno, onda kada je ona spremna da to prihvati.

Roditelji moraju da prihvate da odrastanje nije uredan proces

Moje iskustvo neće biti isto kao iskustvo svakog drugog roditelja. Svi imamo drugačije odnose sa decom, naša deca imaju različite potrebe, a razlikuje se i nivo uključenosti koji smo imali u njihovim životima pre odlaska na fakultet.

Ipak, verujem da je većina nas mnogo više upravljala životima svoje dece nego što smo spremni sebi da priznamo. Zbog toga odlazak na fakultet može da bude ogroman i iznenadan preokret, gotovo poput udara groma.

Možda ćete se opirati količini kontrole koje sada morate da se odreknete, ali drugog puta nema. Bićete manje uključeni u život svog deteta, sviđalo vam se to ili ne.

Možda će vas iznenaditi koliko će vam malo informacija fakultet pružati. Nećete dobijati svaki mejl, možda nećete imati pristup studentskom portalu i verovatno ćete se pitati da li će vaše dete završavati obaveze kada mu niko ne stoji nad glavom.

Ali u redu je ako neko vreme sve deluje haotično. U redu je i ako vaše dete napravi nekoliko grešaka, a vi ne potrčite istog trenutka da ih ispravite.

Odrastanje upravo tako izgleda - neuredno je, bolno i daleko od savršenog, ali dete mora samo da prođe kroz njega.

Najvažnije je da otkrijete koja je vaša nova uloga. Morate pronaći način da detetu pokažete da ste tu ukoliko nešto pođe po zlu, ali bez mešanja u njegov život na isti način kao ranije.

To je ravnoteža koju svaki roditelj studenta mora da pronađe. Nije lako, ali je moguće. Ako dozvolite da se taj proces odvija prirodno, možda ćete na kraju otkriti da ste vi i vaše dete samostalniji, zadovoljniji i bliži nego ikada ranije.

(Ona.rs / She Knows)