Vladeta Jerotić nikada nije bio odličan đak: Šta je rekao o deci i školi trebalo bi da čuje svaki roditelj

Početak školske godine za mnoge porodice znači povratak rasporedu, domaćim zadacima, kontrolnim vežbama, ocenama i pitanju koje će deca narednih meseci čuti bezbroj puta - "Šta si dobio?"

Vladeta Jerotić, jedan od naših najpoznatijih neuropsihijatara, psihoterapeuta i akademika, o školi je govorio iz zanimljive pozicije. Decu nije posmatrao samo kao lekar koji je decenijama radio sa mladima. Često se vraćao i sopstvenom detinjstvu i otvoreno priznavao nešto što možda ne bismo očekivali od čoveka koji će kasnije postati akademik.

Preporučujemo

"Ja sam bio nemirno dete i nikad nisam bio odličan đak", govorio je Jerotić.

U gimnaziji je, kako je sam pričao, bio vrlo dobar i dobar učenik. Imao je petice iz veronauke i istorije, dok je iz matematike i fizike imao trojke.

To je zanimljiv podatak sam po sebi.

Ali mnogo je važnije ono što je Jerotić iz njega zaključivao.

"Ako je dete nemirno, pusti ga"

Jerotić je posebno upozoravao roditelje da mirno i poslušno dete ne proglašavaju automatski "dobrim", a nemirno problematičnim.

Govorio je da iza nemira može da stoji radoznalost, bistrina i potreba deteta da istražuje granice sveta oko sebe. Smatrao je velikom greškom kažnjavanje nemirnog deteta samo zato što se teško uklapa u ono što odrasli zamišljaju kao idealno ponašanje.

"Ako je dete nemirno, pusti ga, često je to inteligentno i bistro biće", govorio je.

Istovremeno je upozoravao da dete koje je izuzetno mirno i poslušno nije nužno takvo zato što je "dobro". Nekada iza takvog ponašanja mogu stajati nesigurnost i strah.

To, naravno, ne znači da je svako nemirno dete natprosečno inteligentno niti da su disciplina i granice nepotrebne. Jerotićeva poruka bila je drugačija - ponašanje deteta ne treba tumačiti površno i neposlušnost ne treba automatski poistovećivati sa lošim karakterom.

I sam je odrastao u kući u kojoj je školski uspeh bio ogromna stvar

Jerotić je vrlo otvoreno opisivao atmosferu u kojoj je odrastao u Beogradu pre Drugog svetskog rata.

Njegovi roditelji veoma su držali do škole. Toliko da je kasnije zapisao kako se u građanskim porodicama tog vremena škola morala završiti gotovo "po cenu života", dok su ponavljanje razreda ili izbacivanje iz škole predstavljali veliku porodičnu sramotu.

Kada bi se odrasli sastajali, prisećao se, uz dnevnu politiku postojala je još jedna nezaobilazna tema:

Kako su deca? Kako uče? Kako su završila razred?Zvuči poznato i gotovo čitav vek kasnije.

A Jerotić je smatrao da je baš snažan pritisak koji su njegovi roditelji stvarali oko škole kod njega proizveo suprotan efekat.

U osnovnoj školi bio je odličan učenik, ali je u gimnaziji naglo popustio. Sam je kasnije napisao da školu nije voleo, verovatno i zato što su njegovi roditelji toliko insistirali na njoj.

Dete nije njegova ocena

Možda je zato jedna od najvažnijih Jerotićevih poruka roditeljima bila da dete ne oblikuju samo nagradama, kaznama i zahtevom za poslušnošću.

Posebno je kritikovao vaspitavanje zasnovano na stalnoj trgovini: ako budeš dobar, dobićeš nešto, a ako ne budeš dobar, bićeš kažnjen.

Smatrao je da takav odnos može da razvije dete koje postaje pokorno prvenstveno zbog straha od kazne ili, sasvim suprotno, dete koje će na pritisak odgovoriti buntom.

Za njega je mnogo važnije bilo da roditelji budu dosledni.

Govoreći o tome koliko roditelji treba da budu strogi, odbacivao je obe krajnosti - i preteranu strogost i potpuno odsustvo granica.

Njegova formula bila je jednostavna: i otac i majka treba da budu umereno strogi i umereno blagi.

Informacija, znanje i saznanje nisu isto

Ovo je možda deo Jerotićevog razmišljanja koji posebno zanimljivo zvuči danas, kada dete za nekoliko sekundi na telefonu može da pronađe više podataka nego što su prethodne generacije mogle da pronađu za nekoliko dana.

Jerotić je pravio jasnu razliku između informacije, znanja i saznanja.

Govorio je da su mladi danas veoma informisani, ali da sama količina informacija ne znači mnogo ako informacije ne postanu znanje, a znanje ne preraste u saznanje.

"Tek je saznanje kvalitet i početak sazrevanja čoveka", govorio je.

Drugim rečima, cilj obrazovanja ne bi trebalo da bude samo da dete prikupi što više podataka, zapamti ih do kontrolnog i dobije peticu.

Važnije je šta je razumelo, da li ume da poveže ono što zna, postavi pitanje, donese zaključak i jednog dana to znanje upotrebi.

Petica nije garancija onoga što će dete postati

Jerotićev sopstveni život možda je najbolji dodatak toj priči.

Dečak koji nije voleo školu, koji za sebe kaže da nikada nije bio odličan đak i koji je iz matematike i fizike imao trojke, postao je lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut, univerzitetski profesor, pisac i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

To ne znači da ocene nisu važne niti da decu treba učiti da školske obaveze mogu da zanemare.

Znači samo da školski uspeh u jednom trenutku detinjstva nije konačna procena sposobnosti, inteligencije niti budućnosti jednog deteta.

I možda je to korisno imati na umu sada, kada ponovo počinju kontrolni, domaći zadaci i roditeljska pitanja o ocenama.

Ako dete donese trojku, pitajte ga šta mu nije bilo jasno.

Ako mu neki predmet ne ide, pokušajte da otkrijete zašto.

Ako je nemirno, nemojte odmah zaključiti da je nevaspitano.

Ako nije najbolje u razredu, ne dozvolite mu da zbog toga pomisli da nije dovoljno dobro.

Jer jedan od najobrazovanijih ljudi koje smo imali svoje školske dane nije pamtio po nizu petica.

Pamtio ih je i po tome da je bio nemiran dečak koji nikada nije bio odličan đak.

(Ona.rs / Detinjarije)