Jedan od najočiglednijih znakova inteligencije nema veze sa IQ: Prepoznaćete ga tokom običnog razgovora

Kada pokušavamo da procenimo koliko je neko inteligentan, obično obraćamo pažnju na brzinu kojom rešava probleme, obrazovanje, bogat rečnik ili količinu informacija kojima raspolaže. Međutim, jedna od osobina koja može da ukaže na način na koji osoba razmišlja vidi se u mnogo običnijoj situaciji - dok razgovara sa drugim ljudima.

Prema rečima kanadskog psihologa Džordana Pitersona, jedan od najočiglednijih znakova inteligencije jeste sposobnost da zaista saslušamo drugu osobu i budemo spremni da iz onoga što čujemo nešto naučimo.

Preporučujemo

Drugim rečima, inteligentna osoba ne ulazi u svaki razgovor sa idejom da mora da pobedi, pokaže koliko zna ili po svaku cenu dokaže da je u pravu.

Mnogo je zanimljivije ono što radi kada naiđe na mišljenje potpuno suprotno svom.

Pametan čovek ne pretpostavlja da već zna sve

Piterson smatra da radoznalost i otvorenost prema tuđim stavovima imaju važnu ulogu u načinu razmišljanja.

Ako razgovarate sa nekim samo čekajući trenutak kada ćete moći da odgovorite, zapravo ne slušate. Ali ako pokušavate da razumete kako je druga osoba došla do određenog zaključka, postoji mogućnost da iz razgovora izađete sa informacijom koju pre toga niste imali.

To ne znači da treba prihvatiti svako tuđe mišljenje.

Poenta je u sposobnosti da razmotrimo mogućnost da nešto ne znamo, da smo nešto pogrešno razumeli ili čak da smo pogrešili.

A upravo je to mnogima mnogo teže nego što izgleda.

Potrebna je i hrabrost da priznamo da možda nismo u pravu

Prema Pitersonovom tumačenju, inteligencija nije samo pitanje mentalnih sposobnosti. Potrebna je i određena vrsta hrabrosti.

Čovek mora biti spreman da postavi pitanje čiji mu se odgovor možda neće dopasti, da preispita sopstveno uverenje i prizna granice svog znanja.

Ljudi koji razmišljaju na taj način ne traže samo potvrdu onoga u šta već veruju. Zanimaju ih argumenti koji mogu da ih nateraju da promene mišljenje.

Njima je važnije da dođu bliže istini nego da izađu iz razgovora kao pobednici.

Nije najvažnije "šta misliti", već "kako misliti"

Piterson pravi još jednu važnu razliku - između posedovanja velikog broja informacija i sposobnosti razmišljanja.

Čovek može da zapamti ogroman broj činjenica, formula, datuma i definicija, a da mu ipak bude teško da ih primeni kada se suoči sa potpuno novim problemom.

Kritičko razmišljanje zahteva nešto drugo.

Potrebno je postavljati pitanja, povezivati informacije, prepoznavati sopstvene pretpostavke i biti spreman da promenimo zaključak kada se pojave bolji argumenti.

Zato znati mnogo i umeti dobro razmišljati nisu potpuno ista stvar.

Najpametnija osoba u prostoriji možda neće biti najglasnija

U društvu se samouverenost lako može zameniti za inteligenciju.

Osoba koja brzo odgovara, govori glasno i ima mišljenje o svemu može ostaviti snažan utisak. Ali sigurnost sa kojom je nešto izgovoreno sama po sebi ne govori da li je tvrdnja tačna.

Neko ko razmišlja pažljivo mnogo češće će reći: "Ne znam", "Nisam o tome razmišljala" ili "Možda grešim".

To nisu nužno znaci nesigurnosti.

Naprotiv, sposobnost da prepoznamo granicu sopstvenog znanja može biti znak intelektualne zrelosti.

Jedno pitanje može otkriti mnogo

Sledeći put kada razgovarate sa nekim ko ima potpuno drugačije mišljenje od vašeg, postoji jednostavan način da proverite sopstvenu otvorenost.

Umesto da odmah pripremate odgovor, pokušajte da se zapitate: "Šta ova osoba zna što ja možda ne znam?"

Možda ćete na kraju zaključiti da je njen argument potpuno pogrešan. Ali možda ćete čuti jednu informaciju koja menja način na koji ste do tada gledali problem.

U tome se krije suština Pitersonove ideje - inteligencija se ne pokazuje samo time koliko odgovora imamo.

Ponekad se mnogo jasnije vidi po tome koliko smo dobra pitanja spremni da postavimo i koliko pažljivo slušamo odgovor.

(Ona.rs)