Možda ih obožavate, ali nisu baš najbistriji: 7 navika koje mogu da ukažu na nižu inteligenciju

Inteligencija se u psihologiji najčešće posmatra kroz sposobnosti zaključivanja, rešavanja problema, učenja iz iskustva i prilagođavanja novim situacijama. Ipak, proceniti nečiju inteligenciju samo na osnovu nekoliko svakodnevnih navika nije ni jednostavno ni naročito pouzdano.

Određeni obrasci ponašanja mogu biti povezani sa načinom na koji razmišljamo, ali ne predstavljaju dokaz da neko ima "nizak IQ". Na njih mogu da utiču obrazovanje, ličnost, okruženje, iskustvo, stres i čitav niz drugih faktora.

Ipak, postoje obrasci koji mogu da ukažu na nedostatak kognitivne fleksibilnosti, kritičkog razmišljanja i spremnosti da preispitujemo sopstvene stavove.

Ne zanima ih ono što ne znaju

Radoznalost je važan deo učenja. Problem nastaje kada čovek izgubi potrebu da postavlja pitanja, istražuje drugačije mogućnosti ili pokuša da razume nešto što mu na prvi pogled nije jasno.

Takve osobe često se zadovoljavaju prvim objašnjenjem koje dobiju i retko razmišljaju o tome šta se krije iza njega. Umesto pitanja "zašto" i "kako", dovoljno im je ono što se uklapa u ono u šta već veruju.

Za njih je sve ili crno ili belo

Drugi prepoznatljiv obrazac je takozvano dihotomno razmišljanje. Svet se tada posmatra kroz dve krajnosti: nešto je dobro ili loše, neko je u pravu ili potpuno greši, ljudi su prijatelji ili neprijatelji.

Prostor između gotovo da ne postoji.

U takvom načinu komunikacije često se pojavljuju reči poput "uvek", "nikada", "svi" i "niko". Problem je u tome što je stvarnost retko tako jednostavna, pa sposobnost da prihvatimo nijanse i promenimo mišljenje kada dobijemo nove informacije predstavlja važan deo fleksibilnog razmišljanja.

Što manje znaju, sigurniji su da su u pravu

Jedan od najpoznatijih pojmova iz socijalne psihologije jeste Dunning-Krugerov efekat. U originalnom istraživanju Davida Dunninga i Justina Krugera pokazano je da ljudi koji postižu slabije rezultate u određenim zadacima mogu istovremeno značajno da precene sopstveni učinak.

Razlog je zanimljiv. Da biste prepoznali da nešto ne znate, potrebno vam je određeno znanje upravo iz te oblasti.

Zbog toga sposobnost da izgovorimo "ne znam", "nisam siguran" ili "možda grešim" nije znak slabosti. Naprotiv, intelektualna poniznost podrazumeva svest o tome da naše znanje ima granice.

Teško priznaju sopstvenu grešku

Kada nešto krene po zlu, mnogo je lakše pronaći krivca nego pogledati sopstvene postupke.

Problem nastaje kada to postane pravilo.

Osoba koja za svaki neuspeh ima spoljašnje objašnjenje teško može nešto da nauči iz sopstvenih grešaka. Ako je uvek kriv partner, kolega, šef, porodica, okolnosti ili jednostavno "loša sreća", nema mnogo prostora za pitanje koje zapravo vodi promeni: "Šta sam ja mogao da uradim drugačije?"

Samorefleksija nije prijatna, ali bez nje vrlo lako ponavljamo iste obrasce očekujući drugačiji rezultat.

Teško sagledavaju situaciju iz tuđe perspektive

Sposobnost da pokušamo da razumemo šta druga osoba misli, oseća ili zna važna je za svakodnevno funkcionisanje i međuljudske odnose.

Kada je ta sposobnost slabije razvijena, čovek može previše da se oslanja na sopstveno iskustvo i pretpostavlja da drugi ljudi svet vide na isti način.

To se može primetiti i tokom razgovora. Umesto slušanja sagovornika, osoba čeka priliku da ponovo govori o sebi, prekida ili svaki tuđi problem odmah prevodi na sopstveno iskustvo.

Ipak, važno je naglasiti da empatija i IQ nisu ista stvar. Nedostatak empatije sam po sebi nije dokaz niže inteligencije.

Promena im predstavlja problem

Kognitivna fleksibilnost omogućava nam da promenimo pristup kada shvatimo da stari više ne funkcioniše. Upravo zato nove situacije zahtevaju više mentalnog napora nego poznata rutina.

Neki ljudi zato uporno biraju ono što već poznaju, čak i kada očigledno ne daje rezultate.

Nije problem voleti rutinu. Problem nastaje kada čovek odbija nove informacije samo zato što bi zbog njih morao da promeni mišljenje ili ponašanje.

Za komplikovane probleme traže najjednostavnije moguće objašnjenje

Svet je komplikovan, a naš mozak voli jednostavne odgovore.

Zbog toga posebno privlačno mogu zvučati objašnjenja koja veoma složen problem svode na jednog krivca, jedan uzrok ili jednu skrivenu nameru. Teorije zavere često upravo na taj način nude uredno objašnjenje za haotične i neizvesne događaje.

Međutim, sklonost teorijama zavere ne može jednostavno da se proglasi dokazom niske inteligencije. Istraživanja pokazuju da iza takvih uverenja mogu stajati različiti kognitivni, društveni i psihološki faktori.

Možda zato mnogo bolji pokazatelj kvalitetnog razmišljanja nije koliko odgovora čovek ima, već šta radi kada shvati da odgovor nema.

Osoba koja ume da kaže "ne znam", sasluša argument koji joj se ne dopada, proveri informaciju, prizna grešku i promeni mišljenje kada dobije bolje dokaze pokazuje upravo ono što je za intelektualni razvoj najvažnije, sposobnost da nastavi da uči.

(Ona.rs / Your Tango)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.