Najstarije, srednje ili najmlađe dete - ko ima "najbolji" karakter? Novo istraživanje je pravo iznenađenje

Najstarije dete je odgovorno i ambiciozno, najmlađe razmaženo i šarmantno, a ono u sredini čitav život pokušava da privuče pažnju roditelja. Gotovo svaka porodica ima svoju verziju ovih stereotipa, a redosled rođenja već decenijama pokušavamo da povežemo sa karakterom koji razvijamo tokom života.

Novo istraživanje, međutim, daje zanimljivu prednost grupi koja se često šali da je u porodici izvukla "najgoru poziciju" - srednjoj deci.

Preporučujemo

Rezultati istraživanja Majkla Eštona i Kibeoma Lija pokazali su da su ljudi koji su odrasli između starijeg i mlađeg brata ili sestre u proseku postizali nešto više rezultate kada su u pitanju iskrenost, poniznost i prijatnost u odnosima sa drugima.

To, naravno, ne znači da ćete sada moći da pogledate troje dece i samo na osnovu redosleda rođenja pogodite ko će izrasti u najprijatniju osobu. Razlike postoje na nivou proseka, a ljudsku ličnost oblikuje mnogo više od mesta koje smo zauzeli među braćom i sestrama.

Ipak, rezultati otvaraju zanimljivo pitanje - da li život između najstarijeg i najmlađeg deteta zaista može da nas nauči nekim korisnim veštinama?

Srednja deca pokazala su više spremnosti na saradnju

U istraživanju je korišćen HEXACO model ličnosti, koji posmatra šest velikih dimenzija - iskrenost i poniznost, emocionalnost, ekstraverziju, prijatnost, savesnost i otvorenost prema iskustvima.

Kada psiholozi u ovom kontekstu govore o prijatnosti, ne misle samo na to da je neko "fin".

U pitanju su osobine poput spremnosti na kompromis, saradnje sa drugim ljudima, lakšeg opraštanja i sposobnosti kontrolisanja ljutnje.

Iskrenost i poniznost, s druge strane, povezane su sa manjom sklonošću manipulisanju drugima radi lične koristi, kao i manjom opsednutošću bogatstvom i društvenim statusom.

A upravo su na tim osobinama srednja deca u proseku prošla nešto bolje.

Zašto bi baš dete u sredini imalo prednost?

Jedno od mogućih objašnjenja krije se u samoj porodičnoj dinamici.

Najstarije dete određeno vreme ima roditelje samo za sebe, a kasnije često dobija ulogu odgovornijeg i iskusnijeg člana među decom.

Najmlađe dete dolazi u već formiranu porodicu i često dugo zadržava status "najmanjeg".

Srednje dete nema nijednu od te dve jasno određene pozicije.

Ono odrasta između nekoga ko je stariji i nekoga ko je mlađi, pa svakodnevno mora da pregovara, deli, pravi kompromise, prilagođava se i pronalazi sopstveno mesto u porodici.

Istraživači smatraju da bi upravo takvo okruženje moglo da doprinese razvoju veće saradljivosti.

Drugim rečima, ono zbog čega su se srednja deca možda žalila tokom odrastanja moglo bi da im kasnije donese određenu društvenu prednost.

A šta je sa jedincima?

I ovaj deo rezultata privlači pažnju.

Jedinci su na nekim od posmatranih osobina u proseku imali nešto niže rezultate.

Jedno od mogućih objašnjenja jeste vrlo jednostavno - dete koje nema brata ili sestru kod kuće nema ni svakodnevnu potrebu da sa njima deli igračke, prostor i pažnju roditelja, pregovara oko televizora ili rešava desetine sitnih sukoba.

Ali to nikako ne znači da su jedinci sebični, manje empatični ili da imaju "lošiji karakter".

Prosečna razlika između velikih grupa ljudi ne govori nam kakva će biti konkretna osoba.

Dete bez braće i sestara može iste socijalne veštine da razvija kroz prijateljstva, vrtić, školu, širu porodicu i brojne druge odnose.

Najstarija deca ipak imaju jednu malu prednost

Kada se govori o redosledu rođenja, postoji još jedan rezultat koji se ponavlja u istraživanjima.

Velika studija objavljena u časopisu "Proceedings of the National Academy of Sciences", koja je obuhvatila podatke više od 20.000 ljudi iz SAD, Velike Britanije i Nemačke, pronašla je malu prednost prvorođenih na testovima inteligencije.

Razlika, međutim, nije dramatična.

Istraživači su procenili pad od približno 1,5 IQ poena sa svakim narednim mestom u redosledu rođenja.

Istovremeno, ista studija nije pronašla značajan uticaj redosleda rođenja na ekstraverziju, emocionalnu stabilnost, prijatnost, savesnost ili maštovitost.

I tu dolazimo do najvažnijeg dela priče.

Nauka ipak ne kaže da srednje dete ima "najbolju ličnost"

Ideja da mesto među braćom i sestrama određuje kakvi ćemo postati veoma je privlačna jer nam omogućava da komplikovane porodične odnose objasnimo jednostavnom formulom.

Ali ljudska ličnost ne funkcioniše tako.

Na razvoj deteta utiču genetika, temperament, odnos sa roditeljima, porodična atmosfera, materijalni uslovi, kultura, prijatelji, iskustva tokom odrastanja, razlika u godinama između braće i sestara i bezbroj drugih faktora.

Čak ni dvoje dece iz iste porodice ne odrastaju u potpuno identičnim okolnostima.

Zato novo istraživanje ne znači da su sva srednja deca miroljubivi pregovarači, svi prvenci odgovorni lideri, a svi najmlađi bezbrižni zabavljači.

Ali srednjem detetu koje je godinama slušalo da je "zaboravljeni sendvič" porodice ipak daje jedan prilično dobar argument za sledeće porodično okupljanje.

Možda mesto između najstarijeg i najmlađeg ipak ima neke prednosti.

(Ona.rs)