Kad umrete, staviće vam lavor vode ispod sanduka: Da duša ne ožedni, ali pop vam to nikad ne bi rekao

Ko je prisustvovao sahrani ili bio u kući gde se pokojnik čuva do sahrane, verovatno je primetio nešto što se ne nađe u svakom domu, ali se u pojedinim krajevima Srbije i dalje radi - ispod sanduka se stavi lavor ili druga posuda sa vodom.

Mlađi često pitaju zbog čega se to radi, a stariji uglavnom imaju isti odgovor. "Tako je radila moja majka."

Preporučujemo

"To tako treba."

"Valja se."

"Red je."

Kada se malo zagrebe ispod površine, iza ovog običaja može da se pronađe čitav splet narodnih verovanja o smrti, duši, vodi i rastanku sa pokojnikom.

Važno je odmah reći to da lavor sa vodom ispod sanduka nije deo propisanog pravoslavnog pogrebnog obreda. Nije nešto što sveštenik nalaže porodici niti postoji kao pravilo koje važi za sve vernike. Reč je o narodnom običaju koji se u pojedinim krajevima održao uz crkvene pogrebne običaje.

Voda nije slučajno izabrana

U srpskoj narodnoj tradiciji voda ima posebno mesto. Ona nije samo ono što pijemo i čime se umivamo. Voda prati čoveka kroz mnoge važne trenutke života, od rođenja i krštenja do običaja vezanih za smrt.

Čista voda se vezuje za pranje, očišćenje, zdravlje i prelazak iz jednog stanja u drugo. Zbog toga ne čudi što se pojavljuje i u običajima vezanim za pokojnika.

U nekim krajevima veruje se da pokojnik na putu posle smrti ne treba da ostane bez vode. Druga tumačenja više govore o simboličnom odvajanju pokojnika od sveta živih. Negde se smatra da voda „odnosi“ ono što je vezano za smrt, dok se drugde govori o tome da voda ima ulogu svojevrsne zaštite za ukućane.

Nema jednog objašnjenja koje važi za celu Srbiju. Narodni običaji nisu nastajali po jednom pravilniku. Prenosili su se s kolena na koleno, menjali se kroz vreme i dobijali različita značenja u različitim krajevima.

Šta se verovalo o duši pokojnika?

Stara verovanja o smrti često su mnogo složenija od onoga što danas možemo čuti u razgovoru.

U tradicionalnoj kulturi smrt nije shvatana samo kao trenutak kada čovek prestane da diše. Verovalo se da pokojnikova duša izvesno vreme ostaje povezana sa kućom, porodicom i mestom na kome je čovek živeo.

Zbog toga su postojala brojna pravila i običaji - šta ne treba raditi u kući, kako se ponašati pored pokojnika, kada se pale sveće, šta se ostavlja ili iznosi iz kuće i kako se porodica oprašta od umrlog.

Lavor sa vodom uklapa se upravo u taj širi svet narodnih predstava o smrti. Voda je istovremeno ono što daje život i ono što simbolično razdvaja jedan svet od drugog.

Treba, međutim, biti oprezan sa tvrdnjama da je svaki takav običaj imao isto značenje. Kada je reč o narodnoj tradiciji, često imamo više tumačenja nego čvrstih odgovora.

Da li je to pravoslavni običaj?

Ovo je pitanje koje se često postavlja.

Nije deo zvaničnog pravoslavnog obreda. Pravoslavna sahrana ima svoj jasno utvrđen poredak molitava i radnji, uključujući opelo, pomen, sveće i druge elemente bogosluženja. Lavor sa vodom ispod sanduka ne predstavlja crkveni propis.

To, međutim, ne znači da je svaki takav narodni običaj automatski suprotan veri. Srpska tradicija je vekovima mešala hrišćanske običaje sa mnogo starijim narodnim predstavama. U svakodnevnom životu ljudi često nisu pravili strogu granicu između onoga što su naučili u crkvi i onoga što su nasledili od svojih predaka.

Zato se u istoj kući mogu naći krst, kandilo, slavska ikona i običaj koji nema svoje poreklo u crkvenom učenju.

Sveštenici neretko i sami ukazuju na razliku između vere i narodnog verovanja: ono što pripada crkvenom obredu jedno je, dok su lokalni običaji nešto drugo.

Šta se radi sa vodom?

Tu tek počinju razlike.

U zavisnosti od kraja, porodice i lokalnog običaja, voda se posle sahrane prosipala na različita mesta. Negde se vodilo računa da se ne prospe tamo gde ljudi prolaze ili gde se koristi za svakodnevne potrebe, dok se drugde jednostavno iznese iz kuće i prospe.

Postoje i verovanja da posuda sa vodom ne treba dugo da ostane u kući pokojnika. Razlog se obično objašnjava time da je voda bila deo obreda ili običaja vezanog za pokojnika, pa se sa njegovim odlaskom uklanja i ono što je bilo postavljeno uz njega.

Takva pravila nisu ista u celoj Srbiji.

Upravo zato nije dobro svaki običaj predstavljati kao "staro srpsko pravilo". Srbija ima veliki broj regionalnih običaja i ono što je bilo uobičajeno u Šumadiji nije nužno bilo poznato u istočnoj Srbiji, Vojvodini, zapadnoj Srbiji ili na jugu zemlje.

Zašto se običaj i dan-danas održava

Najjednostavniji odgovor verovatno je - zato što se prenosi u porodici.

Kada neko premine, porodica se nalazi u situaciji u kojoj se mnogo toga radi prema onome što su radili roditelji i babe i dede. U tim trenucima ljudi retko žele da eksperimentišu. Pitaju starije šta treba uraditi, šta se priprema za pokojnika i šta se "valja".

Tako se običaj održava čak i kada se njegovo prvobitno značenje više ne zna.

Neko će reći da voda predstavlja put pokojnika. Neko da čuva kuću. Neko će samo odmahnuti rukom i reći: "Tako se kod nas radi."

I upravo je to možda najzanimljiviji deo cele priče. Narodni običaji često prežive objašnjenje koje ih je nekada pratilo. Ostane radnja, ostane predmet, ostane rečenica starijih - i sve se prenese na sledeću generaciju.

Lavor ispod sanduka zato nije samo posuda sa vodom. On je deo jednog mnogo šireg odnosa prema smrti koji se u srpskim kućama menjao vekovima, pod uticajem hrišćanstva, lokalne tradicije i porodičnog nasleđa.

Ko želi da ovaj običaj posmatra isključivo kroz crkvena pravila, neće ga pronaći među propisima pravoslavnog pogreba. Ko ga posmatra kroz narodnu tradiciju, pronaći će u njemu ono što su naši stari često tražili u običajima vezanim za smrt: način da se nepoznato učini razumljivijim i da se živima olakša rastanak sa mrtvima.

(Ona.rs)